Vodič za američke izbore! Vek i po okršaja - kako su nastale Republikanska i Demokratska stranka!

Od Linkolnove pobede na izborima, pa do danas svi američki predsednici bili su ili iz Republikanske ili iz Demokratske partije, a uspostavljena je dominacija ove dve stranke i u Kongresu. Formalno, postoje i druge koje mogu da učestvuju na izborima. Međutim, njihovi rezultati su zanemarljivi, navodi se u analizi Instituta za politiku i ekonomiju jugoistočen Evrope (IPESE)

Američki izbori, i predsednički i parlamentarni, specifični su po tome što više od vek i po predstavljaju okršaj samo dve političke partije - Demokratske i Republikanske. Pod barjacima „magaraca“ i „slonova“ ove dve grupe već više od 150 godina oblikuju politiku najmoćnije države na svetu.

U drugom nastavku Vodiča za američke izbore, koji je pripremio Institut za politiku i ekonomiju jugoistočne Evrope IPESE, objašnjava se kako su nastale partije u SAD, zašto i otkad postoje samo dve velike stranke i kako to da je razlika između frakcija u njima često veća nego između suprotstavljenih partija u drugim razvijenim demokratijama.

Stvaranje partija

Američka borba za nezavisnost i uspostavljanje prve moderne republike nisu odmah doveli i do stvaranja političkih partija. Prve stranke nastaju tek u vreme drugog mandata Džordža Vašingtona, prvog predsednika SAD. Bili su to Federalisti, koje su vodili Aleksander Hamilton i Džon Adams, i Demokratski republikanci pod vođstvom Tomasa Džefersona i Džejmsa Madisona.

Iako razlike između njih nisu bile prevelike – prvi su se zalagali za jaču federalnu vladu i federalne institucije, a drugi za ključnu ulogu saveznih država, zajednice i pojedinaca – taj novi koncept nije se svideo mnogima. I sam Vašington je, u oproštajnom obraćanju naciji, upozorio da bi „naizmenična dominacija jedne frakcije nad drugom, pojačana duhom osvete za stranačko neslaganje, sama po sebi je strašni despotizam“.

Ovaj sistem se urušio kada su se Federalisti usprotivili Ratu iz 1812. i izgubili kredibilitet, pa je 1824. završen period prvih partija. Do 1828. podele Demokratski republikanci podelili su se na Demokrate i Vigovsku partiju. Ova druga, konzervativna, nestala je do 1856, dok je prva prerasla u Demokratsku partiju, koja postoji i danas.

Protivnici zakona kojim je ropstvo trebalo da bude prošireno na zapadne teritorije oformili su 1854. Republikansku partiju. Ova stranka oštro se zalagala za ukidanje ropstva, pa je Abraham Linkoln 1860. postao prvi republikanski predsednik SAD, nakon čega je došlo i do Građanskog rata.

Foto: Shutterstock

 

Uspostavljanje dvopartijskog sistema

Od Linkolnove pobede na izborima, pa do danas svi američki predsednici bili su ili iz Republikanske ili iz Demokratske partije, a uspostavljena je dominacija ove dve stranke i u Kongresu. Formalno, postoje i druge koje mogu da učestvuju na izborima. Međutim, njihovi rezultati su zanemarljivi. Zapažene rezultate ostvarili su samo Teodor Ruzvelt, koji je kao predstavnik Progresivne partije 1912. osvojio 27,39 odsto glasova, i Ros Pero, koji je kao nezavisni kandidat 1992. osvojio 18,91 odsto glasova. Samo na pet izbora – 1892, 1912, 1924, 1948. i 1968 – treći kandidat je uspeo da pobedi u nekoj državi i osvoji određeni broj elektorskih glasova.

Što se tiče Kongresa, i u Senat i u Predstavnički dom uspevali su da uđu predstavnici trećih stranaka, ali ni to nije bio preveliki broj – od 1861. bilo je svega 60 senatora i nešto više od 120 kongresmena. Samo dva puta – 1897. i 1913. godine – populisti i progresivci uspeli su da dostignu dvocifrene brojeve predstavnika u Kongresu.

Foto: Shutterstock

 

Podele u strankama

Kritičari sistema u SAD poput Noama Čomskog tvrde da u SAD u stvari postoji jedna partija, a da su demokrate i republikanci samo njene frakcije. Ali ono što je specifično za američku politiku jeste da u obe velike partije postoji toliko frakcija da se one međusobno razlikuju više nego, na primer, suprotstavljene partije u nekim razvijenim evropskim demokratijama.

Tako su još krajem 19. veka u Republikanskoj partiji postojali „radikalni republikanci“, borci za ukidanje ropstva i jednaka prava svih muškaraca i žena, i „polutani“, umereni progresivci. Kasnije, početkom 20. veka bilo je tradicionalista i progresivaca, koji su gotovo nestali nakon poraza Teodora Ruzvelta i skretanja stranke udesno. U drugoj polovini 20. veka ključne frakcije bile su liberalniji „Rokfelerovi republikanci“, tradicionalnija„Reganova koalicija“ i libertarijanci, a početkom 21. veka konzervativci i neokonzervativci.

U Demokratskoj partiji 19. veka postojali su „džefersonovci“, „džeksonovci“, mirovnjaci, ratoborne demokrate… Početkom 20. veka i ova stranka imala je progresivce, zatim „nju dil“ koaliciju, „južnjake“, konzervativne demokrate… Krajem 20. veka delili su se na liberale, umerene demokrate (fiskalno su konzervativni, a socijalno liberalni), progresivce...

Tektonske promene

Kada je reč o frakcijama unutar Republikanske partije 21. veka, jasno je da je pobeda Donalda Trampa na unutarstranačkim i predsedničkim izborima 2016. dovela do svojevrsne revolucije i potpunog poremećaja balansa moći. Nekadašnja Linkolnova partija tokom ovih tektonskih promena postala je stranka Donalda Trampa i njegovih „trampovaca“ ili pripadnika pokreta MAGA (skraćenica slogana Učinimo Ameriku ponovo velikom). Naravno, ima tu i konzervativaca, kao i libertarijanaca koji 45. predsednika SAD smatraju korisnim saradnikom i podržavaju ga, ali ne i čovekom sa kojim se potpuno slažu. Tu su i hrišćanska desnica, čiji predstavnik i bivši potpredsednik SAD Majk Pens se pobunio protiv Trampa, ali i neokonzervativci i antitrampovci.
Kada je reč o Demokratskoj partiji, situacija se tu nije previše menjala poslednjih decenija, ali su promene sve vidljivije.

Najbrojniji su takozvani liberalni i progresivni establišment, zatim centristi, ali poslednjih godina ojačala je i grupa „progresivnih pobunjenika“. Koliko su odnosi između frakcija krhki i koliko lako mogu biti poremećeni dobro se videlo 2016. kada je Berni Sanders, demokratski socijalista i nezavisni senator, na unutarstranačkim izborima u stranci kojoj nije ni pripadao ozbiljno zapretio kandidatkinji liberalnog establišmenta Hilari Klinton i od nje za dlaku izgubio. I četiri godine kasnije zapretio je Džou Bajdenu, ali je tada već izgubio polet koji je imao i izgubio je na unutarstranačkim izborima.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.