104 GODINE OD BITKE koja je SPASILA SRBIJU, a koju su mnogi nazivali BORBOM DAVIDA I GOLIJATA

Danas je godišnjica jedne od najčuvenijih bitki.

Mojkovačka bitka je vođena od 6. januara do 7. januara 1916. godine u okolini Mojkovca i u njoj je Sandžačka vojska kraljevine Crne Gore uspešno zaustavila austrougarsku ofanzivu, čime je omogućeno povlačenje vojske kraljevine Srbije preko delova kraljevine Crne Gore ka Jadranskom moru. Vojskom kraljevine Crne Gore je komandovao serdar Janko Vukotić, a od ovog slavnog boja prošlo je tačno 104 godine.

Austrougarska vojska je sva raspoloživa sredstva poslala na front od Višegrada do Mojkovca pokušavajući da ostvari svoj naum – zauzimanje Crne Gore i definitivno slamanje Srbije.

Glavni deo austrougarske vojske nalazio se na liniji Rožaje, Sjenica, Bijelo Polje dok je drugi deo napadao iz pravca Pljevalja prema Priboju i dalje prema Mojkovcu i Bijelom Polju. Sve u svemu bilo je tu oko 20.000 vojnika sa 70 topova i više od 200 topova koncentrisanih u Boki i usmerenih ka Lovćenu. Crnogorskih boraca bilo je manje od 7.000.

Borba Davida i Golijata

Stanje u crnogorskoj vojsci bilo je veoma teško. Vojnici su bili slabo obučeni, posebno za zimske uslove. Nosili su ono što su poneli od kuće poneli, a tek na svakih nekoliko dana su dobijali po pola kilograma hleba.

Foto: Vikipedija/mediji

I oružje je bilo problem. Crnogorski vojnici su nosili puške kalibra 7,62 milimetara, tzv. “Moskovke“ od kojih većina nije imala bajonete. Cela Sandžačka divizija imala je ukupno 39 mitraljeza, a nedostajala je i municija, piše Istorijski zabavnik.

Do glavnog okršaja došlo je u okolini Mojkovca. Na Badnji dan, 6. januara, general Rajner izdao je naredbu za napad, misleći da će naići na nespremnu crnogorsku vojsku i tog, prvog dana bitke, uz velike gubitke na obe strane, neprijatelj je zauzeo Bojinu njivu u Uloševinu, čime su ugrozili ključnu odbranu “mojkovačkih vrata”.

Međutim, serdar Vukotić, imao je drugačiji plan. On je procenio da će bitka narednog dana biti ključna. Zato je napustio štab u Kolašinu i na položajima kod Mojkovca doneo odluku da se izvrši kontranapad.

Prema planu, u zoru, na Božić 7. januara, Uskočki bataljon, pod okriljem noći i jutarnje magle, crnogorska vojska udarila je na austrougarsku.

“Junaci iz bajke”

U snegom zavejanim gorama počela je borba, uz grmljavinu topova i zvukove bajoneta. Uskočki bataljon je hrabro izdržao napade, omogućavajući Kolašinskoj brigadi napad na Bojinu njivu. Pet bataljona i dve čete izviđača Kolašinske brigade i Prvi i Treći regrutski bataljon iz Drobnjačko-uskočke brigade kreću u siloviti napad. U borbu se kasnije uključuje i glavnina Drobnjačkog bataljona. Juriš i protivjuriš ređali su se skoro bez prestanka.

Austrougari su bili prinuđeni da uvedu svoje rezerve i tako, pred nadmoćnijim neprijateljem, Rovčani su bili primorani da se povuku. Ipak, ostali položaji Kolašinske brigade su zadržani.

Serdar Janko Vukotić naređuje da se “po svaku cenu” zauzme Bojina njiva. Desno od Rovačkog bataljona borili su se Prvi i Treći regrutski bataljon, sastavljeni od mladića starih od 18 do 21 godine. Kako su svi bili mladi, jaki i poprilično uvežbani od obučenih oficira, njima su davani specijalni zadaci, ali ni oni, nakon dva juriša, junačke borbe i mnogo žrtava nisu uspeli da povrate ovo strateško mesto.

Tada u borbu ulazi jedina rezerva koju su Crnogorci imali – Drobnjački bataljon. Bataljon je otpočeo napad i uspeo da zauzme prvi red rovova, ali ne i drugi, pa su se vratili na polazne položaje. Posle kratkog predaha i pripreme, sve tri čete poravnavaju se u jednu liniju, i posle kratke paljbe svi zajedno kreću u siloviti juriš.

Neprijatelj se nije mogao odupreti brzom prodoru Drobnjaka, koji su uletali u rovove i borbom izbliza, na nož i bajonet, zauzimali jedan po jedan. Pod silinom juriša, neprijatelj napušta Bojinu njivu.

Nakon zatišja, general Rajner je u bitku uveo svoje zadnje snage iz rezerve, čak je i lično, sa isukanim mečem stao na čelo vojske i predvodio napad, ali su svi ostali na svojim položajima.

Borbe oko Mojkovca su vođene još nekoliko dana, ali ne onom jačinom kao što su bile 6. i 7. januara. “Iako zalud”, kako je serdar Janko Vukotić rekao u poslednjoj poruci svojim junacima, bitka je dobijena i okončana 10. januara.

Poraženi pobednici

Tri velika dana na Mojkovcu protekla su u neprekidnim borbama. Nakon ove bitke slava crnogorske vojske odjeknula je svetom. O hrabrosti ovih ljudi najbolje govore zapisi samih njihovih neprijatelja! Pukovnik Rihter je zapisao da “hrabrost crnogorskog vojnika nema premca u istoriji ratova”. General Hecendorf mnogo kasnije je izjavio: “Borili smo se protiv junaka iz bajke…”

Mojkovačka bitka je u narodu poređena sa Termopilom, a pamte se i kasnije reči vladike Nikolaja: “Da nije bilo smrti na Mojkovcu, ne bi bilo ni vaskrsa na Kajmakčalanu.”

Crnogorska vojska bila je svesna da u boj ide kako bi “vratila dug” i srpskoj vojsci i narodu obezbedila povlačenje. I u tome je uspela!

Nažalost, ubrzo je došlo do sloma crnogorskog otpora. Kralj Nikola sa dvorom i Vladom napustio je zemlju i sklonio se u Francusku u Bordo. Zbog odsustva kralja, Vlada je naredila Janku Vukotiću, da se vojska razoruža, napusti bojne položaje i vrati kućama, a municija i oružje da se ostave u kasarnama i magacinima.

Tog 16. januara 1916. preostali članovi Vlade Crne Gore potpisali su kapitulaciju. Serdar Vukotić tada izdaje svoje poslednje naređenje – uništiti sva oružja da ne bi koristilo neprijatelju. To je i učinjeno, a raspušteni vojnici ili idu kućama, ili odlaze u komite. Nemali broj napušta zemlju bežeći u inostranstvo ili se pridružuje srpskoj vojsci i sa njom prelazi Albansku golgotu.

Mojkovačka bitka postala je posljednja vojna operacija vojske Kraljevine Crne Gore. Nakon oslobođenja 1918. Crna Gora ulazi u sastav Kraljevine Jugoslavije.