SRBIJO, OVO TREBA DA ZNAŠ! ČINJENICE SU JASNE, KO JE DOBITNIK, A KO GUBITNIK U UKRAJINSKOJ KRIZI? Šta god pričali i Zapad i Rusija...

Imajući u vidu okolnosti i ne ulazeći u moralni aspekt cele priče, ruska operacija će, uprkos zastojima i gubicima na početku, biti uspešna i ostaće zabeležena u vojnoj istoriji

U trenutku kada se čini, piše Gi Metan je stručnjak za Rusiju i autor knjige „Rusija-Zapad, hiljadugodišnji rat: rusofobija od Karla Velikog do ukrajinske krize", da pregovori napreduju i kada se naziru prvi obrisi mogućeg rešenja u Ukrajini (delimična neutralizacija i demilitarizacija zemlje, prepuštanje Donbasa i Krima), počinjemo bolje da sagledavamo suštinu i pojedinosti konflikta. Ipak, ne bi trebalo očekivati brzi prekid vatre: Amerikanci i Ukrajinci još uvek nisu dovoljno izgubili, a Rusi još nisu dovoljno dobili, da bi sukobi prestali.

No, pre nego što se upustim dublje u analizu, želeo bih da pozovem one koji ne dele moju realističnu, objektivnu viziju međunarodnih odnosa da zaobiđu ovaj članak. Ono što će uslediti u nastavku neće im se svideti, pa na ovaj način imaju mogućnost da izbegnu grčeve u stomaku i da uštede vreme koje bi u suprotnom potrošili na klevete i napade na moj račun. Zapravo, verujem da je moral veoma loš savetnik u geopolitici, ali da je neophodan na ljudskom planu. Ni najtvrđi geopolitički realizam vas ne sprečava da, poput mene, budete angažovani vremenski i novčano kako biste olakšali patnje stanovništvu pogođenom borbama.

Analize nekih od najkompetentnijih stručnjaka (ovde posebno mislim na Amerikance Džona Miršajmera i Noama Čomskog), istrage koje su sproveli istraživački novinari kao što su Glen Grinvald i Maks Blumental, i dokumenta koja su Rusi zaplenili - presretnuta komunikacija ukrajinske vojske od 22. januara i otkriće plana napada koji je britanski oficir zaplenio (konfiskovao) iz napuštenog računara - pokazuju nam da je ovaj rat istovremeno bio neizbežan i improvizovan.

Improvizovani rat

Neizbežan jer su od izjave Zelenskog o nasilnoj okupaciji Krima u aprilu 2021. Ukrajinci i Amerikanci doneli odluku da započnu rat najkasnije početkom ove godine. Koncentracija ukrajinskih trupa u Donbasu od leta, masovne isporuke naoružanja od strane NATO-a poslednjih meseci, ubrzana borbena obuka pukova Azov i vojske, intenzivno granatiranje Donjecka i Luganska koje su Ukrajinaci izvodili počev od 16. februara (na sve ovo zapadni mediji ostali su nemi i gluvi), dokazuju da je Kijev planirao da izvede vojnu operaciju velikih razmera krajem zime.

Cilj je bio  da se ponovi operacija Oluja koju je Hrvatska pokrenula protiv Republike Srpske Krajine u avgustu 1995. i da se tokom munjevite ofanzive zauzme Donbas, ne dozvoljavajući pritom Rusima da reaguju, i da se na taj način preuzme kontrola nad čitavom teritorijom Ukrajine, čime bi se otvorio put za ekspresno pristupanje NATO savezu i Evropskoj uniji. Inače, ovo takođe objašnjava zbog čega Sjedinjene Države od jeseni najavljuju ruski napad: Vašington je znao da će doći do rata, na ovaj ili onaj način.

A rat je bio improvizovan jer je ruska reakcija bila iznuđena i izvedena na brzinu. Shvatajući da diplomatski manevri NATO-a - američko neodgovaranje na ruske predloge, sastanak Blinken-Lavrov u Ženevi u januaru, pozivi Zelenskog na smirenost i posredovanje dvojca Makron-Šolc u februaru - nisu vođeni sa iskrenom željom da se spreči rat, i da su možda čak služili kako bi se ruska strana anestezirala, Moskva je odgovorila na odlučan i veoma rizičan način. Rusi su odlučili da preduzmu inicijativu i prvi napadnu sa namerom da čitav posao završe za desetak dana i Ukrajince uhvate nespremnim (prvo priznanje republika, pa sporazum o saradnji sa Moskvom, i na kraju početak vojne operacije).

Foto: Reuters/Fotoilustracija

I umesto direktnog napada na dobro opremljenu i čvrsto utvrđenu vojsku, odlučili su da je zaobiđu širokim, prostranim manevrom opkoljavanja, razmeštajući svoje snage na tri fronta odjednom, na severu, u centru i na jugu, kako bi od samog početka akcije uništili vazduhoplovstvo i onesposobili neprijateljsku tehniku u što većem obimu, čime bi osujetili mogućnost Ukrajinaca da vojno odgovore. Da su Rusi dozvolili Ukrajini da prva napadne, situacija bi za njih postala krajnje kritična i bili bi ili poraženi, ili osuđeni na beskrajni rat do iznemoglosti u Donbasu. Nemojmo smetnuti sa uma da su ruske snage u Donbasu praktično zanemarljive u poređenju sa ukrajinskim: 150.000 ljudi protiv 300.000 Ukrajinaca i njihove nacionalne garde.

Imajući u vidu okolnosti i ne ulazeći u moralni aspekt cele priče, ruska operacija će, uprkos zastojima i gubicima na početku, biti uspešna i ostaće zabeležena u vojnoj istoriji. S obzirom na to da je prva faza operacije okončana, Rusi se sada fokusiraju na svoj primarni cilj, odnosno likvidaciju džepova u Harkovu i Marijupolju koje drže neonacistički pukovi Azova i na suzbijanje paklenog otpora u Kramatorsku, gde se najveći deo ukrajinske vojske nalazi odsečen od ostatka.

Nakon toga će da odluče hoće li upregnuti tenkove preko ukrajinske ravnice, sve do Lavova, ili će se ovde zaustaviti.

Toliko o vojnom aspektu.

Pobednici i gubitnici

Pogledajmo sada političku stranu priče. Ko su pravi pobednici i gubitnici ovog rata? Uočavam pravog pobednika, nekoliko delimičnih pobednika i mnogo gubitnika. Najveći pobednik su nesumnjivo Sjedinjene Američke Države. Mora se priznati da je Bajdenov tim, uprkos senilnosti svog predsednika, majstorski manevrisao. Povlačenjem iz Avganistana prošlog avgusta, Amerika se oprala u očima javnosti i skinula sa sebe deo krivice za katastrofalnu invaziju i okupaciju ove jadne zemlje. Kreiranjem scenarija u kojem je sjajni glumac Zelenski odlično odigrao svoju ulogu, oni se sada u očima zapadnog mnjenja pojavljuju kao hrabri spasioci i beli vitezovi. Uspeli su da zbiju redove NATO-a i pretvore Evropljane u korisne idiote željne da „brane demokratiju koju je ugrozio gnusni kasapin i diktator Putin". Naterali su ih da kupuju njihov gas iz škriljaca, dok su levica i nemački Zeleni odmah pohrlili da obezbede vojne kredite od 100 milijardi evra za kupovinu njihovih F-35. Pun pogodak! Jedina mana u svemu tome: plan se nije završio onako kako je predviđeno. Rusi nisu upali u zamku. Ukrajina će biti raskomadana, neutralisana i, suprotno očekivanjima, neće ući u NATO.

Drugi dobitnici su Kina, Indija i zemlje juga, koje se naslađuju posmatrajući zapadnjake, a posebno Evropljane, rastrzane, međusobno zavađene i oslabljene na duže staze. Neočekivano, oni uspevaju da održe pogodnu poziciju neutralnosti ili nesvrstavanja. Kinezi bi više voleli prijateljski sporazum, ali nemaju izbora: svesni su da će, ukoliko Rusiju puste niz vodu, oni biti sledeći na listi, o čemu svedoči bujica zapadne sinofobije pod izgovorom odbrane prava Ujgura (dok su prema Jemencima koji se već šest godina nalaze pod nemilosrdnim bombardovanjem zapadnjaci potpuno ravnodušni).

Veliki gubitnik biće, naravno, Ukrajina, raskomadana, unakažena, rasparčana, opustošena, uzalud masakrirana, jer će na kraju izgubiti mnogo više od onoga čega bi morala da se odrekne da je odlučila da primeni sporazume iz Minska, umesto što ih je prezrivo odbacila.  U tom smislu će predsednik Zelenski snositi veliku odgovornost pred sudom istorije, jer se opredelio za propast svoje zemlje, umesto da teži ka kompromisu dok je još bilo vremena.

Evropa kao gubitnik

Drugi veliki gubitnici su Evropljani. Na kraće staze oni se naravno mogu pohvaliti ponovo uspostavljenim jedinstvom, ubrzanim naoružavanjem, žestokom rešenošću da brane demokratiju i slobodu do poslednjeg Ukrajinca, velikodušnošću prema izbeglicama, budućom energetskom nezavisnošću od Rusije, itd. Sve je to zaista tačno. Ali cena koju će zbog svega toga sutra morati da plate biće izuzetno visoka. Njihovi postupci pokazuju da Evropljani ne predstavljaju nikakav faktor u odnosu na Amerikance, postavši njihovi obični vazali. Prošlonedeljna odluka Ursule fon der Lajen da Amerikancima stavi na raspolaganje lične podatke građana zemalja EU pokazuje u kojoj meri je Evropa potčinjena SAD-u.

Isto važi i za ekonomiju: šta je smisao oslobađanja od ruske energetske zavisnosti ukoliko ćemo podpasti pod zavisnost od Amerikanaca, sa četiri ili pet puta većim cenama gasa? Kako će na to reagovati nemačka industrija kada račun dođe na naplatu? Tim pre što u Evropi nema ni transportera za tečni gas, ni odgovarajućih luka, ni fabrika za preradu takvog gasa, niti dovoljno gasovoda. Kako ćemo isporučiti američki gas iz škriljaca Slovacima, Rumunima, Mađarima? Hoćemo li ga upregnuti na magarce?

Foto: Fotoilustracija

Povratak prljavim tehnologijama: Elektrana na ugalj i gas u Groskrocenburgu, Nemačka (Foto: Ben Kilb/Bloomberg)

Šta će reći nemački Zeleni kada budu morali da prihvate izgradnju novih nuklearnih elektrana da bi se zadovoljila potražnja za strujom? Kako će reagovati evropska omladina i ekolozi kada otkriju da su prevareni i da je borba protiv globalnog zagrevanja žrtvovana zarad podlih geopolitičkih interesa? Šta li će učiniti Francuzi, kada uvide degradaciju svoje zemlje ne samo na svetskom već i na evropskom nivou nakon što budu prinuđeni da nemo posmatraju ponovno naoružavanja Nemačke i masovnu kupovinu američkog oružja od strane Poljaka, zemalja Baltika, Skandinavaca, Italijana, Nemaca? Kako će reagovati evropsko javno mnjenje kada shvate da je potrebno prihvatiti suživot sa milionima ukrajinskih izbeglica kojima su ponudili besplatne vozne karte?

Šta će iz svega toga dobiti Evropa, kada se probudi zavađena i rastrzana dubokom mržnjom i podeljena novom gvozdenom zavesom, pomerenom malo dalje na istok od one iz doba Hladnog rata? I šta će učiniti kada shvati da ne samo da nije uspela u potpunosti izolovati Rusiju, već se sama našla odsečena od ostatka sveta? Kada pažljivo pogledamo glasanje o rezolucijama UN-a, vidimo da četrdesetak zemalja koje su bile uzdržane ili nisu učestvovale u glasanju predstavljaju većinu svetske populacije i 40 odsto njene privrede. Ne samo da podrška Rusiji nije iščezla, ona je čak porasla između glasanja 2. marta i glasanja 25. marta. Što se tiče zemalja koje su odbile da uvedu sankcije protiv Rusije, treba istaći da je ogromna većina bila uzdržana i da su ih usvojile samo zapadne zemlje...

Srušeni mit o Švajcarskoj

Još jedan veliki gubitnik jeste Švajcarska. Njeni zvaničnici ponosno na sva zvona ističu istorijsku brzinu kojom su ispratili uvođenje sankcija po zahtevu SAD i Evropske unije. Već ima poziva na ubrzano učlanjenje u EU i NATO. Vrlo dobro.

Nakon što je posrnula u poslovima oko jevrejskih fondova i po pitanju bankarske diskrecije, ovo je treći put za poslednjih dvadeset godina da je centralna vlada podlegla američkom diktatu: šta je ostalo od naših prava i našeg suvereniteta? Što je još gore, javno smo kapitulirali napuštajući neutralnost onda kada to niko od nas nije ni tražio. Nakon što smo izdržali dva veka, sad smo pokoreni bez borbe, za manje od pet dana!

Ovo napuštanje principa je opasno ne samo za identitet zemlje, već i za njen kredibilitet. To što se savezni odbornici klanjaju pred Zelenskim na Federalnom trgu (Bundesplatz) i mašu maramama u ukrajinskim bojama, još nekako i može da prođe. To je politički folklor. Ali žrtvovanje neutralnosti je ozbiljan udarac za zemlju, jer smo, ugledajući se na Zapad, izgubili svoj kredibilitet u očima ostatka sveta. Šta će se sada misliti o pouzdanosti naših banaka kada one nakon prve američke naredbe blokiraju račune? Šta će biti sa međunarodnim karakterom Ženeve - koju trenutno bojkotuje Rusija, a uskoro verovatno i mnoge druge zemlje - i našom spoljnom politikom ako više ne budemo u stanju da je artikulišemo sami, bez pozivanja na Brisel i Vašington? Kako Ženeva može tvrditi da ostaje prestonica multilateralizma kada CERN i MOR (Međunarodna organizacija rada) suspenduju učešće Rusije, a Švajcarska, na tragu Evrope, bojkotuje Lavrovljeve govore u Savetu za ljudska prava?

Ovo odstupanje označava potonuće principa inkluzivnog multilateralizma koji su Švajcarska i Ženeva tvrdile da zastupaju, i ostaviće izuzetno ozbiljne posledice po našu humanitarnu politiku i Ženevsku konvenciju, o čemu svedoči alarmantno saopštenje za štampu MKCK-a (Međunarodnog komiteta Crvenog krsta) objavljeno u utorak, 29. marta. Time što smo se bezuslovno svrstali na stranu Ukrajine i Evrope, ugrozili smo neutralnost i nepristrasnost MKCK. Te stvari su, u očima sveta, međusobno nespojive. I zato je MKCK morao energično da reaguje na pokušaje Ukrajine da sabotira njegovo delovanje optužbama o saradnji sa Rusima, premda je upravo neutralnost u samoj srži delovanja ove organizacije. Kako se može verovati instituciji čija je zemlja domaćin izdala duh, pa čak i slovo neutralnosti koja je sadržana u njenom ustavu, ne bi li se dopala zapadnim političkim liderima i javnom mnjenju koje je lobotomizovano antiruskom propagandom?

Ćutanje vlasti u Ženevi i političkih partija skupo će nas koštati, pogotovo imajući u vidu činjenicu da Švajcarska sebe izvrgava podsmehu prepuštajući inicijativu posredničkih usluga zemljama poput Izraela, Turske ili Belorusije!

Rusija, pobednik ili gubitnik?

Konačno, tu je i Rusija. Pobednik ili gubitnik? Zapravo, i jedno i drugo. S jedne strane, Rusija će verovatno odneti pobedu u vojnom i strateškom smislu. Na kraju borbi, Rusija bi mogla da postigne cilj neutralizacije Ukrajine, njenu delimičnu demilitarizaciju (odsustvo stranih vojnih baza i nuklearnog oružja) kao i moguću podelu zemlje. To će biti nokaut za fanatike američke hegemonije koji tutnjaju kancelarijama Vašingtona i Brisela. Rusija će dokazati da ne pravi kompromise kad je u pitanju bezbednost sebe i svojih saveznika.

I naposletku, Rusija će svetu dokazati da je uradila ono što je najavila, i da je najavila ono što je uradila, s obzirom na to da je tri meseca pre sukoba jasno naznačila svoje crvene linije. I to će postići bez propasti svoje ekonomije i nacionalne valute, čemu su se zapadnjaci nadali. Suprotno njihovim očekivanjima, ekonomske sankcije, ma koliko teške bile, samo će ojačati Putina, što već pokazuju poslednje ankete neutralnog instituta Levada, koje potvrđuju podršku velike većine stanovništva „Specijalnoj operaciji". Nikada i nigde sankcije nisu uspele da obore vlast, bilo da se radi o Kubi, Iranu ili o Severnoj Koreji.

Međutim, Moskva će morati da nosi žig ratnog huškača, agresora, čak i ako u pravnom smislu uzrok njene akcije nije ništa gori od onog u slučaju invazije na Irak 2003. i agresije NATO-a na Srbiju 1999. godine, uz otcepljenje Kosova nekoliko godina kasnije. Ljudska, kulturna, ekonomska i politička cena koja se mora platiti biće visoka. Tenzije izazvane sukobom neće nestati očas posla i Rusi će još dugo morati da se nose sa posledicama ovog rata.

Psihološke operacije Stratkoma

Zaključićemo ovaj pregled situacije s nekoliko reči o neverovatnom uspehu ukrajinske propagandne kampanje na Zapadu. Ovaj rat je bio prilika da se uživo doživi prva operacija totalnog sajber ratovanja. Ako možemo reći da je u Rusiji na udaru sloboda štampe, ništa bolja slika nije ni ovde, gde su ruski mediji i nepodobna gledišta na rat u Ukrajini zabranjeni, dok mi za to vreme tvrdimo da branimo slobodu štampe! U roku od nekoliko dana bili smo svedoci zelenskizacije umova, gde su se svi takmičili u servilnosti, ko će pre da sasluša Velikog heroja i usliši njegove želje. Predsednik Makron je čak pustio bradu od tri dana i nosio maslinastu majicu kako bi istakao svoju podršku, a mediji su odbacili novinarsku etiku kako bi stupili u borbu za ukrajinsku stvar! Takav krah razuma za tako kratko vreme je nezapamćen.

Nezapamćen, ali ne i neobjašnjiv. Den Koen, dopisnik lista Iza novosti, demontirao je sofisticirane mehanizme ukrajinske propagande i razloge njenog kolosalnog uspeha u našim zemljama. Komandant NATO-a opisao je ovu kampanju u Vašington postu kao „strašnu operaciju Stratkoma (misli se na NATO centar za strateške komunikacije; prim. prev) koja mobiliše medije, informacione operacije i psihološke operacije". Uopšteno govoreći, radi se o mobilisanju medija i hipnotisanju javnosti stalnim bombardovanjem vestima, bilo istinitim ili lažnim, kao i slikama i pričama koje služe da se ljudi konstantno drže u stanju visoke tenzije i neizvesnosti, kako bi njihove emocije i pažnja neprekidno bili budni, čime se briše sposobnost javnosti za trezveno rasuđivanje.

Foto: Fotoilustracija

Upravo zbog ovoga smo izloženi poplavi frapantnih slika i često lažnih informacija: navodna pogibija vojnika na Zmijskom ostrvu; priča o duhu iz Kijeva koji je navodno potpuno sam oborio šest ruskih aviona; pretnje elektrani u Černobilju; lažno bombardovanje Zaporoške elektrane; pa čak i slučajevi sa porodilištem i pozorištem Marijupolju čije žrtve nikada nisu pronađene, osim dve žene, od kojih je za barem jednu utvrđeno da je živa. Baš kao što smo bili svedoci ubrzanog pranja biografije bataljona Azov, čiji su pripadnici preobraćeni u patriotske vojnike nakon što su odbacili svoje neonacističke ambleme, i negiranja postojanja američkih bio-laboratorija u Ukrajini, iako je njihovo postojanje eksplicitno priznala Viktorija Nuland tokom saslušanja u Senatu 8. marta. Naravno, odmah je uvedena posebna terminologija kojom će se demantovati priznanje Nulandove. Sledećeg dana puštena je priča o „strukturama za biološka istraživanja" i upozorenja javnosti na navodne ruske napade hemijskim oružjem, a sve sa ciljem da se skrene pažnja sa problema tajnih biolaboratorija SAD u Ukrajini.

Propagandna mašinerija

Čini se da ukrajinska propagandna mreža, koja deluje pod okriljem grupacije PR Netvork, zapošljava najmanje 150 firmi za odnose s javnošću, hiljade eksperata, desetine novinskih agencija, prestižnih medija, Telegram kanala i opozicionih medija u Rusiji kako bi plasirali svoje poruke i oblikovali zapadno javno mnjenje. Smejemo se Rusima koji su zabranili upotrebu reči „rat" za termin „specijalna operacija". Ali ni zapadni mediji, koji vrve od ključnih poruka i posebnih elemenata u jezičkom narativu, nisu ništa bolji po tom pitanju. Tako imamo primer zabrane upotrebe izraza kao što su „Referendum na Krimu" ili „građanski rat u Donbasu".

Svi detalji o tome mogu se naći u tekstu Dana Koena: „Ukrajinski propagandni rat: međunarodne PR firme, lobisti Vašingtona i okidači CIA-e". 

Ovaj blistavi propagandni uspeh na Zapadu, međutim, krije očigledan neuspeh u Latinskoj Americi, Africi i Aziji, odnosno u 75 odsto naseljenog sveta. Zemlje juga ne mogu se više prevariti našim lažima i pričom o našim interesima.

I zvezda Zelenskog počinje da bledi. Kap koja je prelila čašu bio je njegov jadni nastup u narodnom predstavništvu Izraela, Knesetu, gde je napravio grešku uporedivši rusku ofanzivu sa „konačnim rešenjem", a zapravo su Rusi ti koji su oslobodili Aušvic i potisnuli Hitlera, kojem su pomagali preci njegovih saveznika, ultra desnih ukrajinskih nacionalista koji su učestvovali u Holokaustu.

Demonstranti na trgu Habina u Tel Avivu prate video-obraćanje ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog izraelskom Knesetu (Foto: AFP)

Rizikujući da se ponavljam, zaključiću ovaj poduži članak rečima: mi možemo, čak moramo osuditi ovaj rat. Ali molim vas, prestanite da nam bacate prašinu u oči. Hajde da iznova probudimo u sebi kritički duh i sopstveni osećaj za stvarnost. Samo tako se može ponovo izgraditi trajni mir na polju nepreglednih ruševina koje danas vidimo u Ukrajini.

 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

komentari

vladan

pre 2 godine

Све написано је 100% тачно.

0 0 Odgovori

Ostavite komentar Svi komentari