Veizović: Užice kao generalna proba za izbornu noć, kako organizovana manjina preko mreža priprema "nemili doček" predsedniku Srbije

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je za 29. avgusta veliki narodni skup u Užicu.

Istovremeno, na društvenim mrežama, zarobljeni u virtuelnoj stvarnosti, blokaderi iz svih krajeva Srbije najavljuju takođe dolazak u Užice i to, kako navode, da bi odbranili "slobodnu blokadersku teritoriju", a braniće je ni manje ni više nego od samog predsednika Srbije.

Iza "istorijskih parola" i romantizovanja jednog totalitarnog režima "Užičke republike", kako nazivaju zapadnu Srbiju, a koja je postojala samo u filmovima Veljka Bulajića, nazire se, međutim, mnogo konkretnija operacija:

- mobilisanje manjih grupa, priprema blokada, izazivanje reakcije policije i proizvodnja novih spinova kroz snimke, fotografije i sve ono što bi u predizbornom periodu trebalo da posluži kao dokaz navodne nove represije države prema njima.

Foto: printscreen

Osim toga, Užice, kako se već ranije pokazalo, poslužiće još jednom kao nova pokazna vežba za neki drugi skup ili, što je najverovatnije, izbornu noć. Da je tako, pokazuju već oprobani obrasci, odnosno činjenica da je laž o mrtvom dečaku iz Valjeva prvobitno plasirana u Užicu, samo u drugoj verziji, i to dan pred blokadu magistrale i nasilje nad policijom, zbog koga još niko nije odgovarao.

Naime, samo dan pre nego što će grupa opozicionara i pripadnika civilnog sektora zapadnih službi izaći na magistralni put, na nalozima koje uređuju osobe koje su kasnije osumnjičene za napad na službena lica, objavljena je vest kako su pripadnici policije teško povredili trogodišnje dete.

Kada proradi psihologija mase, a laž postigne željeni efekat, niko se više i ne zapita otkud trogodišnje dete na magistrali usred noći.

Naprotiv, razum ustupa mesto besu, a jedini cilj postaje da se kazne "neljudi u uniformama" koji su, prema već prihvaćenom narativu, jednom "pucali u leđa narodu", a sada su spremni da pendreče dete koje je praktično još beba.

Pošto adekvatnog odgovora na tu neistinu nije bilo, generalna proba je prošla i već na sledećem skupu kreatori ovih narativa su podigli ulog, pa je tako u Valjevu "ubijen dečak". Naravno da je svima jasno da u Srbiji ne može tek tako da se održi toliko velika laž, ali je ona potrajala sasvim dovoljno da posledice vidimo i danas.

U slučaju najavljenog skupa Srpske napredne stranke i dolaska predsednika, kreatori ovih nereda služe se sofisticiranijim metodama, ali je ono što ostavljaju iza sebe isto. Jer kada jedan deo blokaderske scene mesecima ponavlja da predsednik Srbije "ne sme" da dođe u određeni grad, to odavno više nije pitanje kritike vlasti, već pokušaj da se jedan deo teritorije Srbije proglasi zabranjenom zonom za legalno izabranog predsednika države i da se pravo na grad, ulicu i javno okupljanje prisvoji kao privatna svojina jedne političke grupe. Paradoksalno, baš one političke grupe kojoj su puna usta slobode, demokratije i ljudskih prava.

Upravo takav narativ već duže vreme gradi se oko Užica. Predsednica užičkog odbora Stranke slobode i pravde Katarina Mićunović još krajem jula javno je poručila da Vučić "ne sme da dođe u Užice", tvrdeći da se zato zadržava po selima i pod šatorima i da se, kako sa prezirom prema sopstvenom narodu navodi, druži samo sa krezavom Srbijom i seljacima koji se u politiku i ne razumeju.

Potom su se na mrežama pojavile poruke o Užicu kao novoj Užičkoj republici, "slobodnoj teritoriji" i gradu koji se, kao navodno 1941. godine, ponovo "brani od okupatora".

U pojedinim objavama doslovno se pojavljuje formulacija "Užička republika u borbi protiv okupatora", čime je jasno kome je u toj političkoj predstavi namenjena uloga okupatora.

Ipak, jedna činjenica ruši celu njihovu konstrukciju: u Užicu vlast vrši Srpska napredna stranka. Gradonačelnica je iz SNS-a, skupštinsku većinu drži koalicija okupljena oko naprednjaka, a i nova predsednica gradske skupštine dolazi iz iste stranke.

Na nedavnim lokalnim izborima u zapadnoj Srbiji, u Bajinoj Bašti, Lučanima i Sevojnu, ubedljivu većinu je odnela Srpska napredna stranka. Dakle, nikakva "blokaderska slobodna teritorija" ne postoji u institucionalnoj i izbornoj stvarnosti. Ali to što ne postoji u realnom životu ne znači da su njihove fikcije manje opasne.

Kao što su i istraživanje NVO CRTA, jedne od tri NVO protiv kojih je pokrenuta istraga u vezi sa pranjem novca iz fonda USAID, a čiji je uzorak obuhvatio 400 ispitanika, od kojih su 250 bili sami blokaderi, predstavili kao neupitnu pobedu, tako im ni sada nije potrebno da osvoje vlast u Užicu kako bi grad proglasili svojim. Dovoljno je da stvore utisak da samo oni predstavljaju "prave Užičane", dok su svi ostali ili uplašeni, ili ucenjeni, ili dovezeni autobusima, ili, po njihovoj već ustaljenoj matrici, "ćaci", "botovi" i "sendvičari".

Samim tim, odluka predsednika da dođe u Užice i ujedno najavi skup u Novom Sadu mnogo je više od običnog predizbornog skupa.

Predsednik je 21. avgusta poručio da će otići u gradove za koje su mu govorili da u njih ne sme da dođe, dodajući: "Uskoro se vidimo i u Užicu i u Novom Sadu, za nekoliko dana."

Foto: Tanjug

Prethodno je najavio da bi skup u Užicu trebalo da bude održan krajem avgusta, a u Novom Sadu početkom septembra. Drugim rečima, prihvatio je izazov koji mu je javno postavljen. I baš tu počinje pravi bezbednosni problem.

U jednoj od objava na Instagramu navodi se da će krajem avgusta ulice Užica biti potpuno blokirane kolonama autobusa, dok se čitav dolazak predstavlja kao "lični inat jednog čoveka" i provokacija upućena "pravim Užičanima", iako su ti "pravi Užičani" uglavnom u prethodnoj generaciji došli iz Crne Gore. Ovaj poziv na mobilizaciju, stilski po ugledu na blokaderske naloge kada misteriozno najavljuju neko novo nasilje, već se uveliko širi po mrežama. A "pravi Užičani", Srđan Milivojević, Vladimir Štimac, Ana Mihajlovska, Kokanovići, Dijana Hrka, nalozi "studenat"a u blokadi i svi ostali botovi i delovi ovog putujućeg cirkusa uveliko najavljuju svoje prisustvo i poručuju da se "Užicem neće šetati". Neki su tako predsedniku Srbije zabranili ulazak i u Jasenovac. Međutim, Užice je Srbija.

Foto: printscreen

Uprkos stvarnom činjeničnom stanju, sve navedeno je način pripreme terena za ono što se u bezbednosnoj analizi može nazvati "nemilim dočekom". To ne podrazumeva masovan protest, a sasvim sigurno nije spontana reakcija većine stanovništva. Naprotiv, za takav model potrebna je relativno mala, ali agresivna i visoko motivisana grupa, spremna da preseče trasu, blokira prilaz, probije ogradu, napadne kordon ili izazove verbalni i fizički haos dovoljan da proizvede sliku sukoba. Nedostatak masovnosti će rešiti kadrovima.

Dovoljno je nekoliko desetina učesnika na pravom mestu, nekoliko telefona koji snimaju samo reakciju policije i jedan kratak video od dvadeset ili trideset sekundi na kojem se ne vidi šta je prethodilo intervenciji. Taj snimak potom odlazi na Iks, Instagram i Telegram, dobija naslov o "brutalnosti režima", ulazi u eho-komore opozicionih naloga, preuzimaju ga politički aktivisti i mediji, a lokalni incident za nekoliko sati postaje nova nacionalna kriza.

Ovakav scenario videli smo proteklih godina na desetine puta, tako da to nije teorija bez prethodnog iskustva. Užice je ovaj šablon već apsolviralo.

Foto: printscreen

Šestog jula 2025. godine, tokom pokušaja blokade magistralnog puta prema Požegi i Zlatiboru, u Banjičkoj ulici došlo je do probijanja policijskog kordona i sukoba dela okupljenih sa policijom. Prema tadašnjim izveštajima, više stotina ljudi, među kojima je najmanje bilo Užičana, pokušalo je da zauzme magistralu, dok je policija nastojala da spreči blokadu jednog od najvažnijih putnih pravaca prema Zlatiboru i Crnoj Gori.

U danima koji su usledili uhapšeno je ukupno devet lica u vezi sa neredima i protestima. Osnovni sud u Užicu je 9. jula odredio pritvor sedmorici osumnjičenih za napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti. U sudskom saopštenju navedena su imena Radovana Novakovića, Vladana Sinđića, Marka Radovanovića, Pavla Cicvarića, Dejana Ćosića, Branka Nikolića i Alekse Nikolića.

Sud je tada procenio da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od ponavljanja istog ili sličnog krivičnog dela, kao i da način izvršenja dela sa elementima nasilja može dovesti do takvog uznemirenja javnosti koje bi ugrozilo nesmetano vođenje postupka.

Foto: printscreen

Umesto smirivanja situacije, usledio je višednevni pritisak na sud i policiju. Blokirane su magistrala i zgrada suda; blokaderi iz cele Srbije koji su tih dana zaposeli Užice odlazili su ispred kuća tužilaca koji su vodili slučaj i sudija, a sve to uredno su prenosile njihove propagandne platforme. Njihovo izveštavanje je izgledalo kao da je sasvim normalno ići ispred kuća sudija, tužilaca i policajaca, pretiti njihovoj maloletnoj deci.

Ispred policijske stanice su maltene kampovali, policijske službenike su gađali hranom za pse, a zatim, čak i nesvesni stanja u kom im se nalazi psiha, doslovno lajali. 13. jula organizovana je devetočasovna blokada pod nazivom "Srbijo, Užice te zove", sa zahtevom da svih devet uhapšenih bude pušteno.

Dan kasnije sedmorici je pritvor ukinut, dok je drugoj dvojici kasnije zamenjen kućnim pritvorom. MUP je tada javno upozorio da se takvom odlukom šalje poruka da je napad na policijske službenike dozvoljen i nekažnjiv, postavljajući pitanje da li je sud podlegao pritisku dela javnosti.

Pritvor nije kazna, već samo redovan postupak za sve građane Srbije i niko nije kriv pre pravosnažne presude; sud odlučuje isključivo na osnovu zakona i konkretnih razloga za zadržavanje svakog pojedinca. Ali politički i psihološki efekat koji se ovde desio ostavio je ogromne posledice; dodatno se učvrstilo uverenje da zakon nije isti za sve i da su blokaderi, zahvaljujući odmetnutom tužilačkom sistemu, iznad zakona. Na ulici je stvoren utisak da dovoljno snažan pritisak, dovoljno duga blokada i dovoljno velika medijska buka mogu uticati na institucionalni odgovor.

Nakon godinu i mesec dana od tog nasilja, Osnovno javno tužilaštvo u Užicu tek 21. avgusta 2026. godine podiglo je optužnicu protiv četvorice učesnika tog događaja, i to Radovana Novakovića, Branka Nikolića, Pavla Cicvarića i Dejana Ćosića.

Oni se terete da su kao saizvršioci počinili krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, a u vezi sa članom 33. Optužnica je istog dana predata Osnovnom sudu u Užicu. Dakle, ona je podignuta i predata sudu, ali u trenutku pisanja ovog teksta još nije potvrđena niti je doneta presuda.

Ali, iako je javnost sa nestrpljenjem čekala da se nasilnici kazne i iako je sve bilo spremno pre više meseci, kada je jedva iznuđeni postupak prepoznavanja završen, Osnovno tužilaštvo u Užicu senzacionalno je objavilo da je šest dana pre dolaska predsednika u srpsko Užice podiglo optužnicu.

Foto: printscreen

Da li je zaista tužilaštvu trebalo 13 meseci, imajući u vidu da je slučaj od nacionalnog značaja, ili je sačekan pravi momenat? Odnosno, vest koja se među opozicijom smatra udarom na blokadere poslužiće kao mobilizacija nasilnika da odbrane svoj imaginarni prostor.

Jedan od optuženih, Radovan Novaković, povezao je ta dva događaja, ali iz suprotnog ugla. On tvrdi da je optužnica oblik političkog pritiska pred Vučićev dolazak, da nijedan policijski službenik nije rekao da je napadnut i da je postojao samo određeni fizički kontakt prilikom probijanja kordona. Takođe tvrdi da tužilaštvo nije prihvatilo dokazne predloge odbrane.

Sud će utvrditi šta se zaista dogodilo i da li postoji krivična odgovornost. Ali već sada je jasno da je prošlogodišnji slučaj ponovo aktiviran kao politička i medijska municija pred novi skup. Za jedne, optužnica je dokaz da napad na policiju ne može ostati nekažnjen. Za druge, ona je dokaz "represije" i pokušaja zastrašivanja građana. Isti predmet tako se koristi za dva potpuno suprotna narativa. Još kada takvu opasnu tezu podrži neko poput tužiteljke Bojane Savović, koja samo zbog nekih "glupih zakonskih odredbi" nije u mogućnosti da sa pozicije tužioca oslobađa blokadere, sve to ima novu dimenziju.

I sada dolazimo do obrasca, doslovno školskog obrasca. Gustav Le Bon je još u svojoj knjizi Psihologija gomile zapisao: "U gomili su svako osećanje i svaki čin zarazni, i to do te mere da pojedinac lako žrtvuje lični interes kolektivnom."

Upravo u noći 6. jula 2025. godine u Užicu je testiran još jedan, mnogo opasniji mehanizam: proizvodnja izmišljene dečje žrtve.

Stranica "Glas Užica" objavila je tada da je, prema "nezvaničnim saznanjima preko društvenih mreža", policajac navodno udario dete staro tri godine. U istoj objavi navedeno je da zvanične potvrde nema, ali je tvrdnja ipak plasirana u javnost sa dramatičnim opisom haosa, padanja i povređivanja okupljenih.

Foto: printscreen

A zatim je isto to na megafon ponovio Radovan Novaković. Nisu objavljeni ime deteta ni roditelja, nikakav lekarski nalaz ni fotografija, niti se pojavio svedok; izvor su bile tvrdnje. Izvor je neko iz mase. Ali i masi je neko došapnuo i to je bio okidač da nasilje krene.

Za svega desetak minuta od „policajac je navodno udario dete“ došlo se do „policija pendrekom tuče bebu“.

Jednom puštena, dovoljno potresna tvrdnja ne širi se zato što je proverena, već zato što odgovara već proizvedenom besu. Njen cilj je da izazove saosećanje, potom gnev, a onda potrebu da se odmah pronađe krivac i kazni, bez čekanja činjenica, dokaza, izjava svedoka ili službenih potvrda. Masi, krdu, čija je kolektivna svest u takvim momentima sužena, lako je plasirati svakakve stvari, ali i navesti je na nešto što u normalnim okolnostima ne bi uradila.

Do danas nije objavljen nijedan proverljiv dokaz da je trogodišnje dete zaista udareno, a sama tvrdnja je nestala čim je ispunila svrhu zbog koje je puštena: da u trenutku najveće napetosti proizvede bes.

Samo nešto više od mesec dana kasnije gotovo isti model, u Užicu uspešno testiran, ponovljen je u Valjevu, ali je priča podignuta na još morbidniji nivo. Nakon sukoba demonstranata i policije 14. avgusta 2025. godine na društvenim mrežama počela je da kruži lažna informacija da je maloletni demonstrant pretučen na smrt. Pojavile su se čak i tvrdnje da se navodno oglasio otac preminulog dečaka i da vlast pokušava da to zataška, kao da Valjevo ima 5 miliona stanovnika, pa je moguće nestanak ili smrt dečaka od 16 godina sakriti od svih.

Dečak, naravno, nije ni postojao. MUP je 16. avgusta uhapsio muškarca iz Mionice zbog sumnje da je širenjem neistinite informacije o smrti maloletnika počinio krivično delo izazivanje panike i nereda.

Ne postoji javno dostupan dokaz da su užička i valjevska laž došle iz istog centra ili da su ih širile iste osobe. Ali komunikacioni obrazac je gotovo identičan: sukob na ulici, neproverena tvrdnja o detetu, potpuno odsustvo identiteta i dokumentacije, emotivna eksplozija na mrežama i poziv da se odmah izađe na ulicu.

Zbog toga se laž o trogodišnjem detetu u Užicu opravdano može posmatrati kao dezinformaciona prethodnica, pa i generalna proba za kasniju, mnogo opasniju laž o mrtvom dečaku u Valjevu, kao dokaz da je jednom testiran model koji je pokazao koliko brzo izmišljena dečja žrtva može da zapali javnost.

Predstojeći dolazak Vučića u Užice ne sme da se pretvori u ono što oni i planiraju: ponovnu regrutaciju, ali i pokaznu vežbu za izbore koje je predsednik najavio za 18. ili 25. oktobar. Potencijalni organizatori nereda mogu na jednom mestu da testiraju koliko brzo mogu da mobilišu ljude preko mreža, koliko učesnika mogu da dovedu iz drugih gradova, gde policija postavlja kordone, koliko dugo traje njena reakcija, šta snimaju televizije i koji kadrovi najbrže izazivaju emocionalnu reakciju.

I možda najvažnije: kako se ponaša tužilaštvo? Ukoliko i dođe do nereda, ukoliko izgrednici budu po već ustaljenom obrascu pušteni na slobodu, to će ujedno biti ohrabrenje za sve, odnosno poruka da granice više ne postoje i da se pobeda koju su već proglasili mora odbraniti, pa, kako neki bez straha od kazne već obećavaju, mora pasti krv.

Zato je posebno važno prekinuti taj obrazac i preduprediti svaki potencijalni incident, jer ako u Užicu ponovo uspe model, on će se zatim kopirati i u Novom Sadu, Nišu, Valjevu i Beogradu. Naročito u izbornoj noći, kada je društvo već pod najvećom tenzijom, a svaka neproverena informacija o navodnoj krađi, hapšenju ili povređivanju može biti predstavljena kao okidač za „spontano“ okupljanje.

Potpuno svesni šta čine, guraju državu u situaciju u kojoj naizgled deluje da gubi šta god da uradi. Ali to i jeste plan: ako policija ne reaguje na blokadu i probijanje kordona, stvara se utisak da je država slaba, da nema kontrolu nad ulicom i da se isti model može ponavljati bez posledica. Ako policija interveniše, snimak intervencije postaje „dokaz diktature“. Ako osumnjičeni budu pušteni, to može ohrabriti druge da postupe isto. Ako budu zadržani, od njih se prave politički zatvorenici i mučenici.

I pre samog eventualnog događaja, zato mora postojati odgovor. Taj odgovor ne sme da bude pasivno saopštenje dan nakon što laž obiđe Srbiju. Mora biti preventivan, brz i vidljiv. Ukoliko država raspolaže proverljivim podacima o konkretnim pozivima na blokade, napad, provokaciju ili izazivanje incidenta, ti podaci, u meri u kojoj ne ugrožavaju istragu, moraju odmah biti stavljeni pred javnost. Dakle, crno na belo: ko je, kada i na koji način pozvao na nezakonito postupanje; šta je zaista najavljeno; koje su zakonske posledice i kako će biti zaštićeni svi građani, bez obzira na političko opredeljenje.

To je ofanzivna odbrana, prediktivna mera, odnosno način da činjenica stigne pre spina, a celina snimka pre njegovog montiranog isečka, i da se, između ostalog, situacija predoči čitavoj javnosti. Jer tek kada se unapred ogoli mehanizam provokacije: poziv na tenziju, zatim inscenirani sukob, pa snimak bez konteksta i gotov narativ o „represiji“, prostor za manipulaciju se sužava. Čovek koji je do juče mislio da ide na miran skup ili protest mora da zna da ne sme biti gurnut u tuđu režiju i pretvoren u statistu tuđeg političkog scenarija.

Isto tako, potrebno je unapred saopštiti pravila okupljanja, odgovornost organizatora, trase kretanja i granicu između mirnog protesta i krivičnog dela; učesnicima mitinga jasno ukazati na potencijalne provokacije, kao i na to da ne reaguju na njih. Svaka intervencija mora biti snimana iz više uglova, a snimci koji pokazuju celinu događaja objavljeni brzo, umesto da se javnost prepusti isečku od dvadeset sekundi.

Policija, tužilaštvo, gradska uprava i zdravstvene ustanove moraju imati jasan kanal za hitne, proverene informacije: da li ima povređenih, da li je bilo privođenja, da li je saobraćaj blokiran, da li postoji prijava i šta je činjenično stanje. Prazninu koju ostavi institucionalno ćutanje uvek će popuniti najglasniji nalog na mrežama.

Najveća opasnost nije u tome što će nekoliko aktivista vikati protiv Vučića. To je njihovo pravo, isto kao što i predsednik Srbije, ali i svi drugi, imaju pravo da dođu u bilo koji srpski grad. Opasnost počinje onog momenta kada se politički protivnik proglasi okupatorom, njegov dolazak napadom na grad, a sprečavanje njegovog skupa „odbranom slobodne blokaderske teritorije“.
U takvoj atmosferi dovoljna je jedna razbijena glava, jedan pogrešan pokret policajca, jedan kamen iz mase ili jedna izmišljena vest o detetu da nastane takozvani „crni labud“, događaj koji niko više ne može da vrati unazad. U gradu veličine Užica, gde se ljudi poznaju, politički sukob lako može da pređe u lični, komšijski i porodični. Upravo zato ovaj scenario mora biti ogoljen pre nego što se dogodi.

Užice nije ničija privatna republika. Nije vlasništvo SNS-a, ali još manje pripada samoproglašenim „zborovima“ i aktivističkim nalozima koji su sebi dali pravo da odlučuju ko sme da uđe u grad. Predsednik Srbije ima pravo da dođe u Užice. Njegove pristalice imaju pravo da prisustvuju skupu. Njegovi protivnici imaju pravo da protestuju. Niko nema pravo da blokira magistralu, napada policiju, presreće građane ili izmišlja povređenu i mrtvu decu kako bi proizveo politički požar.

Zato ishod predsednikovog dolaska neće biti važan samo zbog broja ljudi na trgu. Pravi test biće da li će država uspeti da omogući i skup i miran protest, da spreči malu grupu da otme čitav grad i da javnosti u realnom vremenu pokaže šta se zaista dešava.

Najveći poraz organizatora „nemilog dočeka“ ne bi bilo masovno hapšenje. Bio bi to običan, dosadan i miran dan u kojem nije bilo krvi, dramatičnih snimaka, izmišljene dece niti materijala za novu predstavu o „oslobođenom Užicu“.

Autor: Vesna Veizović, Vaseljenska

BONUS VIDEO