Kontrola! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića

Vreme je za jeres. Ne zbog otklona od vladajuće vere, nego zbog nezgodnog odgovora na pitanje koje je nametnuto poslednjih dana: Da li politika treba da kontroliše medije, ili mediji politiku? I kada kažem "mediji", mislim i na tradicionalne, i na novonastale društvene mreže koje su takođe komunikacioni kanal, dakle, mediji. Šta je od ta dva bolje, normalnije?

Takođe, kako će se završiti rat koji trenutno traje u Srbiji, rat između politike i medija?

Odgovor na poslednje pitanje je dosta težak. U celom svetu mediji su već pobedili. I to je, nažalost, najgora stvar koja je istom tom svetu mogla da se desi. Kako će biti ovde, još se ne zna.

U Srbiji, mediji su uveliko pod kontrolu stavili onaj deo političke scene koji nije na vlasti.

Protest "protiv nasilja", najbolji je dokaz za to. On jeste otpočeo na mrežama, opozicioni političari su ga samo preuzeli, pridružili mu se, i dodali političke zahteve, jer im se to činilo košer, prema medijima. 

Povod je bio tragičan. Deca koja su ubijena u osnovnoj školi. Strašan zločin, koji je, u prvom trenutku, izazvao strah i konfuziju.

Da bi se suprotstavilo zločinu, da bi ga otkrilo i savladalo, svako društvo mora da zna kako zločin izgleda, koje mu je ime, boja.

Posle 11. septembra, Americi je taj posao bio olakšan. Al Kaida, terorizam, Bin Laden. Društvo je odmah znalo i koga da mrzi i protiv koga da se bori.

Početkom maja ove godine, Srbiji je bilo znatno teže. Dete je ubilo decu. Kako da nazoveš, u koji folder da staviš nekoga uz kojeg i simbolički i formalno pravno ide oznaka - nevinost?

Prvi pokušaj predstavnika vlasti bio je trapav (zapadne vrednosti), da bi se, uz povremene razumljive izlete (nacisti, Hitler), brzo fokusirala na oružje, što, u ovom slučaju, jeste možda i najtačnija adresa. Njenim protivnicima, onima sa mreža i iz medija, posao je bio manje komplikovan.

Zločinu su odmah dali ime: vlast, Vučić. I prvo su po tviteru i fejsbuku krenuli da objavljuju slike "okrivljenih" uz dodatak "saučesnik", zatim su preko ustaljenih glasnogovornika (glumci, intelektualci), počeli da okrivljuju Zadrugu, Pink, Happy i REM, Vučića kao njihovog "gazdu", da bi onda opozicija zakazala protest, zahtevajući ostavke svih koji su u medijima već proglašeni krivim. 

I sve je to razumljivo, u politici su dozvoljena mnoga sredstva, jedino što ovde politike, suštinski nema. Ima medija. Dokaz za to ne treba dugo tražiti. Politički, opoziciji cela ta pobuna suštinski ne odgovara. Pre svega zato što nema dobrog rezultata za nju. Sve i da se desi neko čudo, pa se sutra probudimo u zemlji u kojoj više nema Vučića i SNS-a, ko bi imao i legitimitet i kapacitet da njome vlada.

Ponoš je na poslednjim izborima dobio 17 odsto glasova, Miloš Jovanović oko pet, Boško Obradović oko četiri, dok je Biljana Stojković za malo prešla tri odsto. I ko bi od njih mogao da traži predsedničko mesto? Isto je i sa partijama, pošto je najveći broj glasova, posle SNS-a, dobila čudna koalicija (raspala se odmah posle izbora) Đilasa i Jeremića - nekih 13,5 odsto. Nije to cifra sa kojom možeš da tražiš mandat za formiranje vlade.

Naravno ima onih koji na sve ovo kažu - nema veze, napravićemo prelaznu vladu, pa onda na izbore, ali zaboravljaju da sve to ne bi mogli bez najveće stranke u Srbiji, bez njenog daljeg uticaja na sve, pa i na medije, i da bi, shodno tome, rezultat tih izbora vrlo verovatno bio veoma sličan onom zabeleženom na prethodnim izborima. Drugim rečima, jedinu ozbiljnu korist od protesta imaju mediji, i oni koji ih koriste za sopstvenu promociju, izbegavajući, istovremeno, sve posledice koje bavljenje politikom sa sobom nosi.

Georgiev i Ivanović će svojim  parolama da skupljaju "followere", da dobijaju pažnju, ali na izbore neće. Njima je lako da "otkriju" krivce, da izigravaju Kleona i huškaju, jer ništa od toga ne može da im se obije o glavu. Sa politikom je već drukčije. Ona je, uz sve ostale definicije, i odnos prema brojevima. Oni jesu, koliko god da to nekome smeta, realnost. I ozbiljna politika upravo prema toj realnosti formira svoje stavove i planira svoje poteze. Primera radi, ako mediji (a činjenica je da većina onih koji učestvuju u ovom ratu radi u jednoj medijskoj kući), za sve okrive Pink i Zadrugu, to je sasvim razumljivo, jer bi, ukoliko Pink i Zadruga nestanu, njihova medijska kuća ostala bez najvećeg konkurenta. Šta bi dobili političari, opozicioni, ako se ta želja ostvari? Samo Zadrugu je gledalo, svakog dana, više od milion ljudi u Srbiji.

Broj Pinkovih gledalaca je, uz one koji prate RTS, ubedljivo najveći. Ako si političar, ako ti je stalo do glasova, jer zahvaljujući njima možeš da sprovedeš svoju politiku, zameranje gledaocima Pinka i Zadruge svakako je poslednja stvar koju ćeš da uradiš. I nije tek tako DOS, posle 5. oktobra, ostavio Pink u životu, niti je bilo koja vlast, kasnije, zbog filantropije imala vrlo dobre odnose sa Pinkom. I ne brani Vučić Željka Mitrovića, on brani one koji tu televiziju gledaju.

Brani svoje birače, koji neće nestati, neće prestati da  budu njegovi, čak ni kada neko izdejstvuje da, umesto Pinka, na toj frekvenciji, Jelena Obućina po ceo dan čita svoje haiku komentare.

Naprotiv, njemu će broj glasova da ozbiljno skoči. Da ne pričamo koliki odijum, pa i mržnju, izaziva onaj političar koji za metu izabere Vučića i njegovih dva i po miliona glasača. Politika mora pažljivo da bira protivnike, medije je za to baš briga. Generalno govoreći, politika je, jako dugo, još od Makijavelija, počivala (danas sve manje), na potrebi da svetom upravlja racio, a ne emocija, i to tako što će, kroz politiku, tim emocijama pažljivo da se upravlja.

Dokaz za to je i činjenica da je, svaki put kada je to pravilo prekršeno, svet upadao u apokaliptična stanja. Nekome ta teza može da zvuči čudno, jer sama reč "emocija" ukazuje na nešto dobro i toplo, te bi i svet kojim upravlja ljubav svakako bio divan, ali problem je u tome što emocija ima raznih, sve do besa i mržnje, koji su, uvek, i isključivo, kada je reč o društvima, put u haos. A haos je, opet, uvek uzrokovan pogrešnim procenama onih koji se bave politikom (biznisom).

Čarli Munger, partner i desna ruka Vorena Bafeta, objavio je raspravu o 25 uzroka pogrešnih procena, i u njoj bes i mržnju stavio na visoko treće mesto. Politika koja napravi pogrešnu procenu je pogrešna, mrtva politika, osuđena je na gubitak, ne samo sopstveni, nego celog društva. Baš zato, zbog tačnog procenjivanja, njoj odgovara red, odgovara joj sistem, kontrola, dok emocijama sve to smeta. One stvari  završavaju u hipu, po kratkom postupku, bez ikakve želje da se osvrnu na moguće posledice.

Pogrešna procena nije nešto čime se ona bavi, naprotiv, sasvim joj odgovara, jer vodi u nove emocije, u novi bes. Politika je evolutivni proces, sa ciljem, emociji je jedini cilj emocija, revolucija. Politika se trudi da smiruje, jer joj mir odgovara, emocija se sva zasniva na izazivanju strahova i, odmah potom, besa.

Emocija je ono što, i to je jako važno, prodaje medije. Portali, mreže, čiji rast zavisi od lajkova i klikova, mnogostruko su uvećali tu potrebu za emotivnom senzacijom. Naslovi su, upravo zato, i zastrašujući i konačni, to ljudi hoće da čitaju. "Stiže nam alergijska apokalipsa! Pokosiće sve redom", naslov objavljen pre par dana na jednom portalu, primer je te medijske potrebe za emocijom koja se prodaje. Isto je i sa besom i mržnjom.

Oni ne odgovaraju politici, jer ona, po jednoj definiciji nije ništa drugo nego "sposobnost kontrolisanja mržnje".

I naravno da je, jako dugo, za to koristila medije. U Srbiji, takođe. Mediji su služili, uvek i svugde, da se razni ventili po potrebi zavrnu, ili odvrnu, da se sve vreme održava taj čudni balans između potrebe mnogih da iskažu svoju frustraciju, bes, i potrebe društva, države, da, i pored svega, funkcioniše u miru. I bez obzira na sve zamerke, ova vlast je taj mir, u poslednjih deset godina, obezbedila. 

Društvene mreže su to promenile. Mediji su dobili sasvim novu ulogu, van politike, koja se zasniva na korišćenju besa, na njegovom prodavanju.

Odavno je ustanovljeno da je bes "iskra koja plane kada se neko oseti uskraćenim". Tačno i precizno. Neko vozi sporije ispred vas, a vi žurite, osetićete se uskraćeno i bićete besni. Vaš tim izgubi, uskraćeni ste, i besni. Kasni vam plata, isto. O ljubavnim uskraćenostima da ne pričamo.

Milion razloga je za uskraćenost, i milioni ljudi se upravo tako, svakog dana, zbog nečega oseća. Problem je što je sva ta multiplikovana uskraćenost danas na samo jedan klik od javnosti. Bes je sveprisutan, preko mreža. Mediji, kojima to odgovara, taj bes usmeravaju. Političari, u strahu od njega, pokušavaju da se u taj trend uklope. Primera ima koliko god hoćeš, naročito oko rata u Ukrajini. Mediji su najkrvožedniji u toj priči, političari su im se uglavnom do kraja priklonili.

Tamo gde se politika opire, gde želi da ona bude kontrolor, a ne kontrolisana, nastane medijsko politički rat, baš ovakav kakvom prisustvujemo u Srbiji.

I sve u njemu je kao u knjizi "Četvrta moć - kako se pravi većinsko mišljenje tamo gde ga nema" Riharda Davida Prehtla i Haralda Velcera o kojoj je pisala Vesna Knežević. 

Dovoljan je citat:

"Mediji su se a) proglasili moralizujućom a ne informativnom instancom; b) postali neizabrani politički akteri; c) transformisali se u diktatore nad političarima koji veruju, ili im je tako lakše, da slušaju vox populi kada konzumiraju medije".

Vesna dodaje i da su redakcije pretvorene u ratne štabove u kojima "alfa komentatori"; diktiraju planove protiv neprijatelja. U ovom slučaju - Vučića.

Ono što je problem, mediji, i pored sumanute, novokomponovane želje da budu nekakvi "kontrolori", ne mogu da vladaju.

Taj atribut se dobija na izborima, na kojima oni ne učestvuju. Upravo zato, mi, danas, imamo tu šizofrenu postavku: političari opozicije, prateći medijski diktat, žele da Vučić bude smenjen, ali ne žele izbore.

Njegov predlog da skupe 85 potpisa, da im on doda 85 i da se podnese inicijativa za proveru njegovog mandata, nije prihvaćen.

Umesto toga, organizovana je litija u kojoj je uzvikivano, i to prenošeno direktno na medijima i mrežama: "Vučiću odlazi".

O tome koliko samoj opoziciji danas njegov odlazak ne bi odgovarao, koliko nije u stanju da ga zameni, već je sve manje više rečeno, da se ne bavimo sada svim onim na šta oni ni danas nemaju odgovor i što bi ih slomilo na samom startu. Kosovo, ekonomija, Rusija, svet, desnica, infrastruktura, zdravstvo, školstvo... Da  sve bude još tragikomičnije, podstaknuti baš medijima, političari opozicije uveliko navijaju da njihov protivnik na tim pitanjima slomi vrat. Što bi ga slomili i oni ubrzo za njim, ne pada im na pamet.

I tako, u krug. S jedne strane politika, njena potreba da kontroliše, pa i kroz medije, a s druge mediji, njihovo širenje besa, i političari koje oni kontrolišu, bukvalno ih ucenjujući medijskim linčom.

Njihova ponuda, u tom širenju besa i emocija, ne postoji, osim one koja se zasniva, ponovo, na besu i emociji.

Alfa komentatori, generali medijske vojske, prvosveštenici moralizujuće, a ne informativne instance, oni koji ne bi na izbore, ali bi da političari vladaju po njihovom, pune mreže i portale, vesti, emisije i novine. Pune ih usplahirenim parolama, o dostojanstvu, gaženju, krivcima, pozivaju na proteste koje će onda da prenose, huškaju, zameraju, odvajaju žito od kukolja, pate nad našom sudbinom, lošom vlašću, institucijama, pravdom...do te količine ispraznosti da ona, popunivši čitav prostor, postaje neprepoznatljiva.

Pretvoreni u čet botove, oni ponavljaju nešto što su negde čuli, pročitali, ne razmišljajući ni o smislu ni o posledicama.

Zato je važno, da se vratim na osnovnu jeres, da politika pobedi u ovom ratu, da dobijemo neko suvislo, racionalno rešenje, pa sve i po cenu toga da štampa bude kontrolisana, kao što je uvek bila.

 Bolje to, i kontrolisana mržnja, nego svet kojim, šireći mržnju bez kontrole, upravljaju mediji, bez glasova i izbora.

Upravljanje podrazumeva odgovornost - na primer i onu koja sledi zbog prevelikog upliva politike u medije - a baš za odgovornost mediji nikakav osećaj nemaju. Nije im potrebna, šta više u suprotnosti je sa njihovim poimanjem svoje uloge.

S druge strane, upravo na izborima političari odgovaraju, za sve loše što urade, pa i za zamerke da kontrolišu medije.

Svaka druga postavka jeste haos. Medijski, politički, društveni. I jedini profit iz toga ide medijima. Uz novac, oni u tome dobijaju i nekontrolisanu moć, a njene posledice nisu nešto što bi normalan čovek bilo kome poželeo. Što bi sami mediji rekli: Stiže medijska apokalipsa! I pokosiće sve redom!