ŠTA STOJI IZA PRESUDE ALEKSANDRU VUČIĆU? Dveri objavile samo integralni deo! Sudija pokušava da opravda svoje uverenje da Boško nije fašista

Ni predsednik Vučić nije iznad zakona, eto trijumfa pravne države na delu - moglo bi se pomisliti prema izveštavanju i reagovanju nekih medija nakon što je doneta i obnarodovana presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu u slučaju Obradović protiv Vučića, lidera danas neparlamentarne stranke Dveri protiv lidera vladajuće stranke SNS, piše u autorskom tekstu advokat Luka Jovanović direktor programa i komunikacija FBD. Tekst vam prenosimo u celosti:

Takvim utiskom verovatno je vođena i informativna služba Dveri koja je objavila integralni tekst presude.

Ali nakon njenog čitanja nisam siguran kako delim takav utisak. Skloniji sam da se pitam o  nekim mogućim posledicama same presude, ostavljajući po strani utisak kako je, dosad i pre svega, ovde  reč o svojevrsnom  trijumfu političkih ubeđenja – i pri donošenju presude i pri  njenoj recepciji u javnosti.

Krenimo od formalnih, osnovnih stvari: presuda je prvostepena. Što će reći da se o njoj, eventualno, još ima izjasniti i Apelacioni sud u Beogradu, pre nego što postane pravnosnažna. To je makar jednostavno. (Biće mnogo manje jednostavno  ako se onaj koji je osuđen ne bude žalio.)

Ovom presudom je utvrđena građanskopravna odgovornost tuženog za nematerijalnu štetu nastalu usled povrede časti i ugleda tužioca kao i tužiočeve pretrpljene duševne boli.

Valja znati da to nije isto što i uvreda, budući da se odgovornost za nju ne može utvrđivati u građanskopravnom već isključivo u krivičnom postupku. U postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu utvrđivalo se, dakle,  isključivo da li su upravo radnje tuženog direktno uticale na nastanak štete po tužioca. 

U tom smislu, ukoliko bi se o istoj ovoj stvari vodio krivični postupak postupajući sud ne bi bio vezan odlukom građanskopravnog suda o krivici.

Zanimljivo je primetiti da se odbrana u ovom predmetu koristila sličnim, ako ne i identičnim argumentom koji su koristili NIN i druge novine u postupku protiv ministra Stefanovića zbog pisanja o “fantomu Savamale”.

Iz ovoga se mogu zaključiti dve stvari:

Prvo, tuženi (koji je svakako morao biti upoznat sa odbrambenom strategijom svog pravnog tima) ima dvostruke aršine kada je u pitanju dopuštenost kritike javnih ličnosti i,

Drugo, da se novinari koji danas slave donošenje presude u korist g. Obradovića  nisu do kraja upoznali ni sa njenom sadržinom, a još manje sa potencijalnim posledicama koje bi ona mogla da ima upravo po obavljanje njihovog poziva,  pa čak i na ustavom garantovanu slobodu mišljenja i izražavanja.

Ako bismo zaključivali o ovoj stvari samo na osnovu obrazloženja postupajućeg sudije moglo bi se zaključiti da niko pre osim tuženog nije za g. Obradovića govorio da je fašista, iako su takve tvrdnje iznosile mnoge javne ličnosti i pre 2019. godine, pa čak i ranije i pre 2015.

Štaviše, iz Obrazloženja se čini da sudija više pokušava da opravda svoje uverenje kako g. Obradović nije fašista nego da je tuženi taj koji je povredio čast i ugled tužioca. Još je zanimljivije da je sudija kao ključni dokaz da tužilac nije fašista, osim toga što je deda tužioca poginuo na Sremskom frontu, istakao da stranka tužioca nije zabranjena kao fašistička. To međutim, za odlučivanje u ovom predmetu, nije relevantno (dok istovremeno demonstrira neka kudikamo problematičnija shvatanja sudije).

Ono što jeste bitno, to je shvatanje suda da je upravo radnja tuženog ta koja je izazvala povredu časti i ugleda kod tužioca, iako su se tvrdnje slične onim koje je izneo tuženi mogle čuti mnogo pre spornog nastupa u emisiji emitovanoj 13. februara. 2019. (Nije sasvim jasno zašto se na ovu opšte poznatu činjenicu nije pozivao i pravni tim tuženog?)

Nadalje, ako uzmemo da je uopšte nekog nazvati fašistom toliko pogubno, posebno ako se tužilac, kako stoji u presudi, “bavi politikom u vidu profesije, zbog čega je ugled i mišljenje koje društvo ima o njemu od presudne važnosti za njegov uspeh na profesionalnom planu”, zašto onda tužilac nije reagovao još tada?
Ovo dovodi u pitanje i samo postojanje duševne boli, posebno ako se uzme u obzir da je tužilac podneo tužbu za naknadu štete tek posle više od 6 meseci nakon izlaganja tuženog. To bi u bilo kom drugom slučaju ozbiljno dovelo u pitanje postojanje duševne boli,  a kamo li njen dosuđeni materijalni iznos.

U presudi za ovo postoji objašnjenje koje se zasniva na činjenici da je tuženi iznosio tvrdnje koje su “izazvale” nematerijalnu štetu kao predsednik republike, dok je tužilac bio predsednik parlamentarne stranke, što je prema shvatanju suda odredilo i visinu naknade nematerijalne štete.

I ovaj argument se, opet, čini problematičnim pošto bi se u bitnim crtama mogao preslikati i na spor koji su, opet, NIN i drugi imali sa ministrom Stefanovićem, a koji bi mogao voditi sužavanju prostora za kritiku državnih funkcionera (što su i tužilac i tuženi bili u vreme podnošenja tužbe).

Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim kakva će biti pravna sudbina ove presude Vučiću, ali već i gore izneto stvara mi ozbiljnu sumnju  u njenu dugovečnost.