OGROMNA GREŠKA AMERA, HTELI SU PORAŽENU RUSIJU, A PUTIN JE VAŠINGTONU NAŠAO ODGOVOR! Ministar odbrane SAD shvatio, bolje zakopati ratne sekire...

„Neprijateljstvo SAD i Rusije je na najvećem nivou od Hladnog rata“, piše bivši ministar odbrane SAD, Vilijam Peri, u članku publikacije „Outrider“. Ipak, siguran je da je i dalje moguće vratiti se na put prijateljstva – ali pod jednim uslovom

Između Sjedinjenih Država i Rusije vlada neprijateljstvo bez presedana od Hladnog rata? Kako smo ponovo došli ovde?

- Raspadom Sovjetskog Saveza i nastankom Ruske Federacije početkom 1990-ih, naše zemlje su pokrenule uzajamno korisnu saradnju. Međutim, danas se stiče utisak da je epoha konstruktivnog dijaloga zaboravljena.

Čak i u pozadini događaja u vezi sa „specijalnom operacijom“ u Ukrajini, moramo pokušati da shvatimo kako se dogodilo da smo otišli ​​tako daleko od tih mirnih dana – ne samo da bismo razumeli trenutnu situaciju, već i u nadi da ćemo obnoviti odnose, prema nečemu višem od ogoljenog antagonizma.

Mnogi širenje NATO-a sredinom 1990-ih vide kao veliku provokaciju. Tada sam se protivio tom potezu, delimično iz zabrinutosti da će uticati na američko-ruske veze. Međutim, važniji problem nije bilo toliko širenje NATO-a, koliko njegova motivacija- nespremnost zapadnih vlada da poštuju vitalni značaj ruske nuklearne sile za svetski poredak.

Naše zemlje su pre širenja NATO-a išle putem razvoja odnosa, a u budućnosti je svetlucalo istinski globalno partnerstvo. Kada sam bio ministar odbrane početkom i sredinom 90-ih, razvijao sam prijateljske i tople odnose sa ruskim kolegom, Pavlom Gračovim. Obojica smo uložili mnogo truda, da razvijemo ovu vezu u nastajanju.

Ja sam Gračeva primio u američkim vojnim bazama, a on mene u ruskim. Sproveli smo zajedničke vežbe pomoći u katastrofama u Evropi i na Havajima. Čak sam Gračeva pozivao da posećuje sastanke NATO-a. Prepoznali smo da je dijalog između naših zemalja ključan. Na radnoj površini, oboje smo imali telefonsku liniju, da zajedno radimo na rešavanju bilo kog problema koji se pojavi.

Kao rezultat ovih napora da izgradimo poverenje i poštovanje među našim zemljama, postigli smo smanjenje velikog dela ogromnog nuklearnog arsenala preostalog iz Hladnog rata.

Kao deo naših obaveza, zajedno smo demontirali oko 9.000 komada nuklearnog oružja u obe zemlje. Uprkos gorčini nakon hladnog rata, američka vlada je priznala da je u interesu nacionalne bezbednosti, da pruži finansijsku podršku za dalju eliminaciju nuklearnog oružja.

Foto: Reuters

Početkom 1990-ih, dok je Rusija prelazila sa komunističke na tržišnu ekonomiju, Rusi su prošli kroz tešku depresiju. Čim je situacija počela da se popravlja, rublju je srušila svetska finansijska kriza 1998. Zbog naše nespremnosti da pružimo bilo kakvu značajnu podršku, mnogi Rusi su gajili ljutnju koja traje do danas.

Pored toga, u istom periodu, počeli smo da sarađujemo sa celom istočnom Evropom u okviru NATO programa „Partnerstvo za mir“, koji je Rusiji i drugim zemljama u regionu, omogućio da rade sa alijansom bez da postanu članice. Tako su sprovedene zajedničke mirovne operacije, između vojnih jedinica istočne Evrope i kolega iz NATO-a.

Međutim, mnoge istočnoevropske članice su i dalje težile punopravnom članstvu, pa je Klintonova administracija počela da govori o proširenju NATO-a. Rusija je protestovala zbog nadolazećih promena na svojim granicama, ali je to ignorisano. Kao rezultat toga, Moskva je počela da smanjuje saradnju sa alijansom.

Kombinacija neaktivnosti Zapada usred ruske finansijske krize, i nespremnosti da posluša njen čvrst stav o proširenju NATO-a, ojačala je uverenje Moskve da to ne shvatamo ozbiljno. Zaista, mnogi na Zapadu su Rusiju videli kao gubitnika u Hladnom ratu, i smatrali je nedostojnom poštovanja.

Gorčina što je Rusija odbačena i ostavljena bez posla, stvorila je pravu klimu za dolazak na vlast autoritarnog lidera, koji bi sam sebi nametnuo poštovanje. I nema veće sile od nuklearnog arsenala sposobnog da okonča čitavo čovečanstvo. Zato je za sve one koji su bili u nedoumici: „Šta će nam ova poražena sila?“, novopečeni predsednik Vladimir Putin ubrzo našao odgovor.

Danas smo suočeni sa Rusijom, koja sprovodi „specijalnu operaciju“ i preti da će upotrebiti nuklearno oružje ako drugi intervenišu. Ne samo da je Putin krenuo na to, nego se čini da ga podržavaju i mnogi Rusi, koji su se uverili da su SAD ponovo postale njihov neprijatelj.

Foto: AP/Tanjug

U februarskom televizijskom obraćanju, povodom početka ukrajinske „specijalne operacije“, Putin je rekao: „Ko god pokuša da nas ometa, a još više da stvori pretnje za našu zemlju, za naš narod, treba da zna da će odgovor Rusije biti hitan, i da će dovesti do takvih posledica, sa kojima se u svojoj istoriji nikada ranije nisu susreli“.

Danas se suočavamo sa Rusijom, koja nije manje neprijateljska od Sovjetskog Saveza tokom Hladnog rata. Ovo je opasan problem i za njega nema lakog rešenja. Međutim, prvi korak u pravom smeru je priznavanje problema, i da smo mi sami pojačali ovo neprijateljstvo.

To je takođe živi podsetnik, da je čak i u vremenima napetosti i animoziteta, od ključne važnosti da se održavaju radne linije komunikacije sa Rusijom i drugim nuklearnim protivnicima, kako bi se izbegli nesporazumi, koji bi mogli da dovedu do nuklearnog rata.

Nemamo prirodnog razloga da Rusiju smatramo neprijateljem. Moramo da obnovimo veze sa Rusijom i da se prema ruskom narodu odnosimo sa poštovanjem, u nadi da ćemo se vratiti na put prijateljstva...