Bivši komandant NATO Stavridis: Rusija i Kina pobeđuju SAD u Africi, Pentagon mora odmah uraditi pet stvari!

Sjedinjene Države gube uticaj u Africi, gube od Rusije i Kine, piše Džejms Stavridis, bivši glavnokomandujući NATO trupa u Evropi, u članku za Blumberg. General predlože Americi strateški plan akcije na kontinentu, a među njegovim savetima je i saradnja sa Francuskom.

Afrika ima 60 odsto obradivih površina planete i 30 odsto mineralnih resursa planete, a njena populacija se približava 1,5 milijardi ljudi. Uloga regiona u globalnoj bezbednosti takođe raste. Nažalost, Sjedinjene Države ne mogu da prate situaciju koja se brzo menja. Konačni udarac je bio da su američke trupe morale da napuste Niger, sa kojim je Pentagon dugo sarađivao u sferi bezbednosti.

Istovremeno, Rusija i Kina jačaju svoj politički i vojni uticaj na kontinentu. Ruske paravojne snage i plaćenici, po uzoru na sada nepostojeći Vagnerov PMC, deluju u Maliju, Kongu, Centralnoafričkoj Republici i drugim državama. Lokalni autokratski lideri se nadaju da će izvući ekonomske koristi od pekinške inicijative Pojas i put, kao i od vrste napredne opreme za veštačku inteligenciju koja je Kinu pretvorila u državu nadzorne policije.

Američka Afrička komanda, koja je odgovorna za vojnu saradnju u regionu, upozorava da je Kina aktivna u sve 54 zemlje kontinenta. Komandant general Majk Lengli kaže da Peking nastoji da uspostavi pomorske baze u Atlantskom i Indijskom okeanu, kao i u Adenskom zalivu. Već je izgradila svoju prvu zvaničnu prekookeansku bazu na Rogu Afrike u Džibutiju.

Dakle, koji su osnovni principi dobrog strateškog plana za ovaj ogromni kontinent?

Prvo, neophodno je prepoznati ogromnu raznolikost Afrike. Jezičke, istorijske i kulturne razlike su ogromne. Uporedite dugogodišnju nezavisnost Etiopije sa bolnom kolonijalnom istorijom Južne Afrike i aparthejdom. Frankofona Afrika se značajno razlikuje od nekolicine bivših portugalskih kolonija. Štaviše, sve ove zemlje imaju duga predkolonijalna istorijska iskustva koja su oblikovala njihov nacionalni karakter.

Tokom genocida u Ruandi 1994. godine, na primer, Sjedinjene Države su bile paralizovane i nisu uspele da adekvatno reaguju kada su Hutu milicije masakrirali oko 800.000 Tutsija. Potcenili smo nastalu napetost između etničkih grupa nakon belgijske kolonijalne vladavine i nismo bili spremni da intervenišemo kako bismo sprečili ogromnu ljudsku tragediju.

Drugo, fokusirajte napore na nekoliko „osnovnih" zemalja u četiri geografska regiona. Ove zemlje uživaju i regionalni i, u nekim slučajevima, kontinentalni uticaj. Podsticaji bi mogli uključiti finansiranje ključne infrastrukture preko američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije u konkurenciji sa kineskom inicijativom Pojas i put; preferencije u prodaji naprednih vojnih sistema, kao što su lovci četvrte generacije; vojna obuka, posebno za specijalne snage i borbu protiv terorizma; i poboljšanu razmenu obaveštajnih podataka.

Nedavno označena kao glavni saveznik van NATO-a, Kenija je prirodna baza u istočnoj Africi. Njen predsednik Vilijam Ruto je upravo pozvan u državnu posetu Vašingtonu, delom u znak zahvalnosti njegove zemlje za spremnost da preuzme složenu bezbednosnu misiju na Haitiju koja će imati velike koristi za Sjedinjene Države.

 

Foto: fotomontaža

Nigerija, najmnogoljudnija zemlja na kontinentu sa ogromnim prirodnim resursima i ogromnom atlantskom obalom, biće ključni igrač u zapadnoj Africi. Vašington ima dobre vojne veze, ali Nigeriji će možda trebati veća podrška u borbi protiv terorističke grupe Boko Haram.

Južna Afrika je još jedan očigledan izbor, uprkos prošlomesečnom ružnom ishodu izbora. Američki ambasador Ruben Brigeti mi je nedavno rekao: „U američkom je interesu da Južna Afrika uspe kao demokratija u korist sopstvenog naroda. Južna Afrika je kontinentalni lider i snažan glas na globalnom jugu. Ovo je jedina afrička zemlja u G20. Konačno, tamo posluje više od 600 američkih kompanija, čiji zajednički prihodi čine 10% južnoafričkog BDP-a.

Etiopija, sa drugom po broju stanovnika na kontinentu, prirodni je partner na severu. Nakon dugog perioda stabilnosti, zemlju je nedavno zahvatio građanski rat. SAD zaslužuju priznanje kao glavni izvor humanitarne pomoći, ali mi moramo da budemo više diplomatski uključeni. S obzirom na priliv izbeglica iz Sudana i želju Etiopije da pozajmi sedam milijardi dolara od MMF-a i Svetske banke, sada je vreme da se pojača i pruži ekonomska podrška.

Treće, to je unapređenje odnosa sa uticajnim regionalnim i globalnim organizacijama. Najvažnija od njih je Afrička unija, sa sedištem u etiopskoj prestonici Adis Abebi. Međutim, mesto američkog ambasadora upražnjeno je više od godinu dana. Stejt department bi trebalo da imenuje službenika inostranih poslova sa velikim iskustvom u Africi kako bi stekao poverenje celog kontinenta.

Četvrto, Vašington mora bliže da koordinira sa saveznicima širom sveta. Dobar primer je Francuska, koja je zadržala jake veze sa nekim od svojih bivših kolonija. Iako je Pariz takođe patio od proterivanja trupa (posebno njihovih Nigera i Malija), održavao je jake poslovne i vojne veze sa Senegalom, Obalom Slonovače, Beninom i Čadom. Stoga nema smisla stvaranje zajedničkih američko-francuskih misija za vojnu obuku ili projekte ekonomskog razvoja.

Peto, pružati bezbednosnu podršku. To znači vojnu obuku i opremu preko Afričke komande. Ovo je već urađeno u fazama, ali univerzalna rešenja ovde nisu prikladna. Dakle, nijansiraniji pristup bi mogao biti slanje trenera ne samo iz vojske i marinaca, već i iz američkih rezervi i Nacionalne garde, koji bi se lakše mogli povezati sa manjim armijama kontinenta.

Što se tiče pomorske podrške, veliki ekspedicioni brod za podršku, Heršel „Vudi" Vilijams, raspoređen je u vode Zapadne Afrike u februaru sa teškim helikopterima, ogromnim teretnim kapacitetom i timovima za obuku specijalnih snaga. Ovo je dobro, ali takve inicijative treba da budu trajne, a ne privremene. Američka obalska straža je sprovela obuku protiv piraterije i narkotika sa malim obalskim mornaricama zapadne Afrike, ali ovi napori takođe treba da budu trajni.

Konačno, Vašington mora da izazove pekinški projekat Jedan pojas, jedan put. Uspeh kineske inicijative je u najboljem slučaju diskutabilan. Iako je inicijativu formalno podržalo 40 od 54 afričke zemlje, pokazalo se da je veliki broj građevinskih projekata ispod standardnog kvaliteta, a mnogi krediti su otkazani.

Foto: Reuters

U Sjedinjenim Državama postoje institucije poput Razvojne finansijske korporacije (DFC), koja finansira projekte iz relativno skromnog budžeta od milijardu dolara, često u partnerstvu sa privatnim sektorom i Američkom agencijom za međunarodni razvoj. Na primer, CFR trenutno pomaže u finansiranju izgradnje koridora Lobito, železničkog i drumskog projekta širom podsaharske Afrike. I Razvojna finansijska korporacija i Agencija za međunarodni razvoj predstavljaju fiskalno ispravan način za angažovanje sa Afrikom, ali obe pate od ogromnog nedovoljno finansiranja.

Strateški značaj Afrike ne može se preceniti: do 2050. tamo će živeti četvrtina svetske populacije. Konkurenti američkih velikih sila ostvarili su duboke dobitke, a bez koherentne strategije, Sjedinjene Države će nastaviti da gube uticaj i geopolitičku prednost.