IVAN RADOVANOVIĆ: Izveštaj sa mesta nesreće koji se izmetnuo u nešto drugo!

Čovek je skočio sa petog sprata hotela Savoj, baš kada nam je bilo dobro. Ali to je bilo posle. A pre toga…

…Zima je zvanično završena neka dva dana pre nego što smo Oki i ja stigli u Trst.

Proleće nas je bukvalno udarilo, aktivirajući sve ono što je mesecima spavalo.

Sunce, more, 21 stepen, riva, trgovi, kilometri hodanja posle zimske umrtvljenosti.

Pri tom je Trst prijateljski grad. U hotelu, prodavnicama, kafanama, uvek ćeš naći nekoga ko govori tvoj jezik, i ko će ti ispričati da je cele zime duvala bura, ali da je sada konačno toplo i da će sezona biti dobra.

Takvi susreti te snabdevaju osećajem one unutrašnje topline, na koju si gotovo i zaboravio, a u kombinaciji sa spoljnom temperaturom i suncem kojem si poturio svoja leđa, čini da ti svaki dan deluje perfektno.

Olja je to i reka: “Gospode kakav divan dan smo imali”, dok smo večerali tartar biftek, rižoto sa plodovima mora, i pili grapu i neko sjajno domaće vino, u kafanici udaljenoj par stotina metara od našeg hotela.

U bašti, u kojoj se i za drugim stolovima pričao srpski, a kelner, Slovenac brinuo o atmosferi, objašnjavajući  nam razlike između italijanskih i slovenačkih vina, osećali smo, bukvalno i fizički, taj prelazak, iz zime, u proleće, iz kraja, u početak, iz mrtvila, u život.

Posle smo odveli Šeri, škotskog terijera bez kojeg se ne ide na put, do parkića na rivi, i lagano krenuli ka hotelu.

Nekoliko automobila karabinjera i kola hitne pomoći, parkirani ispred ulaza u hotel, jasno su, i iz daljine, govorili da se nešto dogodilo.

Kada smo prišli, gotovo ispred samog ulaza u hotel, okruženo karabinjerima, i prekriveno belom plahtom, ležalo je nešto, i nije bilo teško zaključiti šta.

Tanak mlaz krvi, koji se od čaršava slivao trotoarom, i patike koje su virile s drugog kraja, svedočili su da je reč o ljudskom telu, i njegovom nasilnom kraju.

Ljudi u hotelu su bili izbezumljeni, momak, bellboy,  koji nas je dočekao, mucao je od uzbuđenja, ali je ipak uspeo da izdeklamuje:

Hotelski gost, pristigao pre neka dva sata, skočio je sa petog sprata.

Saznali smo i da je, po dolasku, naručio večeru i čašu vina, pojeo, popio, i bacio se na pločnik.

Nije iz Trsta, Italijan, četrdesetak godina star.

Gomila policijskih vozila, vatrogasci, inspektori… učinili su da priča prestane, i da smrt nesrećnog čoveka postane stvar birokratije, jedna od onih o kojima se ne priča.

Popeli smo se do sobe, na prvom spratu, i sa terase nastavili da gledamo.

Forenzičari su navukli plastične kese na noge, otkrili telo, slikali, merili trag krvi.

Olja je rekla da ima stakla okolo, ispostavilo se da je reč o naočarima, koje su prsle od udarca.

Skupilo se još njih, popunjavali su razne papire, i pažljivo razvukli onu policijsku traku kojom se označava mesto zločina, ili nesreće.

Ispod naše terase okupila se grupa znatiželjnika, a Olja im je rukama pokazivala da je čovek skočio, i, poput telala, na engleskom objašnjavala:

“Sa petog sprata, prvo je naručio večeru i vino, pre dva sata…”

“Pa lepo, otišao je sa stilom”, rekla je jedna žena, mahnula nam i nastavila ka glavnom gradskom trgu.

Ostali su govorili “Oh”, i “Strašno”, klimali glavama, širili ruke, i sve je izgledalo, ponovo, kao razdelnica, između zime i proleća, smrti i života.

Nesrećnog čoveka su prekrili još jednom plahtom, ona prva je već postala ružičasta, i ležao je tu, mrtav i nepomičan, dok se život okolo užurbao, okupio tu, oko njega, zainteresovan i usplahiren, brz u želji da vidi, ali i da odmah nastavi dalje. Proleće je, vazduh je još svež, ali daleko od hladnog, i tu je more, tu je riva, i sve ono što treba udisati, punim plućima.

Pomislio sam kako je, samo pre par sati, Olja rekla ono o divnom danu, i da je nekako baš tada, jedan čovek pomislio nešto sasvim drugo, teško i dovoljno loše da se odluči za noć, onu koja ne prestaje. I za istu takvu, večnu, zimu.

Odneli su ga oko ponoći, a mi smo naručili porto i vino, i zajedno sa kelnericom, koja nam ih je donela, još jednom prolazili kroz celu scenu, prepričavajući detalje, nagnuti preko terase, upiljeni u radnike koji su telo, umotano u plahte, ubacivali u kombi lokalnog mrtvozornika.

Tuđa smrt, smrt dalekog i nepoznatog, je lagano pozorište. Vodvilj koji ti omogućava da gledaš, ali i na neki način pritajeno učestvuješ, bez posledica, uz ljubopitljivost koja te raduje, jer potvrđuje tvoj život.

Empatija je oslobođena bola, u tim slučajevima, i traje onoliko koliko traje i sama scena, i to smenjujući se sa iskonskom radoznalošću.

Odgovori na pitanja - ko je čovek, kako je skočio, kada… nisu važniji od saosećanja, ali jesu tu da te obuzmu, mnogo više nego žalost. Žalost je deo smrti. Pitanja su život.

Ujutru je pločnik ispred hotela bio još mokar, jasno je bilo da su ga dugo i temeljno prali.

Odšetao sam do glavnog trga, pokazao digitalni sertifikat momku u beloj uniformi, naručio kapućino i seo na sunce.

Fizički sam i bukvalno osećao da je zimu zamenilo proleće.

I znao sam da će još jedan dan biti divan.

Gospode, kako je to čudno.