Pred smrt je tumarao po kući i pričao nepovezano! Ivo Andrić je imao ozbiljan zdravstveni problem koji ga je skroz poremetio

Nobelovac Ivo Andrdić poslednje dane proveo je u stanju polusvesti, a ljudi koji su bili pored njega verovali su da je pred smrt poremetio s pameću.

Ivo Andrić prvi put se venčao kada je već napunio 66 godina. Ove pozne godine doživeo je kao neženja zbog toga što je čitavih 30 godina čekao svoju pravu ljubav Milicu Babić.

Pisac je kasnije priznao da je njegova pripovetka "Jelena žena koje nema" napisana upravo da bi predstavila ljubav između njega i Milice.

Andrić je bio strpljiv i istrajan u tome da sačeka svoju Milicu, da je živeo pored nje i njenog supruga, kao njihov najbolji prijatelj sve dok ona nije postala udovica.

Foto: wikipedia.org/privatna arhiva

Za to vreme svi su pričali da je on ekscentrik, neženja, čovek koji ne voli žene, a on je čekao na svoju "Jelenu, ženu koje nema".

Andriću čekanje nije bilo teško i govorio je da su svi pravi životi lepi i teški. Po toj devizi je živeo i ona ga je održala u njegovom dugom čekanju.

Kada su se venčali on i njegova Milica, život je napokon dobio svoj pravi smisao, a Ivo svoju ljubav. Međutim, nakon samo nekoliko godina lepog života, Milica je umrla, a Ivo se povukao u sebe čekajući red da i on ode kod nje. 

- Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo - govorio je Andrić.

Foto: wikipedia.org/privatna arhiva

Dane je provodio u čitanju, u pisanju i u samoći. Ljudi u njegovom okruženju pričali su da je poremetio umom, da hoda po kući pričajući nepovezano, a zapravo je pisac imao ozbiljan zdravstveni problem koji je prouzrokovao ovakvo stanje. U pitanju je bio poremećaj cirkulacije krvi što je stvaralo maglu u mozgu.

S obzirom da nije imao nikakvih srodnika, hteo je da posle smrti od njegove zaostavštine i autorskih prava osnuje zadužbina namenjenu za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Izrazio je želju da se o njegovoj zadužbini brine dugogodišnja nezvanična lična sekretarica i prijateljica Vera Stojić, te da se deo novčanih sredstava koristi za dodjeljivanje nagrade za najbolju pripovetku. Takođe, izrazio je uverenje da će Srpska akademija nauka i umetnosti najbolje odrediti šta da se radi sa njegovim rukopisima i prepiskom.

Njegov prijatelj Erih Koš svojevremeno je objasnino kako su izgledali poslednji dani Ive Andrića:

- Oko 9 sati 17. decembra zvala me je telefonom Vera Stojić i kazala da je Andrić proveo tešku i nemirnu noć, i da se jutros ne oseća dobro. Obratila se terenskoj ambulanti i lekarka koja ga je pregledala utvrdila je da mu je porastao krvni pritisak. Dala mu je lek i savetovala da se pozove lekar specijalista. Prvi kojeg se Vera Stojić setila bio je doktor Slobodan Kostić, Andrićev zemljak i prijatelj, šef Neurohirurške klinike koji se odmah odazvao pozivu - rekao je Koš.

On se stavio na raspolaganje ukoliko bi Andrića trebalo prebaciti u bolnicu. Bio je u stanju da se za samo desetak minuta pojavi pred njegovom kućom ukoliko je to bilo neophodno. Kada je ušao u kuću, vrata mu je otvorila Vera Stojić.

- U predsoblju je već dr Kostić okretao brojčanik telefona, nastojeći da obezbedi odgovarajući bolnički smeštaj. Vera Stojić, koja je stanovala na istom spratu, vrata do vrata sa Andrićem, čekala je u trpezariji, sa tašnom u ruci, spremna da krene - rekao je Koš.

Kada im se Andrić pridružio, bio je pri čistoj svesti, iako malo zbunjen.

- Otišao je u kupatilo, uzeo pribor za umivanje i brijanje, pa i kapi za oči na koje ga je podsetila Vera Stojić. Strpao je sve to u staru, smeđu, izlizanu torbu - onu s kojom smo ga godinama navikli da viđamo. Kada je već trebalo da se krene, setio se još nečega i vratio u sobu - rekao je Erih Koh.

Foto: Profimedia

U tom trenutku pisac je izneo je tanku knjižicu, "Samorazmatranja" Marka Aurelija u džepnom, francuskom izdanju, pa i nju pridružio ostalim stvarima. Prema rečima Koha, bila je to Andrićeva poslednja lektira.

Andrić je prebačen na Vojnomedicinsku akademiju. Tim lekara koji je vodio slučaj Ive Andrića saopštavaju da su kod književnika nastupila ozbiljna oštećenja zbog smetnji nastalih poremećajem cirkulacije krvi u mozgu.

Osim oštećenja mozga, nastupile su i komplikacije u vidu zapaljenja pluća i infekcije nekih unutrašnjih organa, pa je nastavljeno sa intenzivnim liječenjem.

Lekari su Andrića održavali u životu veštački, svim sredstvima reanimacione tehnike. Prkoseći lekarskim predviđanjima i protokolarnim odlukama, više čvrstom voljom no krhkim telom, Ivo Andrić je poživio u bolesničkoj postelji još gotovo puna tri meseca.

13. marta 1975. godine preminuo je na Vojno - medicinskoj akademiji u Beogradu. A kremiranje posmrtnih ostataka Ive Andrića obavljeno je 14.marta 1975. u Beogradu.