MISTERIJA RUSKE ISTORIJE! Kako je Viking sa Islanda pokrstio Ruse!

Surovi ratnici, ubice i pljačkaši - tako se najčešće zamišljaju Vikinzi. Međutim, naučnici su pronašli dokaze, da su neki od njih bili i istaknuti hrišćanski misionari. Jedan islandski monah je, po mišljenju istraživača, osnovao prvi ruski manastir

Stranac među svojima

Opšte priznatu verziju o čisto grčkim izvorima hrišćanstva u Rusiji su razbili otkrića arheologa: oni su pronašli skandinavske i nemačke religiozne predmete u severoistočnom delu Rusije – u Belorusiji, a takođe i u Pskovskoj, Smolenskoj, Lenjingradskoj i Novgorodskoj oblasti Rusije.

Upravo na toj teritoriji je propovedao monah sa Islanda. Zvao se Torvald Kodranson, sin Kodrana. Nadimak mu je bio Putnik.

Nije on slučajno dobio ovaj nadimak: Islanđanin je oko 970. godine, kada je imao oko dvadeset godina, otišao da luta Evropom. Cilj mu je bila ili trgovina ili pljačka, to su bili glavni načini zarade Vikinga.

- Nakon što je Torvald posetio mnoge zemlje, prihvatio je pravu veru i, prema legendi, postao monah. Krstio ga je episkop iz Sakslanda (Severna Nemačka), koji se zvao Fridrek. Torvald je zamolio episkopa Fridreka da ode s njim na Island i tamo propoveda Reč Božju kako bi svog oca, majku i ostale bliske rođake približio Bogu. Episkop se sa zadovoljstvom složio - pripoveda se u staroj skandinavskoj „Sagi o krštenju“.

Foto: Printscreen You Tube

Ovaj događaj je bio sedamdesetih godina 10. veka. Prema istoričaru, Torvald i Fridrek su bili prvi misionari Islanda. Međutim, njihovo propovedanje nije imalo uspeha, narod nije želeo da se odrekne vere u Odina kome su se molili njihovi preci.

Oni su imali i surovu narav, neprestano su sveštenicima pravili spletke. Jednom je episkop Fridrek bio izložen podsmehu pred čitavom zajednicom: skaldi (pesnici) su o njemu sastavili šaljivu pesmu. Vikinški kodeks je Torvalda obavezao da brani čast svog učitelja holmganga, dvobojem sa mačevima.

Islandski monah je pobedio, dvojicu prestupnika je odjednom ubio. Zbog toga su ga rođaci prokleli, da se niko na Islandu nije usudio da mu priđe. Lokalni zakoni zabranjivali su čak i ostavljanje hrane takvim ljudima.

Misionar je morao da napusti ostrvo. Fridrek je krenuo u Norvešku, gde su ga srdačnije prihvatili. Sagradio je crkvu i napravio jednu od prvih hrišćanskih opština. Torvaldova sudbina je bila neobičnija.

U "državi gradova“

Islandski monah je morem stigao do Svete zemlje, očigledno, da iskupi grehe zbog ubistva. Suprotno opšteprihvaćenom verovanju, Palestina je, čak i posle muslimanskog osvajanja, uprkos svim opasnostima, privukla stotine hiljada hodočasnika.

Odatle je Torvald odlučio da se vrati u Skandinaviju, u Norvešku, episkopu Fridreku. U to vreme je bio najsigurniji put kroz Carigrad i ruske zemlje. U vizantijskoj prestonici, kaže se u sagama, ga je primio i car.

Foto: Pixabay

- Sam Cezar Miklagarda (skandinavsko ime Konstantinopolja) i svi njegovi hovdinzi su poštovali Torvalda kao divnog propovednika i glasnika našeg Gospoda Isusa Hrista, i to ni manje ni više nego svi episkopi i igumani širom Griklanda (teritorija Vizantije) i Surlanda (teritorija Sirije) - navodi se u letopisu „Pramen Putnika Torvalda“.

Prema svemu sudeći, imperator je ubedio monaha da propoveda u ruskim zemljama. Skandinavsko predanje kaže da ga je vladar postavio „za patrijarha i gospodara nad svim kraljevima u Gardi“. Garda, ili Gardariki, je drevno skandinavsko ime za Kijevsku Rusiju, što znači „zemlja gradova“.

Nadalje se u sagi neke informacije razlikuju. Naučnici polemišu o tome, gde i u kom periodu je propovedao Islanđanin.

Prema nekim istoričarima, Torvald je stigao u Kijev duž Dnjepra oko 983. godine. Tamo je knez Vladimir Svjatoslavovič upravo vršio reformu vere: od brojnih paganskih bogova Slovena izabrao je nekoliko i primorao svoje podanike da im se klanjaju.

Islanđanin se u „glavnom gradu" sastaje sa budućim kraljem Norveške po imenu Olaf Trigvason. Njegovi roditelji otišli su kod Vladimira, koji je, očigledno, bio njihov daleki rođak.

Prema nekim izvorima, Torvald je ubedio budućeg norveškog vladara da primi hrišćanstvo. On je otišao da se krsti, ali ne u Rim po zapadnoevropskom običaju tih godina, već u Carigrad (Konstantinopolj).

- Postoji hipoteza da se Norveška, tokom vladavine Olafa Trigvasona, od 995. godine do Haralda Surovog u konfesionalnom i ideološkom pogledu, orijentisala na istok hrišćanskog sveta, na Rusiju i Vizantiju - piše u svom istraživanju istoričar Marija Samonova.

I upravo je Olaf, kako veruju neki naučnici, nagovorio Vladimira da prihvati hrišćanstvo istočnog obreda. Na to indirektno ukazuju podaci iz „Priče prohujalih godina“ o određenom varjagu koji je „sanjao raj i pakao“, nakon čega je Kijevljane pozvao da napuste paganizam. Moguće je da je Rusija krštena zahvaljujući njemu i islandskom monahu.

Polock umesto Kijeva

Ipak nisu svi istraživači smatrali ovu priču verovatnom. Hipotezu opovrgavaju anglosaksonski hroničari, prema kojima je u drugoj polovini 980-ih Olaf otišao u Britaniju, gde su njegovi sunarodnici pokušali da osvoje lokalno kraljevstvo. Na ostrvu Sili, na najjužnijoj tački tadašnje Engleske, bio je ranjen. Jedan od sveštenika ga je ubedio da prihvati hrišćansku veru.

Olaf je prihvatio predlog „a za sedam dana je rana nekim čudom zarasla“. Kasnije je imao nekoliko pohoda na istočnu Englesku i Irsku, zatim na Norvešku, gde je posle dugih borbi zauzeo tron. Negde oko 996. je kraljevstvo postalo hrišćansko. Za dve godine vladar nastavlja ono što je započeo Torvald – hristijanizuje Island.

Pitanje je šta je radio sam monah. Očigledno je da nije bio u Kijevu, uprkos informacijama da ga je vizantijski car poslao da propoveda u Rusiji. Prema „Sagi o krštenju“, Islanđanin oko 986. godine stiže u Polock.

- Mora se pažljivo analizirati tadašnja situacija. Na kraju 10. veka, Polocka zemlja nije bila pod jurisdikcijom Kijevske crkve, pa se u ruskim letopisima, na primer, ne pominje izgradnja hrama Svete Sofije u Polocku - objašnjava beloruski istoričar Mihail Bavtovič.

Moguće je da vizantijskog vladara Polocke zemlje, za razliku od kijevskih, nisu interesovale, i on je umesto episkopa tamo poslao stranca. Ili možda nije hteo da se takmiči za teritoriju sa nemačkim carem Otonom I. Još 960. godine, verovatno na zahtev princeze Olge, poslao je arhiepiskopa Adalberta Magdeburskog u zapadne ruske zemlje. Međutim, njegova misija nije uspela.

Torvald je imao više sreće. Pre svega jer su Polockom vladali Norvežani, 960. ga je osvojio knez Rongvald, u ruskim hronikama poznat kao Rogvolod. Knez Vladimir je 980. osvojio kneževinu, a za ženu je uzeo njegovu ćerku Rognedu.

- Iz svedočenja iz letopisa i saga se može pretpostaviti, da je misionarska aktivnost Torvalda Kodransona bila uz podršku predstavnika polocke kneževske dinastije, Rognede i njenog sina Izjaslava - piše istoričar Marija Samonova.

Islandski monah je sagradio u Polocku, negde oko 988. godine, manastir u čast Jovana Preteče i Krstitelja Gospodnjeg. Ispostavlja se da je ovo prvi manastir na teritoriji Rusije. Iako se, prema opšteprihvaćenoj verziji, ovo zove Borisoglebski manastir u Toržku, podignut 1038. godine u čast Borisa i Gleba - Vladimirovih sinova koji su ubijeni.

"Nestao" manastir

Smatra se, da je Torvald umro u Polocku 1002. godine. Blagodarni stanovnici Polocka su ga posle nekoliko godina kanonizovali. Prema svedočenjima Nemca Branda, 1040. godine Torvald je bio najpoštovaniji svetac u gradu, a manastir koji je osnovao, jedan je od najvećih u istočnoj Evropi.

Međutim, savremeni istoričari ne mogu ni da potvrde ni da opovrgnu te podatke. Manastir se retko pominje u hronikama, a datira od sredine 14. veka. Manastir i istoimena crkva Jovana Preteče su se nalazili na ostrvu na sredini Zapadne Dvine preko puta ušća reke Polote. Moguće je da je tamo sahranjen Torvald.

- Još jedna činjenica koja govori u prilog da je Torvald tamo pronašao svoj mir, kako se kaže u sagi í fjalli einu („na jednoj planini“), í háfjalle („na visokoj planini“), a ova planina je bila smeštena u Polocku. Nalazi se u topografiji Polockog sakralnog centra pod nazivom Crna (Zamkovaja) planina - brda na ušću zapadne Dvine u Polotu. Imala je strme, visoke padine. U 11. veku na Crnoj planini izgrađena je crkva Svete Sofije, a u 14. veku Gornji zamak - napominje Samonova.

Prema drugoj verziji, grobnica monaha se nalazi u savremenom Polocku, u rejonu Ekimanskog groblja. Istoričarima predstoji da provere sve hipoteze. Velikih arheoloških iskopavanja za sada nije bilo.

Bez obzira na to, sve više istraživača veruje da je Rusija primila hrišćanstvo ne samo zahvaljujući Grcima. Skandinavci su dali veliki doprinos, jer su, kako naglašava Samonova, „bili usko povezani sa kneževskom vlašću i vojno-trgovinskom elitom“. Islandski monah Torvald Kodranson je u ovom procesu igrao posebno važnu ulogu.