KAKO NAM JE SPORT UMRO? I to na dan olimpijskog zlata!

Mama me je lagano prodrmala, i rekla: “Hajde, počinje”.

Mislim da se još nisam probudio, a već sam, umotan u ćebe, sedeo u fotelji u dnevnoj sobi, trljajući oči i privikavajući se na dva svetla - ono iz sijalice, i ono sa televizora.

Bilo je četiri ujutru, okotobar 30-ti po redu, godina 1974.

Ja, u tom trenutku, 13 godina, sedmi razred OŠ Marko Orešković.

Toliko godina danas ima moj Aljoša, osmi razred OŠ Starina Novak.

I kada sam mu juče ujutru ušao u sobu, pitao me je da li idemo na doručak. “Ne sine, finale je”, odgovorio sam mu, a on se okrenuo na drugu stranu i nastavio da spava.

U drugoj sobi moj Relja, gimnazijalac, i Marta, studentkinja, nisu ni za doručak pitali, samo su se obrnuli i nastavili sa svojim čudnim snovima.

A gotovo pedeset godina ranije, pitanje moje časti, mog opstanka u Paviljonima, mog ugleda na stepeništu ispred Kule, mog položaja u tom malenom društvu - sve to zavisilo je od te proste činjenice: da li ću da spavam, ili ću da ustanem i gledam, meč svih mečeva, dramu na nivou grčkog mita, sukob Titana, Davida i Golijata - borbu za titulu svetskog šampiona u boksu između Muhameda Alija i Džoa Formana.

I znao sam sve o Zairu, i o Mobutu Sese Sekuu, o Kinšasi kroz koju je Ali trčao pripremajući se za meč; gledao sam pre toga i kako je Ali izgubio og Frejzera, i kako je Forman prebio Frejzera jurivši ga po ringu i bacajući ga na pod; i stiskao sam ono ćebe i žmureo svaki put kada bi Forman krenuo da udari mog junaka; naslanjao sam se na naslon fotelje, kao Ali na konopce i dizao ruke u dupli dekung; urlao, poput Dragana Nikitovića, kada je Ali krenuo u kontra napad -  jedan direkt, još jedan, još jedan i džin pada, gotovo je, kraj, Ali je prvak sveta!

Kada je Mandić dao gol za 13:10, zavalivši loptu o desnu stativu, da se ona, kao u bilijaru, odbije o suprotnu i zalepi se u mrežu, ponovo sam urlao, i za sebe i za davno otišlog Nikitovića, a Marta je viknuka: “Ćuti, bre tata”, i nastavila da spava. Aljoša je, iz svoje sobe pitao: “Šta je bilo?”, a kada sam mu rekao da smo olimpjiski šampioni, on je izustio: “Stvarno?”, i nastavio da spava. Relju ništa nije poremetilo, u snu.

A ja sam, oktobra 1974. godine skakao, grlio se mamom, urlao kroz prozor, i gledao iste takve glave, razbarušene i tek probuđenje, kako sa hiljade prozora u Paviljonima viču: “Ali! Ali! Ali!”.

Ceo kraj je goreo kao božićna jelka, sva svetla, u svim stanovima su bila upaljena. I svi smo bili budni, te noći.

Baš kao i svake druge, zbog fudbala, košarke, vaterpola, stonog tenisa (Šurbek, čoveče!), gimnastike (Cerar!), zbog Ljubeka, Vere Nikolić, Stekića, Veljka Rogošića koji je preplivao celi svet.
Moja deca danas znaju da će Mesi da dobije 120 miliona. Toliko.

I ne ustaju, ni zbog njega čak.

I, kao i sva druga deca, gledaju telefone, na način na koji sam ja gledao “Jadranske susrete”, bez reči i bez daha.

I uopšte ne znam za koga navijaju, bez obzira na to što sam ih uspavljivao uz “Samo jedan klub, samo jedan grad”, pošto je i “Partizan” za njih nešto čime se, kao i “Zvezdom”, zanimaju dinosaurusi, a i nema, tih klubova, u igricama.

Zavišić, Grubješić, Vukotić, Prekazi, Klinčarski, Bjeković, Hatunić… da nisam znao, svakog trena, da izdiktiram sva ta imena, čitav tim, ne bih smeo na ulicu da izađem, a danas, kada je Piksi postao selektor, moji klinci pitali - Ko? Kada je igrao? Gde?

Ma šta bre, gde, u večnosti je igrao, i jeste da je zvezdaš, ali je mamu vam vašu Piksi, P I K S I!

Kapirate?

Ne.

Nema ga u igricama, dakle ne postoji.

Jutro 30. oktobra, 1974. godine, dočekao sam budan, sve mašući rukama u krevetu, uvijajući se, eskivirajući i lupajući po jastuku, kao po Formanu.

Kasnije, u školi, nije bilo deteta koje nije gledalo, nije bilo odmora, časa, na kojem nismo sparingovali, vičući: “Ali! Ali!”.

Juče, malo pre podneva, Aljošu, jedinog budnog, odveo sam na doručak. Osim kada je jeo, igrao je igrice.

Marta i Relja su još spavali.

Nešto mi je palo na pamet kako je sport umro.

Onog dana kada smo uzeli zlato.

Olimpijsko, jebote!