Kolumna Vesne Knežević za Euronews: Srbija pred sudom Solomona!

Blokadersku kulturu je smenila rušilačka.

Mnogo je javnih i svima pristupačnih dokaza da rušilački deo nacije gubi dodir sa stvarnosti, iako, evidentno, ne i sa stvarima koje namerava da slomi, uništi i razvuče. Novinari "imbedded" u rušilačkim odredima sve teže pronalaze opravdanja za ono što vide. Izreka da se jedino kašalj, siromaštvo i glupost ne mogu sakriti im je poznata, no sad se ispostavlja da ne može ni destrukcija. Za razliku od samih rušitelja, medijski support tim i dalje insistira na krpicama morala, prezentiranim u formi nenameravanog crnog humora. Reporterka Nove izgovori "građani stoje mirno, osim što već pola sata traje razbijanje prostorija SNS-a". Njen kolega iz studija kaže "vlast je ušla u obračun sa najobrazovanijim delom naroda". Ko ne vidi destrukciju, probudiće se na ruševinama.       

Kako razumeti aktivan čin koji se jezički odvija bez aktera? Nije "neko razbija", već bezlično "razbijanje traje". Koliko treba od trajanja do trajnog stanja? Da li ka razbijanju staklenog izloga zbog njegove kolaboracije sa vlastima vode emocije mržnje, stida ili ponosa?  

Racionalni argumenti su odavno napušteni. Neobično, jer nisu to Savonarolini neobrazovani fanciulli koji ruše i pale, već je, prema dnevnim konstatacijama Nove i N1, vandalizam odlika najobrazovanijeg dela srpske nacije. Da ih vidiš kako će tek da ruše kad diplomiraju!  

Ko je zalivao cveće zla?

Kad drugima objašnjavaju svoju naciju, dobar deo Srba to čini iz dva radikalno suprotna refleksa – ili se stide, ili se ponose. Najčešće pomešano u istom dahu, sa prelazima na kojima sede ljutiti mali demoni, spremni da skoče u lice svakome ko primeti nelogičnosti. Ti drugi ne moraju nužno biti pripadnici drugih nacija. Nekad su to takođe Srbi, samo oni koji se osećaju komotno u srednjem registru, takozvani "mlaki" Srbi koji prema srpstvu gaje odnos činjeničnog stanja pasoša, jezika, kulture i lokalpatriotizma. Komunikativni nesporazumi nisu određeni nacijom, već spremnosti da se u teme od opšteg značja ulazi otvorenih očiju.     

Fizički otvorene oči nisu presudan dokaz da jedna osoba zaista shvata gde se našla. Pogotovo ne da će posle imati intelektualnog poštenja da prizna kako je žmureći utrčala tamo gde je zaobilazak bio pametnija opcija. Što važi za osobu, u analogiji važi za kolektive. Ako se definicija nacije uzme iz psihologije, važi i za velike grupe.  

Na prvi pogled kolektivna strana izgleda jednostavnije. U grupi je lakše osigurati da barem neki drže zaista otvorene oči. Ima i ljudi koji po prirodi nikad ne zatvaraju oči. Račun verovatnoće kaže da, kad se velike grupe kreću kroz epohu, neće svi zažmureti kod ulaska u klopku. I neće se posle praviti da nisu razumeli rizike.  

Bojim se da je u sprskom političkom biću nadprosečno veliki broj onih koji odbijaju da zaista otvorenih očiju ulaze u sve bremenito i vremenito što pred njih bace sudbina, susedi i Zlonamerne Strane Sile, skraćeno ZSS.  

Za primer, da ne skačemo odmah na grandiozne stvari, evo jednočinke iz svakodnevnog života, mala je, sitna, ali dobra za kompleksnije društvene generalizacije.  

Koliko puta sam se samo našla u društvu prijatelja i poznanika, kad bi razgovor skrenuo na stanje svesti srpske nacije. Mislim uglavnom na Srbe iz Srbije, jer su oni čistiji tip za fenomen koji se ovde opisuje.  

Konverzacija uglavnom počinje tako što neko od sagovornika kaže "mi smo propala zemlja". Varijante su "ništa ne valja", "samo tonemo", "zapuštena nacija", "srpski čovek, pa to ti je!", "Knez Miloš je za nas", podvarijanta "nepismeni diktatori su najbolji srpski vladari", i slično. Na tom mestu obično refleksno uskačem da nabrojim šta se sve promenilo na bolje od kad sam otišla iz Beograda, pardon Žarkova. Ekonomija, plate, putevi, investicije, radna mesta, svest za realnost. međunarodni status. Uspešan geostrateški ekvilibrijum pride, gde praktično nije postojala šansa za tu vrstu igre. Sve je bolje. Ne dobro, bolje.   

Moji sagovornici tu uvek protestuju. Vehementno. Odlučno. Grubo. Šta ja znam, kad sam davno otišla. Onda kreće stakato: Mi smo loš narod, nema tu boljitka. Sve je to primitivno, zaostalo, otpisano i/ili koruptno i lopovsko. Najbolje da tamo niko ne ostane, da se seme zatre.  

U takvim situacijama mi ostaju samo tri mogućnosti, sve isprobane s jednakim neuspehom.  

Ako nastavljam da ukazujem na objektivno merljiv napredak Srbije, dobijam prezirno "Nemoj da Ga braniš!".  

Ako okrenem na vic i kažem izvini, to mi iz Žarkova, za nas je napredak već bio asfaltirana ulica i nešto javne rasvete. Nas je lako podmititi napretkom da zaćutimo. Osim Ćute, naravno, koji preferira bukolično Žarkovo. Kad se tako izvučem iz neprijatne tišine, dobijem ozbiljan odgovor "I ja sam s Konjarnika, pa me to ne sprečava da vidim realno". 

Najgore dolazi ako se složim. Ako kažem u pravu si, bolje vidiš, bliže si. Nesolidna nacija ti Srbi, još su Marks i Engels to znali i rekli. E, onda počinje prava drama. Ko sam ja da tako blatim njegovu/njenu zemlju? Odakle mi drskost da gledam s visoka na te vredne ljude koji su oduvek najviše cenili slobodu? Otišla, pobegla, sad se siti. I to nad ljudima koji su ginuli za slobodu bez ijedne misli u glavi! 

Sa ovim poslednjim se slažem, ali kad se dođe dotle, već nema razgovora.  

Srbija, mačem podeljena 

To su samo slike i priče iz onog što se u sociologiji obuhvata terminom svakodnevne teorije. Jedna takva je na primer aksiom da veliki broj Srba, a to su uglavnom oni trenutno angažovani u lokalnim igrama prestola, nema uravnoteženi odnos prema svom nacionalnom identitetu. Oni mrze i vole to što to im je dato rođenjem. Reći to drugačije, da oni mrze ILI vole ono što su od srpstva internalizovali u sebi, bilo bi pogrešno. To nisu emocije koje se kod njih isključuju. Naprotiv, one se dopunjavaju kao blicevi disko-kugle – sad volim, sad mrzim; sad se volim sad se mrzim. Neposredni rezultat je agresija u oba registra.    

To se može podići i na simbolički plan. Kako bi se dvoje Srba iz suprotnih političkih tabora ponašalo pred Solomonovim sudom? Namerno se upotrebljava termin političkih, a ne ideoloških tabora. Kroz srpsku istoriju je manja razdelnica u šta veruješ, nego uz koga si. Da se dvoje politički suprotstavljenih, ali svemu drugom ujedinjenih istim tipom internalizacije nacionalnog, nađu pred biblijskim Solomonom, kako bi išla legenda?  

Kad dođe mesto gde Solomon kaže, dajte mač i presecite tu zemlju na pola, presecite je k'o dete, tikvu i lubenicu, kako bi reagovalo to dvoje? Rekli bi može, seci, reži, dinstaj, kuvaj, ruši, pa da se smirimo! Neću ja imati državu, ali neće ni drugi. Ili bi jedna strana smogla snage da kaže stani care, čekaj malo, daj ovom zemlju, podaj im Srbiju, samo da se ne cepa dalje, već je istorija u rite pocepala. 

Upravo mi je to pre šest godina rekao jedan bivši prijatelj. A bilo mi je stalo do njega, i danas boli. Na njegovu radost da je srpska opozicija ostvarila "fenomenalan uspeh" u bojkotu izbora, dala sam suvu kontru kako to nije dobro za ljude koji tamo žive. Nema tamo ko da živi, napisao mi je, jer već nismo razgovarali. Nije tamo za život, to je propala zemlja. "Svi  ima da odu!", rekao je.  

Pa lepo, kad odu Srbi, doći će Marokanci, Tunižani i Avganistanci, verovatno i Turci. Oni nemaju tako visoka očekivanja od političkih vlasti.    

Nema odmora dok traje obnova 

Problem je jasan. Ako bi Srbiju branile patriote iz političkih tabora isključivog usmerenja, ona nikad ne bi preživela Solomonov sud. Odmah se uočava i paradoks srpske situacije. Da bi Srbija prošla Solomonov sud, barem jedna strana u sporu bi morala da dolazi iz registra srednjih i osrednjih nacionalnih emocija. Iz mlake vode.   

Ali "mlakost" u tom smislu se odnosi samo na tip internalizacije nacionalnog. Za "mlake" je nacionalni identitet okvir iz koga shvataju svet, kreću u svet, po želji se vraćaju, ili ne. Oni gaje opušteni odnos prema svom nacionalnom identitetu. I kad vole i kad odbijaju taj deo identiteta u sebi, nemaju grižu savesti. Nemaju osećaj krivice. U posledici, nema ni agresije.  

Njihovi osećaji, zapravo više afekti, vezani su za realne epizode. Menjaju se u zavisnosti od toga da li Mladić naređuje ubistvo muslimana u Srebrenici, ili Gotovina čišćenje Srba iz Knina. Mlaki unapred znaju da su nacije sposobne za najveće podvige humanizma i najveća beščašća, te da srpska nacija nije i ne može biti nikakav izuzetak u tom smislu.  

Jedno po jedno, kažu ti navodno mlaki. Da mi vidimo kad su naši bili žrtve, kad počinioci. Da vidimo da li su naši, naša nacija, naša velika grupa, da li su u istorijske izazove ulazili zaista otvorenih očiju, ili onako, ispod oka? Da li su iz poraza izlazili s većom ili manjom dioptrijom? Ko misli da će slava da su isterani Osmani, pobeđeni Nemci, izmišljena dvosmerna struja, osvojen Australia Open, trajati sve dok Sunce ne sprži zemlju? Ili i pre, dok meteorit s dupetom kao Brazil, rekla bi Bridget Jones, ne razbije planetu?        

Za "mlake" je srpstvo prostor slobode. Za one druge, iz tipa opisanog gore u dijaloškoj formi, srpstvo je rad. Težak rad. Šta radiš? Održavam srpstvo. Skidam srpske zimske gume i stavljam letnje srpske. Pravim veliko srpsko spremanje. Jurim mlakonje koje su mi se zavukle pod tepih. Razbijam osinja gnezda vučićevaca u familiji. Crnčim od jutra do mraka da Srbiju učinim nemogućom za život, da sve Srbe sateram u jedan tor, al' ne da se stoka. 

Za anesteziju, zatvoriti očiju 

Ima jedna memorija koja me bukvalno proganja ovih dana. I na slepo vidim sekvence iz filma Andžeja Vajde "Bez anestezije". 

Glavni lik u filmu iz 1978. je novinar Mihalovski, kome život i profesija počnu da se mešaju na način koji nadilazi svo njegovo do tada skupljeno iskustvo. Mihalovski je najpre zbunjen, povređen, izgubljen, ali u jednom ostaje konstantan. Već kod prvog izazova odlučuje da će u probleme ulaziti zaista otvorenih očiju. Da će na susret sa ovozemnim sudajama ići bez anestezije, što kod njega podrazumeva i odlazak zubaru i vađenje zuba na živo.    

Na pozadini srpstva u kom se ljubav i mržnja javljaju kao blicevi disko-kugle, taj film deluje kao hladni letnji koktel. Vajda je hteo da kaže da u životne i političke izazove treba ulaziti zaista otvorenih očiju. Nije istina mislio na Srbe, ali dobra umetnost je univerzalna. 

Ako Srbi ruše, i to još među njima "najobrazovaniji" (sic!), posmatrači moraju imati svest da je to što gledaju obična destrukcija. Bez anestezije, znači držati otvorene oči za činjenicu da se tu ništa ne premošćuje, već uništava.  

Kome je do anestezije, nek zažmuri.

Vesna Knežević za Euronews (Juronjuz)