TAJNE AMERIČKE DEPŠE OKTKRIVAJU, PUTINA SMO "NATERALI" DA UĐE U UKRAJINU! Decenijama je Moskva "molila", ali Vašington nije hteo da je čuje!

Ono što se ne može čuti iz usta zapadnih zvaničnika, može se pročitati u depešama američkih diplomata: kako je Rusija više od decenije upozoravala na neprihvatljivost širenja NATO-a, kršenje sporazuma i posledice prelaženja njene "crvene linije"

Zapad je dobro znao i bio više nego dovoljno upoznat sa stavom Rusije po pitanju proširenja NATO- a na istok Evrope, naročito po pitanju ukrajinskog članstva, i mogućim posledicama ukoliko se takva politika nastavi.

To pokazuju ne samo američke diplomatske depeše koje je objavio "Vikiliks", već i zvanične izjave ruskih državnika na koje se podseća u tekstu na portalu Američkog komiteta za američko-rusku saradnju (ACURA).

Na to da je "crvena linija" za Rusiju Ukrajina i da bi sa daljim insistiranjem na njenim NATO integracijama Rusija bila saterana u ćošak i primorana da reaguje, američka administracija upozoravana je u diplomatskim depešama, a o ruskom protivljenju širenju Severnoatlantske alijanse i o opravdanosti takvog stava govorili su ne samo predstavnici političkog establišmenta u Rusiji, već i ruski liberalni političari i intelektualci, različiti stručnjaci, NATO saveznici.

O tome koliko je za Moskvu to neuralgična tačka, pisale su i same zapadne diplomate, među njima i nekadašnji ambasador SAD u Rusiji Vilijam Berns, danas direktor CIA.

Ustaljeni narativ Zapada da je pokretanje vojne operacije u Ukrajini proizvod imperijalističkih težnji ruskog predsednika Vladimira Putina, a da je širenje NATO-a do samih granica Ruske federacije samo lažni izgovor, pokazuje, ustvari, da Zapad ni danas ne želi da uvaži zahteve svetske vojne sile kada je u pitanju njena bezbednost i strateški položaj u Evropi.

Bombardovanje Jugoslavije i kraj ruskih nada

Rusija je bila spremna na dijalog, pa i na saradnju sa Severnoatlantskom alijansom, ali ni to nije bilo dovoljno da se njeni zahtevi uvaže.

Nije samo imperijalistički nastrojeni Putin, kako ga etiketiraju zapadni mediji, upozoravao na opasnost za Rusiju od NATO aspiracija. Prozapadno orjentisani ruski predsednik Boris Jeljcin, kojem isti mediji često dodeljuju tu titulu, takođe je tadašnjem američkom predsedniku Bilu Klintonu jasno stavio do znanja da će, ukoliko nastave sa kršenjem usmenog dogovora da se NATO neće širiti na istok Starog kontinenta, to biti shvaćeno kao "ponižavanje Rusije", sejanje semena nepoverenja i stvaranje nove podele u Evropi.   

Početak novog milenijuma doneo je uverenje da su ruske nade i planovi iz ranih devedesetih godina prošlog veka mrtvi: posle prvog kruga proširenja Severnoatlantske alijanse usledilo je bombardovanje Jugoslavije 1999. godine bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Foto: Ilustracija

U ruskoj nacionalnoj strategiji bezbednosti iz 2000. godine upozorava se da NATO upotrebljava silu van svojih granica i da bi to moglo da poremeti čitavu stratešku bezbednosnu situaciju, a stručnjaci za "Vašington post" u to vreme upozoravaju da ukoliko Alijansa nastavi da se širi, to bi moglo da stvori osnovu da napadnu i samu Rusiju.

Ispružena ruka

Prve godine vladavine Vladimira Putina obeležili su pokušaji da se poprave odnosi sa SAD i uspostavi saradnja sa NATO-om.

Iako je ruski predsednik nastavio da upozorava na zabrinutost Rusije ukoliko NATO nastavi da se širi na istok, u ovom periodu Moskva je potpisala sporazum o ograničavanju strateškog nuklearnog naoružanja "Start 2", Rusija je dobila konsultantsku ulogu u Severnoatlantskoj alijansi, a u ruskoj javnosti je čak provejavala ideja o priključivanju Rusije NATO-u, na šta je deo opozicije burno reagovao.

Prema depeši iz aprila 2002. godine koju je objavio "Vikiliks" italijanski predsednik Silvio Berluskoni pisao je američkom kolegi Džordžu Bušu da treba da pomogne Putinu da izgradi pozitivno javno mnjenje u Rusiji po pitanju proširenja NATO-a.

Sam Putin izjavio da je pitanje proširenja bez prethodnog sporazuma Rusije i NATO-a za njega politički nemoguće.

U drugoj depeši visoko rangirani američki diplomata svojoj vladi predlaže da organizuje samit Rusije i NATO i pomognu Putinu da omekša opoziciju u Rusiji prema proširenju Alijanse. To je i poslednji put da se u depešama koje je objavio "Vikiliks" pominje bilo kakva otvorenost Rusije po pitanju proširenja, navodi se u tekstu.

Jednoglasno protiv

Sredinom 2000-tih odnosi Rusije i SAD nastavljaju da idu silaznom putanjom, a u depeši iz 2007. godine citira se ocena predsednik fondacije Nova Evroazija Andreja Kortunova da je američko povlačenje iz Sporazuma o antibalističkim raketama (ABM) i dalje širenje NATO-a konačno razvejalo sve Putinove nade.

Usledila su glasna upozorenja, većinom zapadnih saveznika, o proširenju Severnoatlantske alijanse, naročito na Ukrajinu i Gruziju.

Politički savetnik tadašnjeg francuskog predsednika upozorava da je prijem Ukrajine u NATO veoma osetljivo pitanje za Moskvu, navodi se u depeši iz 2005, dok nemački savetnik za bezbednost opisuje da je Gruzija "velika buba na krznu medveda, dok je Ukrajina neraskidivo vezana sa Rusijom, još od vremena Vladimira Kijevskog i 988. godine". U depeši iz 2008. godine prenosi se stav Italije da je zabrinuta da bi primanje Gruzije u NATO moglo da isprovocira Rusiju, dok norveški ministar spoljnih poslova iste godine navodi da se protivi mešanju Rusije u odluke NATO-a, ali i razume zabrinutost Moskve u vezi sa proširenjem, pa bi Alijansa trebalo da radi na normalizaciji odnosa sa Rusijom.

Foto: youtube.com

Protivljenje proširenju NATO-a na istok, naročito u Ukrajinu i Gruziju, jedno je od "malobrojnih bezbednosnih pitanja po kojem postoji gotovo potpuni konsenzus među ruskim političarima, stručnjacima i zainteresovanoj javnosti", piše tadašnji američki ambasador u Moskvi Vilijam Berns u depeši iz marta 2008. godine.

Berns je godinu dana ranije izvestio svoju vladu da proširenje Severnoatlantske alijanse i američko razmeštanje protivraketnog naoružanja kod Rusa izaziva strah od okruživanja sa svih strana.

Iste godine on prenosi stav pojedinih ruskih intelektualaca da je jačanje odnosa Rusije i Kine većinom izazvala loša politika SAD prema Moskvi i da oni smatraju da je rusko-kineski savez neodrživ "osim ukoliko se nastavi sa proširenjem NATO-a što će još više zbližiti Rusiju i Kinu".  

Direktna pretnja

Objavljene depeše pokazuju da su ruski zvaničnici iznova i iznova upozoravali državnike iz SAD na problematičnost proširenja Severnoatlantske alijanse, naročito na Gruziju i Ukrajinu.
Zamenik ministra spoljnih poslova Grigorij Karasin, izveštava se u depeši iz marta 2008, istakao je da političke elite čvrsto veruju da je pristupanje dve susedne zemlje NATO-u "direktna pretnja Rusiji".

"Budućnost će zavisiti od toga koji strateški izbor će napraviti Vašington u tome sa kakvom Rusijom želi da se nosi: Rusijom koja je stabilna i spremna da mirno razmatra otvorena pitanja sa SAD, EU i Kinom, ili onom koja je duboko zabrinuta i ispunjena nervozom", navode se Karasinove reči u depeši od pre bezmalo 15 godina.

Najmanje osam depeša iz perioda 2007-2008. godina prenosi stavove tadašnjeg i sadašnjeg ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova po pitanju proširenja NATO-a na istok. Američke diplomate zabeležiće tada da bi Rusija mogla i da konkretno odgovori na ovakve pretenzije alijanse.

Berns je preneo Lavrovljev stav da nedavne vojne aktivnosti u NATO zemljama treba da budu procenjene ne samo kroz iskazane namere već i kroz potencijal koji nose. Lavrov je tada upozorio da bi prijem Ukrajine u NATO značajno iskomplikovao rusko-ukrajinske višeslojne odnose i naterao Moskvu da preduzme odgovarajuće mere.

"Iako je rusko protivljenje prvoj rundi proširenja NATO-a sredinom devedesetih bilo jako, Rusija se sada oseća spremnom da silovitije odgovori na ono što smatra akcijama usmerenim protiv njenih nacionalnih interesa", zaključio je Berns u jednoj od depeša iz tog vremena.

Podseća se i na oštar govor ruskog predsednika Putina na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine u kojem je jačanje NATO-a sagledano kao deo šire destabilišuće politike SAD koja želi da se nametne kao jedina svetska sila.

I u depeši iz 2008. američka ambasada izveštava vlasti kod kuće da je na dvosatnom sastanku sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel Putin izrazio snažno neslaganje sa NATO integracijama Gruzije i Ukrajine.

Odluka sa kojom Rusija ne želi da bude suočena

I sa dolaskom Dmitrija Medvedeva na mesto predsednika Rusije, ništa se nije promenilo u poziciji po pitanju NATO-a, iako je Medvedev percipiran u zapadnoj javnosti kao neko ko će "demokratizovati" Rusiju i povećati mogućnost za unapređenje odnosa Rusije i SAD, ističe se u tekstu.

Tokom prve posete Zapadnoj Evropi, Medvedev je Merkelovoj ponovio mnogo puta ponavljani ruski stav o protivljenju proširenju NATO-a.

Grupa američkih kongresmena na sastanku sa delom ruskih liberalnih intelektualaca i stručnjaka u januaru 2009. u Moskvi saznaje da su oni nezadovoljni politikom američke vlade i da je uporno insistiranje na planovima o širenju NATO-a na Gruziju i Ukrajinu "dovelo na vlast mrzitelje Amerike i dalo im opravdanje da maštaju o tvrđavi Rusiji".

Foto: AP PHOTO

Osim Bernsa, većina američkih diplomata zanemarivala je zahteve Rusije u pogledu NATO-a opisujući ih kao "već viđene", "predvidive", "ništa novo". Čak je i norveški suzdržani poziv na razumevanje ruskih zahteva, opisan kao držanje strane Rusima.

U diplomatskim depešama prenošeni su i stavovi zvaničnika Kremlja, NATO saveznika, stručnjaka i analitičara da će NATO integracije izazvati potrese i u samoj Ukrajini i dovesti do velikih podela u zemlji.

"Stručnjaci su nam rekli da je Rusija posebno zabrinuta u vezi sa snažnim podelama u Ukrajini oko članstva u NATO-u, gde se većina etničke ruske zajednice protivi članstvu, brinu da bi to moglo da izazove podele, koje bi uključivale nasilje ili u najgorem slučaju građanski rat. Rusija bi tada morala da odluči da li da interveniše, odluka sa kojom Rusija ne želi da bude suočena", piše Berns iz američke ambasade u februaru 2008.

Oružje, baze, obuke - uprkos svemu

Uprkos jasnim upozorenjima, od nepromenjenog i veoma rasprostranjenog ruskog stava po pitanju širenja NATO-a, a onda, kada se videlo da sa druge strane nemaju sagovornika koji bi te zahteve razmotrio, a kamoli uvažio, i do stavljanja do znanja da će Rusi biti prinuđeni da preduzmu određene mere, saradnja Ukrajine sa NATO-om se produbljivala.

Do početka ruske vojne operacije, Ukrajina je bila domaćin zapadnim trupama u svojim vojnim bazama, njeni vojnici prolazili su NATO obuku, bila je planirana izgradnja dve nove mornaričke baze alijanse u Ukrajini, a zemlja je primila i ogromnu američku vojnu pomoć uključujući i ofanzivno naoružanje, podseća se u tekstu.

Tri meseca pre nego što je ruska vojska prešla granice Ukrajine, Kijev i Vašington potpisali su Sporazum o strateškom partnerstvu kojim je produbljena saradnja u oblasti bezbednosti i podržane ukrajinske evroatlantske integracije.

"Američka administracija nastavila je sa svojom politikom uprkos tome što je godinama bila upozoravana da će ona dovesti do narastanja ruskog nacionalizma, stvaranja Moskve koja je više neprijateljska, nestabilnosti, pa čak i građanskog rata u Ukrajini i moguće ruske vojne intervencije. Sve se to i dogodilo", ističe se u tekstu.