POBEDA OPŠTIH MESTA! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića!

Rat, politika i ljubav najbolji su dokaz da su reči kvarljiva i potrošna roba

Razlog tome je činjenica da su jezici zajedničko dobro, da, u svakom od njih, postoje izrazi kojima se imenuju određena stanja, događaji, stvari… i da nama nema druge nego da ih besomučno ponavljamo, čak i kada postanu krajnje otrcani i ne znače više ništa. “Volim te” može da se kaže samo jednom, svaki sledeći put je čist mimezis.

Mislim, kada bi svako od nas mogao da stvori novu reč za novi događaj, i opet novu, kada se taj događaj ponovi, svet bi možda bio bogatiji, u svom smislu, baš kao i mi s njim, jedino što se, međusobno, uopšte ne bi razumeli, i verovatno i konačno poubijali, što, možda, i nije loše rešenje. Ionako idemo ka njemu, nešto dužim putem.

Hoću da kažem, problem jeste nerešiv. I svaka nova besmislenost (rat), ubacuje nas u taj bezdan opštih mesta, u ponavljanje istih reči, fraza, “istina” koje, na kraju, služe tome da oni koji ih izgovaraju misle kako su pametni, dobri i “iznad situacije”. Istovremeno, u svoj toj graji jednog te istog, oveštalog, smrt mirno nastavlja ono što joj, čini mi se, i jeste osnovni posao - prekida, zauvek, naša laprdanja.

“Mir u svetu”, “Zaustavite rat”, “Spasite Ukrajinu”… sve to toliko puta bude ponovljeno da izgubi i svrhu i smisao, i jedino još može da služi raznim politikama, za opravdanje svih onih gluposti koje su, udružene, napravile i koje prave i dalje.

Mi svoje frustracije, bes, usamljenost i večnu zbunjenost uzrokovanu neznanjem (koje smo, uglavnom, sami odabrali), izražavamo tim opštim mestima, onda to dohvate mediji, od medija preuzme politika, i vrzino kolo može da počne, i da se nikada ne završi.

Posebnu draž svemu tome daju društvene mreže, na kojima se nalazi najveći saveznik opštih mesta - anonimnost. Udobna i bezbedna, ona nam dozvoljava da učestvujemo u stvaranju posledica, a da nam se pri tom čini da ih za nas neće biti.

Jeste glupo, ali zar nije gluplje to što će, kad tad, a možda i vrlo skoro, neka politika, opravdanje za to što je bacila “onu” bombu, naći u opštim mestima koje su, na mrežama, izgovorili (napisali), oni koji se potpisuju kao @čungalunga, @bungadunga, @malaodkužine, @theprophet… i slični, anonimni, “trend seteri”.

Bolje reći, “korisni idioti”, pošto se i te horde sa tvitera, i opšta mesta, tako lepo koriste, uklapaju u matrice, koje, opet, odgovaraju samo odmetnutim političkim elitama, postajući divan razlog i još divniji izgovor.

Što je svet besmisleniji, nekome je, makar se nadam, bolje.

Stvaraju se opšti narativi, opšti simboli, sve se pretvara u neprekidni marketing, u kojem i prave žrtve više ne znače ništa, osim što služe da pokažu u kom pravcu treba gurati priču, šta “pali”, koja tema je kurentna.

Principi modne industrije, postali su principi politike koja želi da bude uspešna.

Tragedije se dele na sezone, u kojima jedna “roba” izlazi iz mode, a druga stupa na scenu.

Simpsonovi su to najbolje pokazali, u epizodi u kojoj ona dva klinca dobiju sidu, pa zovu nekog selebritija (Džastina Bibera, na primer), sa molbom da održi koncert za njih, i tako skupe lovu za lečenje.

Odgovor je večan: “A, ne, ne sviram više za sidu, sada radim samo leukemiju”.

Ispala sida iz mode. Što se, recimo, danas dešava i nesrećnom Sarajevu, prestaje da bude narativ i simbol. Na redu je Kijev.

Nedelja mode u Milanu - nedelja rata u Sarajevu. Pa se sve to preseli. Nedelja mode u Parizu, nedelja rata u Harkovu. Požurite, karavan mode ide u Njujork, karavan rata, možda, u Berlin? Vilnjus? Krakov?

Odvratno, ali jeste tako. Upravo čitam kako je u terminologiju ukrajinskog sukoba uvrštena i reč “genocid”, uz napomenu da se “očekuje”, i mislim se kako će i Srebrenica ubrzo na policu na kojoj su sve one iskorištene i davno zaboravljene tragedije.

Posebno, u celoj toj lošoj predstavi, smeta činjenica da je toliki broj, onih koji se nazivaju intelektualcima, prilično lako odabrao da prati modu, da se uklopi u opšta mesta, bez trunke sumnje u to šta radi, i bez ikakve brige za krajnji ishod, reperkusije, takvog ponašanja.

S jedne strane, to je razumljivo. Mi se od svih ostalih vrsta na ovom svetu razlikujemo po tome što umemo da izreknemo svoj sud. Moj pas, kada ga dovedem iz šetnje, ne ume da kaže ko mu se sviđa a ko ne, od ljudi i kučića koje smo sreli. Ja o tome mogu da pričam do ujutru.

Neki put mi je to i potrebno, nastali smo, mi, homo sapiensi, sa tom željom da sve ocenjujemo, kvalifikujemo, da proveravamo šta se, ko i koliko uklapa u naše sisteme vrednosti (estetske, socijalne, moralne), ali ono što ostaje nejasno jeste toliki broj intelektualaca koji pristaje da ponavlja to “zajedničko mišljenje”, ta opšta mesta i floskule, što sve zajedno opet liči na ponašanje meni omiljenih domaćih životinja. Kada jedno kuče u komšiluku zalaje, krenu da laju svi. A šta to znači, nije bitno.

I tu je Vitgenštajn bio “u krivu”, kada je rekao da “i kada bi lav govorio, mi ga ne bi razumeli”. Ne, nego ne bi ni hteli da ga razumemo. Hteli bi samo da režimo, da imitiramo.

Rezultat je, naravno, porazan. Liberalni svet, koji je vrednosti proglasio za dovoljan razlog za svaku svinjariju, sve više postaje totalitarni svet, kojim vladaju opšta mesta, i to na isti onaj isprazni način, za koji su nas decenijama učili da je pogrešan.

Umesto da “prevaspitavanje”, zarad “pravih vrednosti”, odbaci jednom zauvek, liberalni svet je taj metod zdušno prihvatio, čak ga apgrejdovao, praveći, od svojih vrednosti, i tvrđavu i logor, istovremeno.

I ovaj vek će, po svemu sudeći, biti vek prevaspitavanja. Vek opštih mesta, koja ćemo, prevaspitani, morati da ponavljamo, svakog dana, po stotinjak puta. Vek odbacivanja, svakog drukčijeg mišljenja.

Hoću da kažem, ako niste primetli, da su i rat i GULAG, opet u modi. I u Njujorku, i u Milanu, ne samo u Kijevu.

I da pazite šta pričate.

Bukvalno.