OBAVEZNO PROČITAJTE! AUTORSKI TEKST NEBOJŠE BAKARECA: Bezobzirnost prema obolelima od Кorone!

Većina nas očekuje da se političke razmirice, napadi i sporovi, stave u stranu u trenucima kada smo svi ugroženi. Ovih nedelja drugačije razmišljaju Đilas i njegovi, SzS, SSP, Dveri, NS, N1, Danas, Vreme, NIN itd. Nažalost, ovom društvu se priključio i Slobodan Antonić, uz jedan ekskluzivitet – on je odlučio da napadne osobu za koju zna da je obolela opasne bolesti, koja širom sveta, i kod nas, kosi živote, ovako počinje svoj autorski tekst odbornik SNS u Skupštini Beograda Nebojša Bakarec

Кrize, ratovi, katastrofe i epidemije iz ljudi izvlače ono najbolje i ono najgore. To potvrđuje Slobodan Antonić. On je 25. marta 2020., objavio tekst na čitanom sajtu „Iskra“ (odrednica 1), i 27. marta 2020., taj isti tekst je objavio na sajtu „NSPM“ (odrednica 2). Centralno mesto u tekstu predstavlja napad na Biljanu Srbljanović, koja je obolela od Кovida 19, i hospitalizovana na Infektivnoj klinici.

Antonić napada Biljanu Srbljanović zbog teksta koji je 15. marta 2020. objavila u svojoj kolumni u listu „Blic“. U svom tekstu Antonić, koji je profesor univerziteta, pedagog dakle, sam priznaje da mu je poznato da je Biljana Srbljanović obolela: „Tokom pisanja ovog teksta stigla je vest da je i Biljana Srbljanović obolela od virusa. Žao mi je zbog toga i voleo bih da ova kriza doista doprinese da svi iz nje, (…) izađemo pametniji – shvativši, između ostalog, i šta znači zajednica“ (da li Antonić u zajednicu ubraja i Biljanu Srbljanović?).

Antonić kaže da mu je žao, ali pravi dokaz empatije prema ljudskom biću obolelom od opasne bolesti bi bio da ne napada to ljudsko biće, bar dok se ono ne oporavi. Dakle, da je Antoniću zaista bilo žao Biljane Srbljanović, u sebi bi joj poželeo brz oporavak, odnosno ne bi objavio taj nečasni tekst, ili bi iz njega izostavio obolelu Biljanu Srbljanović. Ovde osnovano možemo postaviti pitanje, da li je Antoniću uopšte žao bilo kog obolelog od Кorone, ili mu samo nije stalo do Biljane Srbljanović? Odgovor na oba pitanja je porazan.

Antonić voli da ostavlja utisak kako je saosećajan, empatičan, solidaran. Da je zaista takav njegova saosećajnost, empatija i solidarnost bi neminovno obuhvatili i Biljanu Srbljanović. A nisu. Slobodan Antonić ima 61 godinu, hoću da kažem da je čovek starog kova, kome je poznato šta znači biti gospodin, džentlmen, šta je čojstvo (štititi druge od sebe). Uz to je profesor sociologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, doktor nauka, dakle, etika i moral su za njega otvorene knjige. Ali… Teško je (a možda i nije?) shvatiti kako samom Antoniću u trenucima dok je pisao svoj tekst, i kada je saznao da je Biljana Srbljanović obolela od potencijalno smrtonosne bolesti, nije odmah palo na pamet da iz svog teksta MORA da izostavi Biljanu Srbljanović. Gospodinu, džentlmenu, Pedagogu (sa velikim „P“), saosećajnom i empatičnom čoveku bi to odmah palo na pamet, pa bi tako i postupio. Antonić nije.

Zakazao mu je moralni kompas. Uz sve što sam naveo, Slobodan Antonić u svom tekstu stavlja so na ranu i kaže: „A Biljana i njeno društvo, pak danas, izgleda da smatraju da penzioneri, kako god da+ ih kosi korona, samo dobijaju ono što su zaslužili. To je tek malo zakasnela instant karma i kosmička pravda“. Neodoljivo se čini da Antonić poručuje da je Biljana Srbljanović dobila to što je zalužila i da je to tek malo zakasnela instant karma i kosmička pravda? Upotreba kurziva u Antonićevom tekstu samo potcrtava taj utisak (ja sam te reči zacrnio i podvukao). Mržnja prema Biljani Srbljanović je zaslepila Antonića.

A nije prvi put. Ovde ću se osvrnuti na još jedan primer te nesrećne netrpeljivosti profesora Antonića, da bi čitaoci znali o čemu govorim. Slobodan Antonić je 28.08. 2015. napisao tekst za list „Svedok“, a tekst je objavljen i na sajtu NSPM. Reč je o jednom od njegovih najlošijih tekstova, koji je bio prepun neskrivene mržnje, elementarnih neistina, uvreda i proizvoljnosti. Citiraću profesora Antonića: „I kakav je, uopšte, rezultat razmeštanja naprednjačke horde štetočina po svim institucijama ove zemlje – od osnovnih škola i domova zdravlja do ministarstva energetike i obrazovanja? (…) ova provala nekompetentnosti u ustanove sistema, ova i ovolika provala, verovatno nije zabeležena od kako su Vandali demolirali Rimsko carstvo, ili od kako su fanatizovani Arapi spalili Aleksandrijsku biblioteku“. Profesor sociologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, doktor nauka, nazvao je preko pola miliona članova Srpske napredne stranke, „naprednjačkom hordom štetočina“ i vandalima.

Tekstovi i analize Slobodana Antonića su često ispunjeni čistom mržnjom, i slepilom izazvanim tom mržnjom. Neko ko je zaslepljen, ne može racionalno da rasuđuje. Jednostavno rečeno Slobodan Antonić vidi iver u tuđem oku, a ne vidi balvan u svom. Autor mnogobrojnih naučnih knjiga, u kojima je pisao o „misionarskoj inteligenciji“ i „montanjarima“, polako je počeo da se pretvara u dogmatizovanog „misionara“ i „montanjara“. Sam Antonić navodi svoje sadašnje simptome i crte ponašanja u svom sjanom ogledu o misionarskoj inteligenciji (ljutnja i iracionalno ponašanje, grdnja saplemenika, sve veća gorljivost i nervoza u zastupanju svojih ideja, fiksacija na jednu ličnost, dogmatizam, saznajni ekskluzivizam i rečnik netrpeljivosti). Slobodan Antonić je opsednut „Drugom Srbijom“ i njenim predstavnicima, na prvom mestu Biljanom Srbljanović. Ona je predmet njegove konstantne fiksacije.

Tolika opsednutost Antonića Biljanom Srbljanović potpuno kompromituje njegove ideje. Najbolje je podsetiti se reči samog Antonića iz njegovog naučnog ogleda „Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji“ iz 2003., koje se polako okreću protiv njega, zbog toga što dopušta da ga zavede netrpeljivost: „Кonačno, valja upozoriti da učinak delovanja misionarskih ideologa na celo društvo može biti sasvim suprotan od njihovih namera.

Fiksacija na neku stvar, čak i ako se iza nje kriju najbolje namere, uvek će doneti više štete nego koristi, pogotovo samoj stvari. Održavanje higijene je dobro, ali ako se opsesivno bacite na čišćenje svega i svačega u vašoj okolini, rezultat će biti dvostruko porazan. Prvo, nećete imati vremena ni snage za bilo šta drugo, jer ćete se pretvoriti u roba higijene. I drugo, vaše opsesivno ponašanje kompromitovaće samu ideju higijene i dati argumente zagovornicima prebivanja u prljavštini“.

U svom tekstu o Biljani Srbljanović, Slobodan Antonić kaže: „tekst Biljane Srbljanović, objavljen u Blicu, u kome ona širi otrovnu mržnju prema penzionerima prilično me je uznemirio“. Ovde je razložno postaviti pitanje, zbog čega vest o teškoj bolesti Biljane Srbljanović nije uznemirila Slobodana Antonića, već samo njen tekst?

Dalje, Slobodan Antonić nehotično još više ukopava sebe kada kaže: „Tačno znam trenutak u kome sam se i ja osvestio u pogledu hijerarhije vrednosti i identiteta. To je bilo 23. aprila 1999. godine u 2:06“. Кao što vidimo Slobodan Antonić se nije ni tada, niti bilo kada, osvestio u pogledu hijerarhije vrednosti i identiteta. Da jeste, svest o „hijerarhiji vrednosti“ i identitet saosećajnog čoveka, bi mu rekli da barem iz samilosti ne piše o oboleloj Biljani Srbljanović.

Na kraju svog teksta Slobodan Antonić je dotukao samog sebe rečima: „I ne možete većinu svojih sunarodnika da nadmeno tretirate kao nižu vrstu, gotovo kao marvu, a da onda od njih tražite, čim se nađete u nevolji, „solidarnost“, „humanost“ i „nesebičnost““.

Prevedeno na njegov slučaj to znači – ne možete Antoniću ni jednog svog sunarodnika, pa ni Biljanu Srbljanović da nadmeno tretirate kao nižu vrstu, gotovo kao marvu, a da onda od bilo koga tražite, čim se nađete u nevolji koju ste sami izazvali, „solidarnost“, „humanost“ i „nesebičnost““.