Ovo se nije desilo 300 godina, Rusija i Putin preoblikuju svet - Ameri i Zapad mogu samo da gledaju!

Prošlonedeljni samit Rusije i Afrike u Sankt Peterburgu bio je značajan događaj u spoljnopolitičkom konceptu i praksi Moskve. Ne toliko zato što je u zemlju doveo veliki broj afričkih lidera i visokih zvaničnika. Na prvom samitu, pre četiri godine u Sočiju, učestvovalo je još više afričkih šefova država. Takođe, nije samo zato što se njegov plan proširio izvan ekonomije i uključio humanitarnu dimenziju: ovo je važno, ali ovo nije sve.

U suštini, sastanak, sa birokratskom pripremom i širokom javnošću koju je dobio u Rusiji, svedoči o morskoj promeni pogleda na svet i međunarodnog pozicioniranja Moskve prema rastućoj nezapadnoj većini u svetu, kao što je navedeno u nedavno usvojenom Konceptu spoljne politike, analizira Dmitrij Trenin vodeći naučni saradnik na Institutu za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose i član Ruskog saveta za međunarodne poslove.    

Evrocentrizam je, naravno, još uvek duboko usađen u razmišljanje i težnje ruske elite. Ipak, neuspeh ruskih dugih muka u zapadnoj integraciji nakon raspada Sovjetskog Saveza sada je eksplodirao u zastupnički rat protiv Sjedinjenih Država i NATO-a u Ukrajini. Ovo je proizvelo istorijsku promenu u politici Moskve, uporedivu sa vremenom Petra Velikog po svom značaju, iako u potpuno drugom pravcu. U doglednoj budućnosti, univerzum ruske spoljne politike će ostati podeljen na dva velika dela: kuću neprijatelja  uključujući Evropu, Severnu Ameriku i ostatak Anglosfere i kuću prijateljadrugde. Linija podele između njih je pozicija jedne zemlje u odnosu na režim sankcija Rusiji.

Afrika je, u tom pogledu, uglavnom na desnoj strani te podele. U Sankt Peterburgu je bilo predstavljeno 49 nacija od 54 na kontinentu. Istina, samo njih 17 je učestvovalo na vrhunskom nivou. Nije više radoznao i skeptičan posmatrač, kao tokom samita u Sočiju pre četiri godine, Zapad je ovoga puta uložio odlučan napor, savetujući, nagovarajući ili preteći afričkim liderima da ne idu u Rusiju i da se direktno bave predsednikom Putinom. U stvari, zapadni pritisak je doneo neke poene (broj najviših lidera u Sankt Peterburgu bio je otprilike upola manji od onog u Sočiju), ali nije uspeo da potkopa događaj. Ono što je izgubljeno u statusu reprezentacije nadoknađeno je intenzitetom interakcije. Vreme koje je Vladimir Putin lično uložio u događaj - koji je zapravo trajao tri dana, a ne dva - bilo je impresivno i primetno. 

Potreba da se suprotstave zapadnim optužbama o odgovornosti Rusije za skok cena hrane nakon povlačenja Moskve iz sporazuma o žitu u Crnom moru (isto zgodno ignorišući činjenicu da obećanja Moskvi da će prekinuti zapadnu blokadu ruskog izvoza poljoprivrednih proizvoda nikada nisu održana) naterala je Kremlj prevazići uobičajeno verbalno pobijanje. Putin je na samitu ne samo obećao da će besplatno isporučiti žito pet najsiromašnijih afričkih zemalja, već je najavio planove za proširenje komercijalnog brodarstva i izgradnju logistike pomorskim i vazdušnim putem koja povezuje Rusiju sa Afrikom, stvaranje čvorišta u Africi za rusku trgovinu, i proširiti udeo Rusije u uvozu afričke hrane. Što se tiče suočavanja sa zapadnom propagandom, Moskva predviđa veliko proširenje prisustva ruskih medija na kontinentu.  

Foto: Reuters/AP/Google Earth/Fotomontaža

Rusija svakako ima svoj posao. Pošto je početkom 1990-ih napustila bogato nasleđe Sovjetskog Saveza u Africi, Moskva se tamo suočava sa jakom konkurencijom. U poređenju sa kineskom trgovinom Afrikom (280 milijardi dolara) ili američkom (60 milijardi dolara), ruska je slabih 18 milijardi dolara. Međutim, Moskva može mnogo bolje. Samit u Sankt Peterburgu bio je fokusiran na niz oblasti, od bezbednosti hrane preko zdravstvene zaštite i farmacije do nuklearne energije i bezbednosne pomoći. Od posebnog značaja su obrazovanje i IT. Od ranih 1960-ih, moskovski Univerzitet Lumumba je bio vodeći za obuku afričkih profesionalaca u Rusiji. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, škola je izgubila veliki deo svog sjaja. Ali ovo se sada menja i broj stipendija za Afrikance za studiranje u Rusiji se utrostručuje,

Nedavno je Rusija postigla ogroman napredak u pogledu stavljanja interneta na raspolaganje širom svoje ogromne teritorije i pretvaranja Moskve u jednu od najnaprednijih svetskih metropola u pogledu javnog Vi-Fi pristupa. Ovo iskustvo je svakako nešto za podeliti.

Oživljeni interes Rusije za Afriku je pre strateški nego taktički. To prevazilazi važna, ali svakodnevna pitanja ekonomske, bezbednosne i tehnološke saradnje. Takođe seže i dalje od rata u Ukrajini - koji je neizbežno bio predmet diskusije u Sankt Peterburgu - omogućavajući Putinu da objasni svoje obrazloženje za postupanje na način na koji on radi i izloži svoje stavove o modalitetima mira. Što se više strateškog aspekta tiče, ruski kreatori politike sve više vide Afriku - zajedno sa Azijom i Latinskom Amerikom - kao deo rastućeg talasa koji će pomoći da se trenutni svetski poredak kojim dominira Zapad zameni raznovrsnijom konstrukcijom izgrađenom oko brojnih civilizacija.

Neki Rusi tvrde da imaju kontinent prijatelja u Africi. Ovo je u velikoj meri tačno što se popularnih osećanja tiče. Zaista, Rusija je - za razliku od zapadnih zemalja - neokaljana kolonijalnom i neokolonijalnom eksploatacijom kontinenta. U 20. veku je zapravo pružala vojnu pomoć brojnim pokretima nacionalnog oslobođenja i ekonomski podržavala mnoge afričke nove nezavisne države kroz infrastrukturne projekte. Obučavao je hiljade lekara, inženjera i nastavnika, ali politička realnost je složenija od toga. SAD i bivše kolonijalne sile Francuska, Britanija i drugi - da ne zaboravimo Nemačku - vide kontinent u suštini kao svoje tržište i bazu resursa, i nastojaće da zaštite svoju ekonomsku dominaciju i politički uticaj. 

Foto: AP/Reuters/Fotoilustracija

Suočena sa tim protivljenjem, Moskva treba da izbegne da padne u iskušenje da se takmiči sa spoljnim silama za sfere uticaja. Treba da se rukovodi svojim nacionalnim interesom, koji leži u širenju svestrane saradnje sa afričkim partnerima, kao i težnjom ka novom, pravednijem svetskom poretku kojim ne dominira Zapad. Drugi rusko-afrički samit, uprkos svim složenostima i komplikacijama na koje je naišao na putu za Sankt Peterburg, bio je uspešan. Međutim, važnija je promena paradigme u ruskom razmišljanju i delovanju ka Africi, koja nekadašnje „ egzotične" države pretvara u normalne i vredne partnere.