OPELO ILI DŽENAZA NA IST RIVERU U PALATI UJEDINJENIH NACIJA! Tanasković o sastanku Đukanovića, Komšića i Osmani!

Zajedno sa kratkim i šturim zajedničkim saopštenjem, region i svet je obišla fotografija sa trojnog sastanka „predsednika Crne Gore i Kosova, Mila Đukanovića i Vjose Osmani, i predsedavajućeg Predsedništva Bosne i Hercegovine Željka Komšića". O čemu, odnosno o kome su razgovarali nije teško pretpostaviti

Nije nikakva tajna ni novost da se vršenje vlasti u savremenim društvima i državama, u kojima se ona u načelu osvaja i gubi na izborima, odvija kroz stalnu, dijalektiktičku dinamiku, neretko i varničenje između legaliteta i legitimiteta

Idealno je da vlast bude demokratski i zakonito uspostavljena na osnovu rezultata ostvarenih na slobodnim izborima, da ispuni svoj mandat do narednih redovnih izbora i da se onda o svemu ponovo odlučuje voljom birača, odnosno naroda. Takav, formalno i suštinski potpuno redovan proces nije, međutim, uobičajen, iako bi trebalo da je normalan. Naime, ako u toku jednog izbornog ciklusa i ne dođe do neke vanredne situacije i revolucionarnog preokreta ili pak bitne promene u odnosu političkih snaga u zemlji, sa posledičnom nemogućnošću dogovora o formiranju koalicije, ukoliko jedna stranka nema parlamentarnu većinu dovoljnu za samostalno vladanje, pa se prevremeni izbori nametnu kao neminovnost, odnos između legaliteta i legitimiteta vlasti retko kada je u potpunom skladu.

Štaviše, prilično su česti slučajevi znatnog, i rastućeg, raskoraka između ovih načela i pretpostavki ostvarivanja vlasti. Po pravilu, bez obzira na sve privide, kao i propagandno i medijski projektovane predstave, vlast, koja je realnošću prinuđena i na povlačenje nepopularnih poteza, a ponekad i objektivno odstupa od predizbornih programskih stavova i konkretnih obećanja, protekom vremena od izbora pomalo ili poviše gubi legitimitet u narodu.

S tim se nekako i računa, a takozvani demokratski deficit u odlučivanju već je postao prećutno prihvaćena konstanta u savremenom sprovođenju predstavničke demokratije. Niko, naravno, ne može gajiti iluziju da bi neka neposredovana, direktna demokratija, kao preslikavanje „volje naroda" u datom trenutku, uopšte bila moguća. Kako, uostalom, pouzdano utvrditi i stalno utvrđivati šta je, u vezi sa nekim određenim pitanjem, a i uopšte, opredeljenje većine građana?

Marginalno okupljanje

Međutim, uprkos ovim ograničenjima, prečesto se ipak dobija neodoljiv utisak da vlast donosi odluke i preduzima mere očigledno suprotne raspoloženju koje prevladava u narodu, a zašta nisu potrebna nikakva egzaktna sociološka i statistička istraživanja, čime se generišu opšta napetost i nervoza u društvu.

Shvatanje demokratskog vladanja kao arogantnog elitističkog predvodništva bez osvrtanja na volju „demosa" bivši američki predsednik Džordž Buš Mlađi aksiomatski je formulisao rečenicom da zadatak lidera nije da sledi (to follow), već da predvodi (to lead) naciju, bez obzira na njenu (zabludelu) volju.

Na bivšem jugoslovenskom prostoru ovakvo shvatanje liderstva najdoslednije i najupornije je primenjivala bivša crnogorska vlast koja je, od problematičnog referenduma o nezavisnosti, preko priznavanja „Kosova", do pristupanja NATO-u, sve ove i te kako bitne odluke donosila uz povećavanje raskoraka sa narodnom voljom.

ŠOKANTAN SPISAK! Pandorini papiri otkrivaju tajno bogatstvo svetskih lidera!

Zapamćena je ostala izjava jednog visokog časnika iz Podgorice, koji je, u vezi sa priključivanjem NATO-u, ne trepnuvši okom, izjavio da je svestan kako se bar 80 odsto Crnogoraca ovome protivi, ali da je to u nacionalnom interesu bilo nužno učiniti.

Videli smo šta se dogodilo kad je raskorak između ponašanja vlastodržaca i narodne volje postao do apsurdnosti neizdržljiv…

Foto: mediacentar.rs

Do koje mere je dijalektika odnosa između legaliteta i legitimiteta na prostoru bivše Jugoslavije poremećena i izvitoperena, izoštreno, gotovo groteskno se moglo sagledati „na marginama" ovogodišnjeg zasedanja Generalne skupštine UN.

Zajedno sa kratkim i šturim zajedničkim saopštenjem, region i svet je obišla fotografija sa trojnog sastanka „predsednika Crne Gore i Kosova, Mila Đukanovića i Vjose Osmani, i predsedavajućeg Predsedništva Bosne i Hercegovine Željka Komšića".

O čemu, odnosno o kome su razgovarali nije teško pretpostaviti, kao i da je njihova razmena mišljenja bila neuporedivo sadržajnija i živahnija od onog što je preneto izuzetno oprezno sročenim zajedničkim saopštenjem: „Predsednici su izrazili zabrinutost najnovijim dešavanjima u regionu, u kontekstu očuvanja stabilnosti, kao preduslova za evropsku perspektivu svih zemalja Zapadnog Balkana".

PENTAGON RASPOREĐUJE 27 LOVACA PETE GENERACIJE F-35A U ENGLESKOJ! Šta će Londonu toliki borbeni avioni?! SPREMAJU LI TO NEŠTO...

Dogovorili su se, takođe, da nastave komunikaciju i dijalog na tu temu, u šta uopšte ne treba sumnjati.

Da parafraziramo onu narodnu: „Troje bez duše, jedan bez glave". Tako bar snuje i priželjkuje ovaj „crni trio", kako su trilateralu na marginama opisali neki, a kao „susret balkanskih lidera na vrhu", pak, drugi mediji. No, da ostavimo po strani očiglednost zajedničkog imenitelja, odnosno doživljaja zajedničkog neprijatelja i glavni motiv ovog marginalnog okupljanja, u čemu nema ničeg novog i neočekivanog.

Opelo u Njujorku

Glavni utisak, potkrepljen vizuelnim svedočenjem „porodične fotografije", jeste da smo prisustvovali još jednom opelu ili dženazi legitimiteta i legaliteta na Ist Riveru, u palati Ujedinjenih nacija, sa čijom se Poveljom savremena svetska politika globalno i lokalno već odavno komotno poigrava.

Kakvim legalitetom i legitimitetom raspolažu učesnici trojnog samita balkanskih marginalaca? Najblaže rečeno, sumnjivim i protivrečnim, a to znači politički nedelotvornim i slabo upotrebljivim.

Milo Đukanović je i dalje legalni predsednik svoje države, pa mu je, uprkos shvatljivim kritičkim glasovima u zemlji, sadašnja vlada omogućila da u Njujorku predstavlja Crnu Goru, što bi se moglo oceniti kao mudar potez. Oduzet mu je argument da je nova vlast revanšistički raspoložena i osvetoljubiva, a da je on, kao legalno izabrani predsednik, njena žrtva.

Sa druge strane, predsednik koji je u svojim izlivima mržnje i neutemeljenim optužbama, upućenim na račun velikog dela svojih građana, zatim Srbije, SPC, a i Rusije, izgubio kompas, mogao se samo dodatno izbrukati u susretima sa sagovornicima kojima je, bez obzira na simpatije za ove ili one aktere u Crnoj Gori i oko nje, sve uglavnom jasno, uključujući i Đukanovićev legitimitet.

Legalitet kojim raspolaže Željko Komšić na više je nego staklenim nogama, pogotovo s obzirom na to da je u Njujork putovao bez saglasnosti, odnosno zajedničkog stava trolčanog Predsedništva. O njegovom legitimitetu ne vredi trošiti reči, jer mu delovanje odobrava samo deo bošnjačkog nacionalnog korpusa u BiH, a Hrvati ga odbacuju kao ovlašćenog zastupnika svog interesa.

Čak je i sam nelegalno postavljeni, odnosno nametnuti „visoki predstavnik" Kristijan Šmit nedavno doveo u pitanje njegov legitimitet. A Komšić u obraćanju Generalnoj skupštini UN i dalje autistično o konstitutivnim narodima govori kao o „imaginarnim" pojmovima!

KURTI JE VRAĆEN NE 10, VEĆ 20 GODINA NAZAD! On je samoopredeljivač koji pravi gluposti, ne zna ni šta se u svetu dešava!

I, najzad, Vjosa Osmani. Ova nesumnjivo dobro obrazovana i sposobna političarka modernog stila i nastupa, sa dobrim vezama u SAD, u odnosu na dvojicu svojih kavaljera sa trojnog sastanka na marginama, mogla bi imati najčvršći legalitet i legitimitet, samo kad bi predstavljala međunarodno dovoljno široko priznatu državu, članicu, a ne protektorat UN, za koji je čak, kako se prenosi, i uzdržani generalni sekretar Antonio Gutereš rekao da za njega nije država.

Foto: Tanjug/AP

Verujemo da je Vjosa Osmani na marginama zasedanja GS UN, po sobama za sastanke, hodnicima i liftovima palate na Ist Riveru uradila mnogo korisniji posao za „Kosovo", nego Đukanović i Komšić za države koje su suštinski nereprezentativno zastupali. Ali, kad je o načelima legaliteta i legitimiteta reč, svo troje ih je svojim pojavljivanjem i nastupanjem do te mere relativizovalo, da se opravdano može govoriti o još jednom njihovom sahranjivanju u međunarodnoj politici.

Za univerzalnu misiju UN bi bilo bolje, primerenije Povelji svetske organizacije, a i životu, da se, recimo, uvaži zahtev talibanskog vođstva u Kabulu i omogući mu se obraćanje sa govornice Generalne skupštine, nego što se upražnjava rutina šupljeg odjekivanja obraćanja nereprezentativnih „predstavnika" raznih propalih politika pred njenom gotovo praznom velikom salom.

Kriza, delimična blokada i neefikasnost svetske organizacije ogledaju se i u tome što su se glavne aktivnosti tokom zasedanja GS već odavno preselile iz plenuma i odvijaju se kroz političke i diplomatske susrete na njegovim marginama, što je prilika i za mešetarenje i pokušaje lovljenja u mutnom pojedinaca bez zdravog legaliteta i/ili legitimiteta.