MUŽ JOJ JE BIO NA POSTELJI KADA SE NA KAPIJI POJAVILA ŽENA U BELOJ MARAMI... Danas se pomolite jednoj od navećih ruskih svetiteljki, o njenim čudima postoji bezbroj svedočanstava...

Pravoslavna crkva danas obeležava praznik Svete Ksenije Petrogradske, velike ruske svetiteljke, o čijem su podvigu jurodtsva, inspirisanom ljubavlju prema rano preminulom suprugu Andreju, ostala brojna svedočanstva

Blažena Ksenija Čudotvorka, poznata je kao pomoćnica ucveljenih, onih koji su bez posla, krova nad glavom, u finansijskoj, bračnoj krizi, nepravedno osuđenih. 

Jedno od svedočanstava o njenom čudotvornom isceljenju bolesnog čoveka ostalo je upamćeno među vernicima:

"Žarkih letnjih meseci, jedna četvoročlana porodica zadesila se daleko od svoje kuće, i to u veoma teškim okolnostima. Domaćin je bio veoma bolestan i nakon tri meseca čak i lekari su izgubili nadu u ozdravljenje. Kao da su mu žega i omorina oduzeli i poslednju snagu. Ni usta nije mogao otvoriti, a kamoli jesti. Njegova supruga nikada nije mogla zaboraviti čudni pogled lekara i glas kojim je on nekako neobično rekao da će sutra navratiti. Zvučalo joj je kao da joj je time najavio rastanak sa mužem. Zato je decu poslala u susedstvo, dve kuće dalje od one u kojoj su stanovali, a potom širom otvorila sva vrata da prostruji koji dašak vazduha.

„Moju tugu pratila je i zabrinutost kako ću sama othraniti dvoje dečice,“ pričala je ta blagočestiva žena posle nekoliko godina. „Eh, da sam kod kuće, otišla bih na Smolensko groblje k blaženoj Kseniji. Na njenom grobu isplakala bih svoju tugu i bol.

Moju misao prekinuo je zvuk kapije, a potom se na vratima bešumno pojavi neobična gošća. Godine nikako nisam mogla da joj odredim. Njena odeća beše veoma neuobičajena. Na nogama je imala tople i mekane filcane čizme, a obučena beše u kaput naročitog kroja, sav u naborima. Na glavi joj beše bela paperjasta marama, svezana onako kako to čine žene iz naroda u vreme ljute ruske zime.

Sva beše nekako neobična i, sama ne znam kako, ali na čudan način privlačna.

– Golubice, tražim Pirogove. Kaži, molim te, gde žive – oslovi me blagim glasom.

– Dve kuće dalje – odgovorih.

– A šta, muž ti nije dobro? – upita pokazujući na vrata sobe u kojoj je ležao bolesnik.

Potom bešumno prođe mimo mene, uđe k bolesniku i zagleda se u njega tek na jedan minut.

– Slušaj, mila, nemoj tugovati. Juče je ovuda prolazio neki veoma dobar doktor. Vele da je tako učen da je to nešto strašno. Savetovao je da bolesnike treba hraniti svakih pola sata, i to samo po malkice, tek po dve kašičice: treba malo mleka, pa čaj, potom kašicu, a onda i sama nešto smisli.

– Ali on već tri dana ni usta ne otvara! – odgovorih.

– Ne mari, samo ti pokušaj! A sad oprosti, žurim.

I ona iščeze tako bešumno da se ni vrata na kapiji nisu čula. Izađoh na terasu. Desno i levo, nadaleko se videla ulica okupana žarkim suncem, ali moje zimske gošće nigde nije bilo. Tek tada uvideh sav nesklad između njene zimske odeće i ove neizdržive vrućine.
Uđoh k bolesniku, a on me jedva čujnim glasom zamoli da mu dam da pije. Drhtavim rukama prinesoh mu šolju čaja, još se ne usuđujući da poverujem da je taj slabački zrak života nagoveštaj mogućeg ozdravljenja.

– Ko je to bio kod mene? – upita me bolesnik.

– Neka nepoznata žena – odgovorih.

Foto: Printskrin

On duboko uzdahnu, kao kada čovek skine veliki teret sa sebe. Potom, tonući u san, reče:

– Lakše mi je. Ko je to bio kod mene?

Vratiše se i deca. Upitah ih da li je Pirogovima dolazila žena obučena u zimsku odeću. Rekoše mi da ni ona niti bilo ko drugi nije navraćao u kuću Pirogovih. Uđoh k mužu sa šoljom mleka. Dočeka me sa slabašnim osmehom na licu, toliko izmršavelom da već nije ličio na sebe. Otpio je pola šolje mleka, a potom me ponovo upita:

– Ko je to bio kod mene?

Objasnih mu, kako sam najbolje umela, pojavu tajanstvene gošće i obećah da ću otići do Pirogovih da ih pitam za nju.

Ali susedi mi rekoše da nikakvu posetu nisu imali, a kad opisah neznanku, počeše da mi se izruguju, govoreći:

– Zar po ovakvoj vrućini u kaputu i filcanim čizmama? Pa to mora da je bila ili nekakva jurodiva ili priviđenje.

Ne doznavši ništa, vratih se kući. Muž je već sedeo na krevetu, oslonjen na jastuke.

– Šta bi, jesi li saznala? – upita me.

– Ne, ništa nisam saznala; tamo nije bila – odgovorih mu.

– Onda slušaj mene, – reče mi muž. – Već sam bio na samrti. Nisam imao snage niti da oči otvorim, niti da te pozovem. Iznenada osetih kako mi je neko prišao i odjednom me zapahnu nekakva životodavna svežina. Potrajalo je samo časak i ja se napregoh da dosegnem strujanje te svežine. Sada znam da se oporavljam. Ti si se molila? Koga si zvala u pomoć?

– Blaženu Kseniju – rekoh kroz jecaje.

Kada se moj muž potpuno oporavio, počeo je da se raspituje ko je taj lekar koji je onomad bio u prolazu. Ispostavilo se da nikakav lekar nije dolazio i da neobičnu zimsku gošću niko nije video.
Moja duša zna da je to bila blažena Ksenija. Bogu mojemu beskrajno blagodarna i svetoj Kseniji zahvalna, nikada nisam prestala da Božiju ugodnicu u svojim molitvama prizivam:
 
Sveta Ksenijo, moli Boga za nas grešne!"

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.