SEĆANJE NA VANDALIZAM “CIVILIZOVANOG OKUPATORA”

Dan pošto je Beograd okupiran 12. aprila 1941. godine naš grad je bio izlepljen velikim plakatima na kojima je na srpskom i nemačkom jeziku napisano naređenje glavnokomandujućih nemačkih okupacionih snaga da „sve radnje, preduzeća, trgovine i banke moraju odmah biti otvorene u interesu stanovništva” uz napomenu da se ”bezrazložno zatvaranje istih kažnjava”.

„U interesu urednog i podjednakog snabdevanja stanovništva ne treba nagomilavati robu svakodnevne potrebe, stvarati preterane zalihe. To delo može se smatrati sabotažom. Saobraćaj potreban za svakodnevni život civilnog stanovništva, a pogotovu pijačni saobraćaj, neće biti ometan koliko god to vojne okolnosti dozvoljavaju. Proizvođači i trgovci moraju i ubuduće dobavljati robu svakodnevne potrebe. Zabranjuje se povišenje cena i nagrada svake vrste kao i nadnica onih, koje su važile na dan okupacije, ukoliko izuzeci od ovoga nisu izrično odobreni. Nemački i zemaljski novac moraju se primati. Obračunski kurs iznosi 100 dinara – 5 Rajsmaraka. Primena drugog kursa kažnjava se. Pored jugoslovenskih platežnih sredstava zakonita platežna sredstva su nemačke novčanice kreditnih blagajni Rajha”.

Foto: printscreen

 

Stanovicima Beograda koji su preživeli varvarsko nacističko bombardovanje svega pet dana ranije ove mere su izgledale kao želja nemačkog okupatora da se život brzo normalizuje. Posle nekoliko dana shvatili su da je to bio pravni okvir za nacističku pljačku Beograda.

U aprilskom bombardovanju Beograda, prema preciznim okupatorskim izveštajima, potpuno su uništene zalihe robe u 301 trgovinskom, ugostiteljskom i drugim privrednim objektima dok je u 534 objekata došlo do delimičnog uništenja. Ukupno je delimično ili potpuno uništen 1221 lokal. Pošto su nacisti okupirali Beograd nemačka komanda je svojim vojnicima dozvolila „tri dana dozvoljene pljačke” što su činili u svim okupiranim zemljama u Evropi. Osioni nacisti su razvaljivali radnje i magacine  kao i privatne stanove i iz njih su iznosili na rukama ili na leđima sve što im se učinilo vrednim. Tokom ove pljačke mnogo robe je uništeno jer je bilo mnogo slučajeva da je iz neke radnje ili magacina bilo odneto malo robe ali je zato naptravljena prava pustoš od polomljenih rafova, ispreturane i uništene neupotrebljene robe. Dešavalo se da su nemački stražari koji su noću stražarili u trgovačkim ulicama „da čuvaju red i bezbednost” kundacima lomili izloge samo da bi iz izloga izneli neku sitnicu. Pedantni okupator je popisao i svoju pljačku kao što su popisivali u „računovodstvu smrti” sve koje su ubili, a pre toga opljačkali u koncetracionim logorima. Tako je prema nemačkom izveštaju u trodnevnom pljačkanju grada delimično opljačkano 700, a potpuno 224 trgovačke radnje. Ove 924 radnje činilo je više od deset odsto od broja postojećih radnji u predratnom Beogradu i više od onih u kojima su zalihe potpuno ili delimično uništene u bombardovanju.

Posle varvarske trodnevne nemačke pljačke na osnovu proglasa komandanta nemačkih okupacionih snaga, počela je „legalna pljačka”. Čim je u porušenom i opljačkanom gradu posle trodnevne pljačke grada počeo da se budi život, jer su trgovci i zanatlije pod pretnjom kazni morali da otvore radnje, počela je „legalna nemačka pljačka”. Hiljade nacističkih vojnika, obično u pratnji žena u uniformama, koje su Beograđani već prvog dana prozvali „munjarama”, oficira i podoficira, razmilelo se po radnjama sa zelenim platnenim torbicama, koferima, pa i sa privatnim automobilima koje su prethodno oteli, da kupuje sve što želi. A mogli su da kupe šta su hteli jer su im džepovi bili puni nemačkih rajsmaraka koje su odgovarale količinama maraka kreditnih blagajni Rajha. Nemački vojnici i oficiri šetali su se Beogradom sa džepovima punim „rajhsmaraka” koje su im svakog dana u komandi stavljane na raspolaganje. To su bile novčanice kreditnih blagajni Rajha o kojima je govorila naredba nemačkog komandanta koje u Nemačkoj nisu imale nikakvu vrednost, a koje su se štampale u pokretnim štamparijama na kamionima koje su pratile nemačke trupe širom Evrope. Sa ovim bezvrednim markama koje su menjane prema obračunskom kursu 20:1 oni su uredno plaćali robu, pa su radnje ostale ispražnjene sa praznim rafovima i očajnim trgovcima koji su imali gomilu bezvrednih papira u rukama. Bilo je primera da nemački oficiri za te bezvredne papire kupe i po 50 metara najfinijeg engleskog štofa, sanduke najfinije robe kao što je alkohol ili šećer. Očajni trgovci gledali su kako ih „civilizovani” okupatori koji veruju da su kulturniji od Srba bezočno „legalno” pljačkaju. Isto kao što su na osnovu rasnih zakona ubili milione Jevreja i drugih antifašista. Ova legalna pljačka Beograda trajala je tri meseca, do jula, koliko je nacistima trebalo da potpuno opljačkaju Beograd i Srbiju. Odnosili su u torbicama, na rukama, na leđima, zaplenjenim kamionima i automobilima i železničkim kompozicijama sve što je bilo vredno. Deo te pljačke bio je ratni plen, deo „pravo pobednika” na tri dana slobodne pljačke, a deo „kupovina” posle koje su srpskim trgovcima ostavljali bezvredne papire ili rekvizicione priznanice. Nešto kasnije narediće srpskoj kvislinškoj vladi da isplaćuje ove priznanice svojim, takođe, brezvrednim parama. Tako je beogradsko stanovništvo ostavljeno bez najosnovnijih potreba za život naredne tri i po godine okupacije.

Foto: printscreen

 

Rukovođenje srpskom privredom u okupaciji preuzeo je Štab generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji (GBV) koji je imao zadatak da obnovi srpsku privredu, pre svega poljoprivredu, kako bi se obezebdila proizvodnja za nemačku ratnu industriju. Kao izvršni organi dirigovane privrede osnovali su privredne centrale za gvožđe i metale, za hemijske proizvode, za tekstil, za kožu, za žitarice, za stoku i stočne proizvode, za drvo i ugalj, za šećer, za špiritus i melasu… Kompletna organizacija proizvodnje u zemlji bila je organizovana preko tih centrala koje su rukovodile proizvodnjom, upravljale sirovinama i polufabrikatima, određivale plan i raspored proizvodnje i organizovali distribuciju. Proizvodnja je služila zadovoljavanju potreba okupatora dok su preduzeća koja su proizvodila proizvode neophodne za svakodnevni život stanovništa svela svoj rad na minimum.

Tako je bilo sve do oktobra 1944. godine kada je usledila nova i poslednja nemačka pljačka Beograda. Kako je nacistička odbrana probijena u okolini Beograda, okupatori su uspeli da se bore u našem gradu svega pet dana, od 15. do 20. oktobra 1944. godine. Tih pet dana i nedelju dana ranije besni nacisti koji su bežali iz našeg grada ponovo su provaljivali u privatne stanove, zanatske i ugostiteljske radnje, sekli su železničke pragove, dizali mostove u vazduh i sa sobom odvlačili železničke lokomotive i vagone kao i automobile i kamione. Tako je ostalo večno sećanje na vandalizam „civlizovanog okupatora” koji nas je pljačkao po njihovim „zakonima”. Kako je to srpski pisac Meša Selimović kasnije napisao:

„Daj mi snage da oprostim. Jer ko oprosti on je najveći. A znam zaboraviti ne mogu”. To bi trebalo sa znaju oni koji bi da nam danas, kao pre 82 godine, po nekom njihovom zakonu oduzmu Visoke Dečane.

Goran Vesić