SRBIJA TEK SAD NE SME DA ŽURI, OVO SU POSLEDNJI TRZAJI ZAPADA da lažnu državu učlane u UN! BEOGRAD MORA DA IZDRŽI!

Prethodna "žurba" iz 2008. godine bila je državno neodgovorna, politički zlokobna, dugoročno štetna. Povrh svega, sada bi to još bilo i neverovatno glupo

Drugi krug predsedničkih izbora u Srbiji održan je trećeg februara 2008. godine. Tačno dve nedelje kasnije - 109 poslanika Privremene skupštine Kosova potpisivanjem „Deklaracije o nezavisnosti" preduzelo je jednostrani korak nakon kojeg više ništa nije bilo isto. Iste večeri tu odluku je priznala Kostarika, a sutradan još sedam članica UN: SAD, Francuska, Velika Britanija i Turska, plus Albanija, Avganistan i Senegal.

Iz dinamike događaja i odluka jasno je kao dan da sve bejaše unapred pripremljeno. Uključujući i predsedničke izbore u Srbiji! Da sramota za Borisa Tadića bude veća, ulogu je odigrao do kraja, zakletvu položio dva dana ranije. Jer, preduslov za potpisivanje „Deklaracije" predstavljao je "konstruktivan stav" zvaničnog Beograda. Otuda i veliki angažman celog zapadnog sveta, uz silna obećanja i poneku sitnu donaciju tokom predizborne kampanje, a kako bi se "amortizovao otpor" i "otupila oštrica" reakcije Srbije.

Čak i u tadašnjim uslovima bez „konstruktivnog" Beograda gotovo da nije bilo moguće operacionalizovati nijednu odluku na terenu. Zato je, već do leta, Srbija faktički prihvatila EULEKS (što je u praksi značilo „miniranje" pozicije UNMIK-a), do jeseni se saglasila sa učešćem „kosovskih zvaničnika" na sednicama Saveta bezbednosti UN (nakon čega, posledično, i u drugim forumima), a potom i odustala od tužbe (išlo se na savetodavno mišljenje sa tragično loše postavljenim pitanjem).

Kakva argumentacija je pratila ovu „konstruktivnost"? Prvi i najčešći argument bio je da se tako ubrzavaju „evrointegracije". A sa izvesnom EU perspektivom sve se menja: stižu investicije, otvaraju radna mesta, gradi infrastruktura. Kako uopšte živeti mimo EU? Drugi argument je da se treba posvetiti budućnosti, ne valja živeti u prošlosti. Treći - moramo brinuti o ljudima (Srbima sa Kosova), a ne o teritorijama. Četvrti - kako su države ionako prevaziđena stvar, čemu preganjanja o međama, ako će granice uskoro postati istorijska kategorija. Vreme je pokazalo da se radilo o čistoj propagandi. Zavođenju za Goleš planinu.

Od evrointegracija niti je šta bilo, niti će; budućnost je bila rezervisana samo za povlašćene, Ramuš Haradinaj je trećeg aprila oslobođen svih optužbi za zločine, dok je Radovan Karadžić uhapšen 21. jula; samoproglašena država se pokazala nesposobnom da brine i o ljudima koji su je želeli, svako ko je mogao iz nje je pobegao; da su teritorije i dalje važne pokazao je KFOR već 17. marta upadom na sever i zauzimanjem zgrade Opštinskog suda - što se do kraja dana pretvorilo u žestok sukob, bilo je i žrtava.

Međutim, da stvar po one koji su zagovarali „konstruktivnost" bude još gora, pokazao je razvoj dešavanja tokom te iste 2008. Naime, ispostavilo se da je proleće te godine bilo poslednji trenutak kada je silni Zapad predvođen Sjedinjenim Državama mogao organizovati jednu takvu političku operaciju. U avgustu je nestrpljivi Mihail Sakašvili napao Južnu Osetiju, nakon koje je usledila intervencija ruskih snaga i priznavanje još ranije proglašenih „odluka o nezavisnosti" Chinvalija i Suhumija. U septembru je bankrotirala moćna investiciona banka „Leman braders", što je označilo početak sloma američkog bankarskog sistema.

Foto: Fotoilustracija

Istovremeno, najpre se zahuktavaju unutarstranački izbori u SAD gde se za „nominaciju demokrata" bore Barak Obama i Hilari Klinton, a potom će ovaj prvi na „megdan" Džonu Mekkejnu. Posmatrano iz ove perspektive, zvaničnici Srbije nisu imali niti jedan razlog da žure sa bilo kakvim popuštanjem, isticanjem „konstruktivnosti". Kako bi to Albanci mogli „proglasiti nezavisnost" kada su to pre njih učinili Abhazi i Osetini (samim tim, svaka američka aktivnost na Balkanu, morala bi podrazumevati ustupke na Kavkazu), koliko bi aktuelno bilo „kosovsko pitanje" u trenutku najveće recesije za poslednjih sto godina, da li bi se time na ovakav „jednostran način" bavio bilo ko u vremenu izbora i glasanja? Isto kao što ni danas ne treba žuriti.

Glasine su sa raznih strana da je dogovor već postignut. O razgraničenju! Aljbin Kurti je od toga izgradio celu teoriju. Međutim, ostaje otvoreno pitanje: šta time Srbija dobija? Ovoga puta čak nema ni „propagandnog efekta" kakav je postojao 2008. godine! Ko još veruje da će to poslužiti „ubrzavanjem evrointegracija"? EU se para po šavovima, Bregzitom je započet proces dezintegracije. Ili da je to neophodno radi „dolaska novih investitora"? Investitori su dolazili i prethodnih godina.

Tek neverovatno deluje teza da će se tako osigurati neke „dodatne garancije za Srbe na KiM"!? Pa Albanci nisu poštovali nijedan do sada potpisani sporazum, o kakvim garancijama razgovarati? Neka se najpre ispoštuje ranije dogovoreno. Naposletku, nema razloga za žurbu ni zbog budućih dešavanja, kako u kontinentalnoj, tako i regionalnoj politici.

Foto: Tanjug/AP

Kako će svet izgledati nakon pandemije, šta će biti prioriteti u delovanju velikih sila, koje se posledice nastupajuće ekonomske krize očekuju, da li će biti nastavljeni „migrantski talasi" i kako će se sve to odraziti na bezbednost Balkana - otvorena su pitanja. Prethodna „žurba" iz 2008. godine bila je državno neodgovorna, politički zlokobna, dugoročno štetna. Povrh svega, sada bi to još bilo i neverovatno glupo. Gluplje od bilo čega prethodnog.

Kao što je proleće 2008. godine predstavljalo poslednji trenutak za jednostranu odluku Albanaca, tako je i ovo sada poslednji trzaj da se nekakav pritisak izvrši kako bi Srbija prihvatila učlanjenje lažne države Kosovo u UN i dugoročnu legitimizaciju njihove pozicije u međunarodnim okvirima. I kao što je trebalo u proleće 2008. godine istrpeti pritisak, danas je takođe nužno pokazati nepopustljivost. Sve ostalo su bajke i trikovi, koje će vreme brzo demantovati.