Vidim vas - Digitalni atentat: Zašto su Karleuša i Babić na meti internet blokadera?!

Dok većina opozicionih medijskih eksperimenata ne može da dosegne ni do kraja sopstvene zablude, profili na društvenim mrežama Jelene Karleuše i Branka Babića mesečno dopiru do više miliona ljudi. Samo Karleušin Instagram beleži domet od oko 70 miliona korisnika mesečno – brojka koja bi posramila mnoge televizije sa nacionalnom frekvencijom. I tu je srž problema.

U zemlji u kojoj se „sloboda govora“ priziva samo kad odgovara opozicionoj agendi, dve javne ličnosti koje nisu podložne medijskim instrukcijama, već govore direktno, jasno i bez pardona – postaju mete. Ne kritike. Ne polemike. Već organizovanih prijava, cenzure i javnih linčeva.

Digitalni atentat na reč

Kada algoritam reaguje na prijave, on ne zna ko je u pravu. On zna brojeve. A opozicioni aktivisti, botovski nastrojeni pojedinci i organizovane grupe vrlo dobro znaju da broj prijava može automatski dovesti do suspenzije. Tako su Karleuši i Babiću više puta ukidani nalozi, bez stvarnog uvida u kontekst sadržaja.

 

 

Jer, kako drugačije ućutkati nekog ko ima više pratilaca nego cela opoziciona scena zajedno?

Danas, kada se lažni moral nameće kroz “fact-checking”, a istina zavisi od toga da li je politički podobna, iskrenost je postala subverzija. Ako kažete da volite svoju zemlju – bićete nacionalni ekstremista. Ako kažete da verujete predsedniku – bićete bot. Ako stanete uz policiju umesto uz huligane koji razbijaju Beograd – postaćeš fašista. To je logika digitalne opozicije koja bi najradije ugasila svaki glas koji nije deo njihovog eha.

Dokle god im ne odgovara – mora da se ugasi

Dokle ćemo da gledamo kako se svaki glas sa velikim dometom, koji ne igra po pravilima ulice i ne ljubi skute samozvanim vođama „obojenih revolucija“, sistematski gasi, prijavljuje i targetira? Da li je kriterijum za cenzuru postao samo to da li vas slušaju milioni? Ako jeste – onda ovde više nije reč o demokratiji, već o digitalnoj diktaturi slabih koji se boje jakih. A najviše se boje onih koji govore istinu glasno. Upravo zbog toga Karleuša i Babić moraju da budu ućutkani – ne zato što su problem, već zato što ih neko ne može nadjačati. Pa pokušava da ih ugasi.

Foto: Informer/shutterstock

 

Zato su Karleuša i Babić opasni: oni ne pripadaju nikome, ali govore ono što većina misli. Bez filtera. Bez foliranja. Bez odobrenja. I najvažnije – bez straha. I zbog toga njima se ne može oprostiri. Jer nisu oni problem – oni su ogledalo onima koji više ne prepoznaju sopstveno lice.

Jer u vremenu u kojem laž mora da se štiti algoritmom, a istina da se prijavljuje — najveći prestup je govoriti glasno, tačno i slobodno. A to dvoje — Karleuša i Babić — rade bolje od svih.

 

Foto: Tanja Andric

 

 

Oni koje ne možete kupiti, ni ućutkati

Jelena Karleuša već godinama ne beži od sukoba, a još manje od istine. Jasno i glasno iznosi stavove koji često odudaraju od zapadnih šablona političke korektnosti. I to boli. Naročito one koji bi da sve što ne odgovara njihovoj istini – proglase „govorom mržnje“.

Branko Babić je, pak, prošao put od neutralnog preduzetnika do čoveka koji se ne ustručava da kaže da podržava državu i legalitet. I to je, u očima “boraca za slobodu”, neoprostivo. Jer ako nisi s njima – onda si meta. Svejedno da li si biznismen, novinar, šminker, zvezda, lekar, glumac ili frizer. Ako misliš svojom glavom – moraš biti oboren.

Blokaderi, ti salonski revolucionari, nisu u stanju da okupe ni pristojnu kolonu, ali bi da određuju šta sme da postoji na internetu. Njihova borba za slobodu govora prestaje tačno onog trenutka kad neko progovori drugačije. Sve što ne mogu da pobede – oni pokušaju da uguše. Sve što ne umeju da razumeju – oni nazovu “propagandom”. A sve što ih nadjača u dometu – oni bi da zabrane. Kad bi mogli, blokirali bi i samu realnost. Jedino što ne uspevaju da blokiraju jeste sopstvena glupost, koja, na njihovu žalost, i dalje ima neograničen pristup internetu.

Ko se zapravo plaši istine?

Najveći neprijatelji Karleuše i Babića nisu ni algoritmi ni Meta. To su oni koji svoju slabost pokušavaju da prikriju silom. Oni koji godinama iz senke žele da diktiraju šta sme da se kaže, a šta mora da se ćuti. Koji ne mogu da podnesu da neko ima stav. Domet. Uticaj. I hrabrost.

Jer, za razliku od njih, Karleuša i Babić imaju lica. I profile. I imena.

A opozicioni digitalni inkvizitori – samo pseudonime, lažne mejlove i frustracije.

Demokratija po meri poraza?

Ako je jedini legitiman vid borbe pogasiti, prijaviti, suspendovati i ućutkati sve što ne ide u prilog blokaderima, onda se moramo zapitati: o kakvoj se to demokratiji radi za koju se navodno zalažu? Da li je sloboda izražavanja rezervisana samo za one koji urlaju na ulici, dok se oni koji govore iz glave – gase kao sijalice? Ako su algoritmi jedini saveznik opozicije, a tišina jedini cilj – onda je njihova borba za demokratiju najobičnija prevara. Jer demokratija bez protivljenja nije demokratija. To je – režim. I to baš onakav kakav bi oni sami uspostavili kad bi ikada došli na vlast.

Autor je Stefan Mirković, diplomirani novinar i urednik u Informeru