Na koji način možete POZVATI PUTINA TELEFONOM! Da li je moguće hakovati telefon lidera Rusije!

Stručnjaci tvrde da postoji samo jedan način da telefon Vladimira Putina bude hakovan

"Da li se ti to šališ sa mnom? Vladimir Putin je pokušao da me pozove, a ti mi nisi prebacio vezu? Šta si dođavola mislio?"

Ovim rečima je nekadašnji američki predsednik Donald Tramp prekorio je svog tadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost Majkla Flina. Sve se to dogodilo tokom sastanka sa britanskim premijerom - prvog zvaničnog sastanka Trampa sa stranim liderom, prema rečima novinara Pitera Bergena, autora knjige “Tramp i njegov general: cena haosa“.

- Pa, gospodine, znate, imate mnogo poziva i pokušavamo da odredimo sa kim razgovarate“, pokušao je da se pobuni Flin.

Foto: Reuters

- Kakvo je ovo s*anje? Kako je moguće da me Putin zove, a vi ne prebacujete?, Tramp je uzvratio.

Kremlj je kasnije odgovorio sa dozom zbunjenosti:

“Ne. Tehnički, nemoguće je propustiti poziv koji je unapred dogovoren.”

Drugačije rečeno - nemoguće je propustiti poziv koji je čitav tim osoblja organizovao danima - ponekad nedeljama unapred.

Incident sa Trampom i Flinom ne izgleda baš uverljivo, ako uzmemo u obzir kako su tačno organizovani ovi telefonski pozivi na državnom nivou. Ne možete jednostavno pozvati broj kancelarije ruskog predsednika i nadati se da će se on javiti da popričate, čak i ako ste s njim u odličnim odnosima. Jednako je malo verovatno da bi strani lider podigao telefon i čuo Putinov glas na drugom kraju.

“Obično se predlog ’održavanja telefonskog razgovora‘ prenosi diplomatskim kanalima – preko Ministarstva spoljnih poslova ili njegovog stranog predstavnika – ambasade“, objašnjava Vladimir Ševčenko, koji je deset godina vodio protokolarno odeljenje Kremlja.

Foto: Tanjug/AP

Razrada poziva može potrajati nekoliko sati, ako ne i nedeljama - sve zavisi od date situacije.

Direktan i neplanirani poziv je privilegija koju uživaju ljudi na koje možete računati, a oni se mogu izbrojati na prste jedne ruke (kao što je ministar odbrane), koji poseduju starinski telefon sa brojčanikom za specijalne komunikacije, poput onog koji ruski predsednik ima u svojoj kancelariji, piše Russia Beyond.

I to je samo vrh ledenog brega telefonske diplomatije.

Kada predlažu telefonski poziv, timovi sa obe strane odlučuju o vremenu poziva i, što je najvažnije, o temi. Ovo obično uključuje grubu listu tema i pitanja. Zatim Ministarstvo spoljnih poslova i druge grane sprovode probni rad o tome kako će teći diskusija. Često će postojati nekoliko verzija o tome kako bi određeni odgovor mogao da prođe, u zavisnosti od toga kako će teći sam razgovor. Sam poziv nikada nije privatan. Protokol zahteva prisustvo prevodilaca, bez kojih ništa ne bi bilo moguće, čak i ako oba sagovornika tečno govore jezik onog drugog.

“Danas skoro svako govori još neki jezik pored maternjeg: Angela Merkel govori i razume ruski, dok Vladimir Putin tečno govori nemački i adekvatno razume engleski. Međutim, jedno je ćaskati licem u lice sa nekim u parku a nešto sasvim drugo je kada vodite ozbiljan razgovor preko telefona. Mnogo zavisi od preciznosti: loše odabran izraz ili dvosmislenost mogu prouzrokovati veoma strašne posledice“, kaže Ševčenko.

A šta je sa prevodiocima?

“Prevodioci slušaju preko slušalica i prevode sukcesivno, rečenicu po rečenicu - ne sinhrono. Manje su šanse da napravite grešku ili ignorišete nijansu i nenamerno iskrivite značenje na ovaj način“, kaže drugi izvor iz administracije predsednika.

Bila je jedna situacija tokom 2018. godine kada je bivši ukrajinski predsednik Petro Porošenko pokušao da pozove Kremlj nakon incidenta u Kerčkom moreuzu.

“Zvao sam Putina da pitam šta se dešava, a on nije odgovorio“, požalio se bivši ukrajinski lider.

Naravno, to ne znači da je Porošenko pokušao da pozove Kremlj a da se niko nije javljao na drugom kraju, ili da ga jednostavno ignorisao.

“Nemati uspeha“, u diplomatskom smislu, znači da je neko ljubazno odbio razgovor. Razlozi su brojni, od prezauzetog rasporeda do nemogućnosti da se dođe do lidera na njegovoj trenutnoj lokaciji. Ponekad se uopšte ne navodi razlog i “poziv se, nažalost, ne može sprovesti“. Često je razlog politički – “nedostupna” strana jednostavno ne vidi mogućnost za plodnu diskusiju u ovom trenutku.

Putin ne koristi pametne telefone ili mesindžere i retko ide na internet. Rusi donedavno nisu bili sigurni ni da on zna, na primer, za Jutjub. Putin je tek 2015. prvi put javno izjavio da koristi internet.

Kada je 2017. godine WikiLeaks objavio najveće curenje dokumenata CIA-e o alatima za hakovanje i nadzor, sadržao je pet tajnih servera za prisluškivanje kodnog imena PocketPutin. Barem hipotetički, mogli bi da prate uređaje koje koristi ruski predsednik, kao što su kompjuteri ili telefoni (ako ih ima). Odgovor Kremlja je bio jednostavan: “Razmotrićemo to“, dodajući da Vašington nije krio da je prisluškivao ruske zvaničnike. Ali da bi strani špijuni došli do Putina, morate se vrlo, veoma približiti.

“Posedovanje pametnog telefona je dobrovoljni egzibicionizam i potpuna transparentnost. Kada uzmete u ruke pametni telefon, svesno označite kvadratić koji kažu da sve bude javno“, rekao je ne tako davno sekretar za štampu predsednika Dmitrij Peskov.

Po njegovom mišljenju, čini se, predsednik ne bi trebalo da ima pametni telefon, “pogotovo u zemlji poput Rusije“. Novinari skoro svake godine prigovaraju Peskovu sa “pitanjem o pametnom telefonu“. Odgovor je uvek isti.

Putin je manje metaforičan na ovu temu, piše Russia Beyond.

“Da imam mobilni telefon, nikada ne bi prestao da zvoni. Čak ni kod kuće ne dižem slušalicu”, izjavio je 2005. na početku svog drugog mandata, od kada se gotovo ništa nije promenilo. Osim što je možda sada još teže kontaktirati s njim.

Jedno pravilo nema izuzetka: o temama od nacionalnog značaja, na nivou šefa države, Putin govori samo preko bezbedne vladine linije. To je onaj stari žuti telefon koji mu se nalazi na stolu u kancelariji. Ne može da se hakuje jer je glasovni signal digitalizovan i kodiran složenim kriptografskim ključem. Za dešifrovanje bi trebalo oko 18 meseci. Pa čak i tada, njegovo probijanje bi bilo besmisleno, jer se tokom razgovora ključ menja mnogo puta u nasumičnim intervalima.

Sve to su uradili ruski stručnjaci za bezbednost. Ali čak ni “nemoguće” nije dovoljno dobro za ljude u Kremlju koji se bave obezbeđivanjem sigurne komunikacije predsednika Rusije. Oni teže bezbednosti koja se može slomiti samo kršenjem zakona fizike. U 2015. godini, 230 miliona rubalja (skoro 3,5 miliona dolara) javnog novca izdvojeno je za razvoj bezbedne kvantne komunikacione linije i druge kvantne projekte. A tehnologija je već tu. Informacije u takvom sistemu se prenose preko fotona, a da bi se otkrili potrebno je promeniti njihovo stanje. Prirodni zakoni nalaže da se to ne može učiniti a da se tako nešto ne primeti.

A kako se stupa onda sa Putinom u razgovor telefonom? Zahtev za telefonski poziv ide prvo diplomatskim kanalima Ministarstva spoljnih poslova ili Predsedničke administracije. Samo nekolicina odabranih (oni sa istim specijalnim žutim telefonom, kao što je ministar odbrane) može da zove manje-više direktno. Ali primaoca uvek preuzima sekretarica ili pomoćnik. S druge strane, Putin može da pozove (preko bezbedne veze, naravno) gde god želi: avion, automobil, podmornica, njegova voljena Tuvanska šuma. Na inostranim putovanjima ga često prati ceo avion pun komunikacione opreme. Čak i kada je razgovarao sa teško bolesnim dečakom čiji je san bio da vidi unutrašnjost Putinovog aviona, predsednik je koristio šifrovanu liniju.

Na njegovom stolu je i razvodna tabla sa dugmićima na kojima se nalaze prezimena potčinjenih, pre svega ministara i guvernera.