ERDOGAN POČEO ĐAVOLJU IGRU, RUSIJA, SIRIJA, GRČKA DA SE PRIPREME ZA TRI SCENARIJA!? Navodno, svaki će po Moskvu završiti loše

Izrael i Turska, koji su se međusobno optuživali za podršku terorizmu poslednjih godina, objavili su prošle nedelje da su u potpunosti obnovili diplomatske odnose

Zašto su Ankara i Tel Aviv odjednom odlučili da sklope mir? Uostalom, Turci su izjavili da neće odbiti da podrže Palestince, zbog čega su se, zapravo, u dve etape posvađali sa Izraelcima. Reč je o incidentu sa ubistvom devet turskih državljana od strane izraelskih specijalaca na brodu „Mavi Marmara” na putu za pojas Gaze 2010. godine, i brutalnom granatiranju Gaze od strane Izraela 2018. godine. Što se tiče Palestinaca, kao što vidimo, ništa se nije promenilo. Zašto se onda pomiriti? Možda su neki drugi, veoma bitni razlozi, naterale obe strane da prekinu svađu?

Istorijski gledano, Turci i Jevreji su živeli mirno, prijateljski, međusobno se poštovali i pomagali jedne druge – sušta suprotnost tursko-jermenskim odnosima, gde nikada nije bilo komplementarnosti na vidiku. Krajem 15. veka, Otomansko carstvo je primilo sefardske izbeglice koji su pobegli od verskog progona u Španiji, nakon čega je Solun vekovima postao pretežno jevrejski grad.

Turci su Jevreje cenili kao vešte lekare, oružare, zanatlije, naučnike i finansijere. Osmanlije su se dobro odnosile i prema nekadašnjim vizantijskim Jevrejima-Romaniotima – specijalistima za proizvodnju svile i veštim juvelirima.

Za razliku od Jermena, Jevreja je, prvo, bilo manje, a drugo, nisu se takmičili sa Turcima za teritorije, ali su, kao vrsni profesionalci, bili od velike koristi. U Turskoj nikada u prošlosti nije bilo antisemitizma. Samo najtvrdoglaviji islamisti se mogu smatrati antisemitima, ali ovo je vrlo skorašnja pojava. Postoji čak i jedinstven primer dobrovoljno-prinudnog prelaska veće grupe Jevreja u islam (majke).

Stoga nije iznenađujuće što su jedan broj istaknutih mladoturskih ličnosti bili Jevreji. Mustafa Kemal Ataturk, tvorac moderne Turske, bio je blisko povezan sa solunskom zajednicom Mamin. Tokom Drugog svetskog rata, turske diplomate su davale sve od sebe da spasu Jevreje od holokausta, na primer, u Grčkoj koju su okupirali nacisti…. Jasno je da narodi i zemlje sa takvim tradicijama nisu mogli dugo da budu u zavadi.

Pomirenje

Izraelski premijer Jair Lapid i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan dogovorili su se telefonom o potpunom obnavljanju diplomatskih odnosa. Kabinet izraelskog premijera saopštio je da će taj događaj biti „važna prednost za regionalnu, i ekonomsku stabilnost za građane Izraela“. „Normalizaciju odnosa“ je potvrdio i turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu. Ističući da će Ankara „nastaviti da podržava Palestince“, on je rekao da će u septembru ove strane održati sastanak o ekonomskoj saradnji.

Na dnevnom redu je, prema turskom ministarstvu spoljnih poslova, pitanje formiranja „mešovite ekonomske komisije, uspostavljanje političkih i regionalnih konsultacija“, proširenje saradnje u drugim oblastima, uključujući poljoprivredu i turizam. Naravno, i saradnja na pitanjima bezbednosti i zaštite od terorističkih pretnji.

Istovremeno, u obračunu sa Izraelom, Turci su sačuvali obraz, pošto je dijalog o rešavanju odnosa započeo, ponavljamo, na izraelsku inicijativu. U leto 2021. u Izraelu se promenila vlast, a u martu ove godine novi predsednik Jicak Hercog boravio je u zvaničnoj poseti Ankari. U junu, Čavušoglu se sastao sa Lapidom, razgovarajući o detaljima. Ukratko, stvari su išle dobro.

Tel Aviv je „zaboravio“ kako je umereni islamista Erdogan, Izrael nazvao „okupatorskom i terorističkom državom“ i optužio Izraelce za „genocid“ Palestinaca, a Ankara se pretvarala da se ne seća kako je Izrael stigmatizovao Tursku, zbog kupovine nafte od terorista u Siriji i njihovog finansiranja, i posla sa palestinskim radikalima.

Ali zašto su, Turci i Izraelci, odlučili da sklope mir upravo sada?

Prvi razlog za pomirenje Izraelaca sa Turcima- ili kakve veze ima Mojsije s tim? Čuvena je anegdota da je Mojsije 40 godina vodio Jevreje kroz pustinju, da ih dovede na jedino mesto u regionu gde nema nafte. Ovaj vic je zastareo.

Izrael ima naftu i posebno gas, kao i susedni Kipar, od kojih oko polovinu zauzimaju Turci, u ogromnim količinama, što je dovoljno ne samo za njih, već i za pola Evrope. Pitanje je samo kako izvući ugljovodonike sa dna Sredozemnog mora i dostaviti ih na odredište. Realnost je da bez dobre volje i saučesništva Turske, u ovom izuzetno korisnom poduhvatu, posebno u vezi sa sukobom Rusije sa Zapadom, malo toga će biti urađeno.

Borba oko rezervi nafte i gasa u istočnom Mediteranu, počela je 2009. godine, kada je američka istraživačka kompanija „Noble Energi“ otkrila gasno polje Tamar 100 kilometara od obale Izraela.

Njegove nadoknadive rezerve su preko 300 milijardi kubnih metara. Godine 2010. otkriveno je polje „Levijatan“ u susedstvu, sa rezervama do 1 trilion kubnih metara gasa i 1,7 milijardi barela nafte. 2011. godine kod obala Kipra pronađeno je polje uporedive veličine – „Afrodita”. U 2018-oj, „EkkonMobil“ je otkrio još jedan blok prirodnog gasa, udvostručivši ukupne rezerve Kipra.

Sam Izrael troši oko 10 milijardi kubnih metara gasa godišnje, planirajući da poveća ovu cifru i izvozi višak. Istovremeno, „Levijatan“ je već počeo sa radom od 2020. godine i njime su počele prve isporuke tečnog prirodnog gasa.

2016. godine pokušano je da se postigne dogovor o izgradnji magistralnog gasovoda od Izraela preko Turske do Evrope, ali su Tel Aviv i Ankara već bili u zavadi i od toga ništa nije bilo. Kao rezultat toga, Izrael je u januaru 2020. potpisao okvirni sporazum sa turskim neprijateljima – Grčkom i Kiprom, o izgradnji 2000 kilometara istočnog gasovoda „EastMed“.

Prema ovom projektu, vrednom oko 6 milijardi evra, gasovod, koji će 1.300 kilometara ići duž morskog dna, protezaće se od „Levijatana“ do Kipra, odatle do Krita, a od njega do kontinentalne Grčke. Odatle je moguće proširiti se do Italije. Početni kapacitet „EastMed-a“ je postavljen na 10 milijardi kubnih metara godišnje sa mogućnošću udvostručavanja, kao i stvaranjem dodatnih novih „niti“.

Ovaj projekat uživa podršku EU, koja je zainteresovana da smanji zavisnost od gasa od Rusije, pa čak i da je se potpuno oslobodi, ali je suviše komplikovan iz raznih razloga.

Foto: Reuters

Kanal snabdevanja kroz Tursku, sa pristupom već izgrađenim gasovodima je mnogo perspektivniji i jeftiniji. U 2016. godini, ponavljamo, Tel Aviv i Ankara su već napravili zajedničku radnu grupu za izgradnju magistralnog gasovoda kroz Tursku. Prema planu koji su razvile strane, Izrael je trebalo da obezbedi isporuke u iznosu od 30 milijardi kubnih metara godišnje, od čega je 10 milijardi namenjeno za turske potrebe, a ostatak za transport u Evropu.

Ali tada nije bilo moguće postići dogovor. Čini se da će se ovim pitanjem pozabaviti Tel Aviv i Ankara, koji su se sada „pomirili“. Štaviše, samo od dobre volje Turske zavisiće da li će Kipar moći da koristi svoju riznicu ugljovodonika. Može se koristiti i za snabdevanje Evrope gasom. „EastMed“, koji bi trebalo da bude izgrađen do 2027. godine, i tvrdi da će zadovoljiti 10% evropskih potreba za gasom, mogao bi da ima jakog konkurenta, a isto tako i Rusija.

Drugi i treći razlog

Postoje još dva razloga koji su verovatno gurnuli Ankaru da Izraelu oprosti palestinski „genocid”. Ovo je, pre svega, Sirija. Za Izrael, koji zauzima sirijsku Golansku visoravan, ovo je neprijateljska zemlja, i to je obostrano. Za Tursku je Sirija, pre svega, njena bivša provincija i slab sused, iz koje Ankara, ne prvi put namerava da „odgrize“ deo teritorije.

Turski opunomoćenici sada kontrolišu deo Sirije, u kojoj je Ankara aktivno učestvovala u građanskom ratu na strani terorista protiv legitimne vlade, uključujući polovinu provincije Idlib, kao i neke teritorije preuzete od sirijskih Kurda.

Turska izgleda sada želi da sklopi mir sa Damaskom, koji je uz pomoć Rusije i Irana izdržao i povratio veći deo izgubljene teritorije, ali, naravno, pod sopstvenim uslovima, odnosno, Turci će svakako „odgristi“ nešto od Sirije. Zadatak Rusije je da se pobrine da troškovi budu svedeni na minimum. Zahtevati od Turaka da se bezuslovno povuku iz Sirije, je kao zahtevati od Rusije da se povuče iz  Ukrajine, koju smatraju svojom zemljom. Jasno je da oni neće u potpunosti otići, a normalizovani odnosi sa Izraelom će veoma dobro da izvrše pritisak na Damask.

Drugo, Turska definitivno ne isključuje sukob sa Grčkom oko ostrva Egejskog mora i Mediterana, sa njihovim bogatim ugljovodoničnim vodama. Mnogi od njih su se bukvalno zalepili za turske obale. Najjasniji primer je Meiisti-Kastelorizo, ostrvo koje su Grcima 1947. godine predali Italijani koji su izgubili rat, a koje se nalazi samo 7 kilometara od Turske, a 580 od kopnene Grčke, sprečavajući Turke u ogromnom akvatoriju na njihovoj strani, od bavljenja privrednim delatnostima.

Dobar razlog za to će biti dat 2023. godine, kada se u Turskoj održavaju predsednički izbori, koji bi mogli da produže Erdoganov režim, i 100. godišnjica Lozanskog mirovnog sporazuma, koji je omogućio razgraničenje i demilitarizaciju spornih ostrva u Egejskom moru, da se odrede zajedničke kopnene granice, i reši problem preostalog stanovništva nakon razmene muslimana u Grčkoj.

Foto: Reuters

Danas, Ankara nikada ne bi pristala na ovako nešto, i očigledno nije slučajno, da zbog toga stalno optužuje Grčku da to krši – u smislu demilitarizacije ostrva, i „ugnjetavanja” grčkih muslimana. Turskoj u ovom napetom sukobu, tokom kojeg će Ankara morati da izazove i Evropu i Sjedinjene Države, treba jak igrač iza leđa, a Izrael je jedina zemlja u regionu koja bi, ako bi bila u lošim odnosima, mogla ozbiljno da ugrozi Tursku.

Kažete da se Erdogan ne bi usudio da napadne Grčku? Grčka je članica EU i NATO. Turska je takođe članica NATO-a, a jednom je već u ovom svojstvu, 1974. godine, pobedila Grčku – na Kipru.

Ako turski predsednik „mediteranskim gasovodom“ nagovori Evropljane koji su se lišili ruskog gasa i nafte, i pomogne Zapadu da preživi u energetskom ratu sa Rusijom, zar neće platiti Ankari ovu veliku uslugu sa nekim bednim grčkim ostrvima, već sada zarobljene od „izbeglica“ iz pretežno muslimanskih zemalja? Mogu itekako.

Sve tri gore navedene pretnje – konkurentski ugljovodonici, Sirija, Grčka – na ovaj ili onaj način se tiču Rusije, i to negativno.

Oblaci se pojavljuju nad ruskim, u velikoj meri obostrano korisnim odnosima sa Turskom, koja aktivno deluje protiv Rusije u Ukrajini, angažuje panturkističku agitaciju u Centralnoj Aziji, i jača svoje pozicije u Zakavkazju.