Nije pitanje hoće li, već kada i po koju cenu! Rusija posle kraha u Siriji mora da prihvati realnost i novu ulogu!

Kada su Oružane snage Rusije 2015. godine pokrenule vojnu operaciju u Siriji to je označilo prekretnicu u postsovjetskoj eri. Raspad SSSR-a izazvao je dramatičan pad međunarodnog položaja Rusije. Dve i po decenije posle 1991. Moskva je radila na tome da povrati izgubljeni status, prestiž i uticaj na svetskoj sceni. Sirija je simbolizovala kulminaciju tog procesa!

Prvu odlučnu intervenciju Rusije izvan njenog neposrednog postsovjetskog susedstva u jednom od centralnih svetskih sukoba.

Nova Rusija je i ranije delovala vojno, ali samo u okviru svoje bivše sovjetske sfere, piše Fjodor Lukjanov, glavni i odgovorni urednik časopisa Rusija u globalnim poslovima i  predsedavajući Prezidijuma Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Rusije. Njegovu analizu prenosimo u celini!

Sirijska intervencija je razbila tu percepciju. Odlučnim menjanjem toka građanskog rata, Moskva je pokazala svoju sposobnost da utiče na velike globalne krize van svojih neposrednih granica.

Nedavni pad Asadove vlade, koja je preživela samo pre devet godina zahvaljujući intervenciji Rusije, označava još jednu značajnu prekretnicu. Analitičari će secirati uzroke Asadovog pada, ali kritično pitanje za Kremlj je šta to znači za njegovu širu geopolitičku strategiju.

Ruski angažman na Bliskom istoku nije bio samo simboličan - imao je praktične rezultate. Vojni uspeh Moskve je oslabio Islamsku državu (sa SAD koje su delovale paralelno) dok je podstakao regionalni status Rusije. Ključne bliskoistočne sile - Saudijska Arabija, Turska, Iran, pa čak i Izrael - priznale su Rusiju kao ključnog posrednika moći. Formiranje OPEK+ je delimično olakšano zbog novootkrivenog interesovanja Rijada za saradnju sa Moskvom. Čak i usred složenih rivalstava, uticaj Rusije je postao neosporan.

Ovo se dogodilo u pozadini sve nestalnije politike SAD na Bliskom istoku i sve manjeg učešća Zapadne Evrope. Kako se globalni poredak lomio, učešće Rusije u oblikovanju regiona ojačalo je njeno mesto za stolom globalnih sila - ili se bar tako činilo.

Promena globalne dinamike

Međutim, kada je Rusija dostigla svoj postsovjetski vrhunac, međunarodni pejzaž se već promenio. Model nakon Hladnog rata - u kome se činilo da je fiksni status velike sile dostižan - raspao se u svet promenljivih saveza i situacionih partnerstava.

Današnji međunarodni sistem oblikuju transakcioni interesi. Svaka zemlja sada daje prioritet svojim neposrednim nacionalnim brigama, uz ograničeno poštovanje širih, dugoročnih saveza. Ovo je dovelo do oblika regionalizacije gde zemlje koje su najbliže krizi ne samo da imaju najveći udeo u njenom rešavanju, već i najbolje šanse da to učine.

Smanjeno učešće Rusije u Siriji je primer ove promene. Zaokupljena sukobom u Ukrajini i vezana za oslabljenog saveznika u Damasku, Moskva je izgubila veliki deo svoje strateške fleksibilnosti. Regionalni igrači poput Irana, Turske i Izraela od tada su preuzeli vodeću ulogu u preoblikovanju političke mape Bliskog istoka, pri čemu su spoljne sile uglavnom igrale pomoćnu ulogu.

Lekcije za buduću strategiju Rusije

Sirijski sukob naglašava sve veći značaj regionalnih aktera u oblikovanju globalnih događaja. Brzo rešavanje njenog građanskog rata podrazumevalo je mnogo manje spoljne intervencije nego ranije faze sukoba. Dok su strane sile poput Rusije i SAD igrale značajnu ulogu na početku, najnoviji razvoj događaja prvenstveno su pokretali lokalni igrači.

Nesposobnost Rusije da održi svoj raniji uticaj ističe kritičnu lekciju: U današnjem promenljivom svetskom poretku, gotovo je nemoguće obezbediti dugoročne dobitke samo kroz vojni uspeh. Agilnost i sposobnost brzog ponovnog kalibriranja su od suštinskog značaja. SAD su to naučile na teži način 2000-ih i 2010-ih. Rusija se sada suočava sa sličnom dilemom.

Foto: fotomontaža

Sa ograničenim resursima i konkurentnim prioritetima, Rusija mora da preispita svoju bliskoistočnu strategiju. Ako povlačenje iz ključne baze u Tartusu postane neizbežno, Moskva mora da obezbedi da se to odvija glatko, koristeći svoje uspostavljene veze sa svim regionalnim igračima - od Izraela i Turske do zalivskih država, pa čak i sa novim vladarima Sirije.

Povratak realpolitici

Kolaps sirijske države je nesumnjivo nazadovanje Moskve, koja je iskoristila svoje vojno prisustvo tamo da proširi svoj uticaj na Bliski istok i u Afriku. Međutim, za razliku od Irana, Rusija zadržava mogućnost da prilagodi svoje obaveze i da se strateški repozicionira. To je prednost da budete spoljni učesnik. Kremlj može da napusti region, ali Teheran ne može.

Sledeći potez Moskve trebalo bi da uključi rekalibraciju svojih odnosa na Bliskom istoku, uz održavanje reputacije nezavisnog, pragmatičnog aktera. SAD možda žele da u potpunosti potisnu Rusiju iz regiona, ali nevoljnost Vašingtona da se direktno angažuje daje Moskvi manevarski prostor.

Ono što je najvažnije, simbolična potraga za obnavljanjem statusa velike sile Rusije - ključna motivacija iza sirijske operacije 2015. - sada je zastarela. Jedini prioritet koji je važan je okončanje ukrajinskog sukoba po povoljnim uslovima. Za razliku od Sirije, gde Rusija može da se povuče ako je potrebno, Ukrajina predstavlja egzistencijalni izazov. To je sukob koji Moskva ne može sebi dozvoliti da izgubi.

Ovo je kritična razlika: na Bliskom istoku, Kremlj ima prostora da se povuče i pregrupiše. U Ukrajini ne postoji takva opcija. Tamošnji sukob je ključan za dugoročnu bezbednost i globalni položaj Rusije.

Zaključak: Revizija regionalne moći

Kada je Obama pre skoro deceniju odbacio Rusiju kao „regionalnu silu", taj izraz je bio blag. Ali u današnjem podeljenom svetu, biti sposobna regionalna sila je možda jedini održivi oblik uticaja. Era neprikosnovenih globalnih sila bledi. Zemlje koje mogu ostvariti dominaciju u svom neposrednom susedstvu, dok štedljivo upravljaju globalnim ambicijama, daleko su bolje pozicionirane da opstanu i napreduju.

Foto: Shutterstock

Rusija sada mora da konsoliduje svoju ulogu dominantne regionalne sile dok ostaje angažovana u strateški kritičnim oblastima kao što je Bliski istok - ali samo kada to podržava njene suštinske nacionalne interese. U svetu koji se sve više definiše pragmatičnim, ograničenim angažmanima, sposobnost da se povuče, ponovo kalibriše i ponovo se angažuje biće važnija od simboličnih gestova statusa velike sile. U tom smislu, Obamina procena danas izgleda manje kao uvreda - a više kao putokaz za opstanak u turbulentnom svetu.