KAKO JE ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO U SRBIJI DOKRAJČENO I PRE NEGO ŠTO JE OTPOČELO! Vuk Cvijić kao prototip udbaškog novinara novije generacije

Istraživačko novinarstvo nam je udbaško. Istraživačke, odnosno udbaške novinare prepoznajemo po tome što rade za izvore u bezbednosnim strukturama i ignorišu prezumpciju nevinosti onih koji su im na meti. Uvek ih je bilo i biće ih, sa čim se izgleda pomirila većina redakcija. No, ranije su s razlogom ostavljani u medijskoj ilegali, držani u senci jer se znao red. Znalo se da nisu pravi novinari, da do informacija ne stižu svojim trudom i radom, da podatke koje objavljuju drugi teško mogu da provere i da, stoga, ne mogu ubirati plodove profesionalnog novinarstva. Danas, međutim, u vremenu opšte manipulacije, sve se izvrće. Baš takvi postaju najnagrađivaniji i proglašavani najhrabrijim i najboljim što novinarstvo ima. Zašto se to desilo? Kako je došlo do inverzije da nekada skriveni i neupadljivi sada ponesu ulogu najisturenijih? Gde nam se zametnula profesija novinara? Da li se na primeru karijere jednog čoveka, slučajno ili ne, prelama čitava novija istorija strukovnog propadanja i rada doba udbaško-novinarske eksproprijacije?

Foto: Informer

 

Ubrzo pošto su čelnici izvršne vlasti objavili informaciju Evropola da predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću ponovo preti opasnost od odbeglog šefa "kavačkog klana" Radoja Zvicera, novinar Vuk Cvijić je 22. januara 2022. za TV N1 dao izjavu da je 'neobično što se takva informacija plasira u medijima'. Tada mu nije palo na pamet da stavljanje do znanja potencijalnim atentatorima i javnosti da su državni organi svesni toga na čemu rade i da znaju ko su i te kako može da bude razlog da mafija odustane od organizacije dela. Štaviše, u studiju iste televizije je dva dana kasnije dodao da 'nijedna profesionalna bezbednosna služba u svetu ne objavljuje najavu atentata'. Ipak, sedam meseci kasnije, 1. oktobra, opet za TV N1, lažnu vest koja se pojavila u medijima da je Zvicer ubijen pravdao je kao podatak koji je tužilaštvo za organizovani kriminal pustilo ne bi li eventualno saznalo njegovu lokaciju. Zašto se ovde nešto brani kad to radi tužilaštvo, a napada i obesmišljava kad danas već potvrđenu informaciju u svrhu prevencije saopšte predsednik ili članovi Vlade? U čijem interesu radi ovaj čovek i kakva se agenda krije ispod njegovog ponašanja?

Foto: Informer

Rad u predvučićevskoj eri

Novinar koji u svojoj biografiji izostavlja podatak o obrazovanju i da li ima završen fakultet karijeru je započeo u listu 'Danas', gde se bavi crnom hronikom i temama iz oblasti korupcije i kriminala. Njegov tadašnji kolega iz 'Danasa', Bojan Tončić, kasnije će u redakciji e-novina pričati da je Cvijić već tad imao problema sa opijatima i da su za to znali skoro svi u 'Danasu'. Krajem 2004. javnost je saznala da je Cvijić tokom 2001. bio na merama, a tadašnji šef DB-a Goran Petrović za njega je u intervjuu za NIN 2005. rekao da je 'mali narkoman koji koketira sa lakim drogama' i optužio ga da je po nalogu vojne službe pisao tekstove protiv DB-a i Petrovića. Redakcija 'Danasa' tada se branila, između ostalog, ističući da je Cvijiću povređena privatnost, da je narkomanija bolest, a da bolest, 'čak i kada je ispravno dijagnostikovana, nije protivzakonit čin i osnov za policijsku 'obradu".

S takvim bekgraundom Cvijić 2006. dolazi u 'Blic' i tamo upoznaje ključnu osobu za nastavak karijere, nešto stariju i iskusniju novinarku Tamaru Marković Subotu. Njih dvoje, neretko uz Tanju Nikolić Đaković, postaju najbliži saradnici u okviru crne rubrike, ukrštaju i proširuju bezbednosne i kontakte iz sfere kriminala, dok im je najvažniji posao praćenje policijske akcije 'Mreža', koju su nadzirali resorni ministar Dragan Jočić i šef BIA Rade Bulatović. Kasnije će se ispostaviti da je istoimena afera služila da se najpre opljačkaju kontroverzni biznismeni, tad u sukobu sa dvojicom vodećih tajkuna rečima Vojislava Koštunice, Miroslavom Miškovićem i Milanom Bekom, a potom i optuže da su tokom ratova devedesetih i sankcija švercovali duvan ne bi li se zataškao šverc vojne službe bezbednosti, iste one sa kojom je Petrović u NIN-u doveo u vezu Cvijića. Za to je poslužila već postojeća stigma oko Stanka Subotića, bliskog prijatelja Zorana Đinđića i dugogodišnjeg finansijera Demokratske stranke, koji će ovim novinarima narednih desetak godina prerasti u opsesiju.

Sa mesta šefa beogradskog ogranka na poziciju načelnika Uprave kriminalističke policije 2007. dolazi Rodoljub Milović. Naredne godine kohabitacija sa DSS je okončana, DS preuzima svu vlast, a baza propagande, u pogledu najfinansiranijeg štampanog lista, seli se iz 'Večernjih novosti' i džepova Manja Vukotića pravo u 'Blic' i džepove Veselina Simonovića. Šef BIA postaje Saša Vukadinović, a Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević, uz najodanijeg mu zamenika Sašu Ivanića. S navedenim ljudima, a po nalogu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, njegov šef kabineta, potpredsednik stranke i koordinator bezbednosnih službi Miodrag Miki Rakić, iza fasade zvane Deklaracija o pomirenju DS i SPS, formira lanac komandovanja koji zaobilazi i marginalizuje tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Ivicu Dačića. Rezultat je naširoko poznat: potpuno uzurpirano pravosuđe i istražni organi, sudske presude putem SMS poruka na telefon ministarke pravde Snežane Malović i najzad, partijski podobna i uzgred neuspela reforma sudstva.

Foto: Informer

 

Do 2010. Milović već uspeva većinu redakcija da pretvori u produžene ruke ove paralelne službe i u svakoj od njih ima bar po jednog novinara od poverenja, uz urednike sa kojima su takođe na direktnoj liniji bilo on ili njegova sekretarica Marija Nenić. Od štampanih medija kontroliše 'Blic' i 'Kurir', koje će koristiti i za privatne obračune. Imaće Doroteu Čarnić u 'Politici', Vuka Jeremića u 'Danasu', Miloša Vasića u 'Vremenu', Ratka Femića i delimično Vojislava Tufegdžića u 'Novom magazinu' i 'Njuzviku', Stevana Dojčinovića u CINS-u, Vukašina Obradovića na celu NUNS-a i mnoge druge. Posebno bizaran primer medija, koji se zahvaljujući Veranu Matiću sasvim ogoljeno, bez mere i ukusa prostituisao za potrebe Milovića, Ivanića i ostalih, bila je TV B92, te novinari Jelena Veljković, Suzana Trninić, Senka Vlatković, delimično Branka Stanković i drugi.

Okosnicu ove strukture, akciju 'Balkanski ratnik' (slučaj Darka Šarića), Tadić je, baš kao i Koštunica akciju 'Mreža', zloupotrebljavao radi obračuna sa političkim protivnicima. I jedna i druga prerasle su u afere koje su konvergirale ka Crnoj Gori i njenom rukovodstvu. Pošto je izvukao i poslednji cent iz Subotićevog Fonda za razvoj demokratije, te namakao milionski iznos u gotovini, uništio mu firme i konfiskovao imovinu u Srbiji, Tadić je preko Rakića izdao naredbu Radisavljeviću i Miloviću da se kriminalizacija Subotića maksimalizuje i da teče paralelno sa pričom o Šariću, da se nekako poveže sa tim slučajem, alarmiraju zemlje u kojima Subotić posluje, a on u Srbiji osudi u odsustvu.

'Poštanski sandučići'

Vuk Cvijić i Tamara Subota odmah u 'Blicu' produkuju seriju tekstova o Subotiću ne samo kao šverceru duvana već sad i kao šverceru kokaina koji pere i Šarićeve pare. To onda razrađuju ostali Milovićevi novinari, dok su gostovanja na TV B92 već zakazana. Ide novi krug priloga koji su u formi izveštaja, a preuzimaju ih i regionalni mediji putem agencija. Kad se članci, čiji su oni sami naručioci, nakupe, Radisavljević i Ivanić ih prevode i nose kolegama u Italiji, Švajcarskoj, Francuskoj i Belgiji, ubeđuju ih da će im dostaviti i dodatne dokaze samo ako momentalno pokrenu istrage protiv biznismena, slično kao što je to ranije Koštuničin kabinet činio po pitanju šverca duvana. Senzacionalne vesti da zemlje EU i Švajcarska pokreću istrage protiv Subotića, a sve u znaku potvrde osnovanosti napisa u domaćim medijima, vraćaju se pravo u 'Blic', a objavljuju ih niko drugi do Cvijić i Subota.

Primeri instrumentalizacije novinara koju je Tadićeva paralelna služba sprovodila ne staju na ovom centralnom modelu. Radisavljević, Milović i ostali držali su i po više godina u zatvorskom pritvoru ne samo optužene nego i osumnjičene a da vrlo često na kraju budu pravosnažno oslobođeni ili im se ni ne sudi ili čak bivaju pušteni da umru od bolesti da ne bi skrenuli sudski epilog. Zloupotrebljavajući pritvor, nudili bi im razne nagodbe, da usled nedostatka boljih dokaza potpišu izjave kojim će inkriminisati nekog, a kad odbiju, usledio bi niz šokantnih tekstova u novinama iz pera Subote i Cvijića, koji im se zatim predočavaju ne bi li se zaplašili i popustili pod pritiskom. Kroz ovaj dril prošli su ljudi poput Sretena Jocića, kome su pokušali da sude za delo za koje je već bio oslobođen u Hrvatskoj (ubistvo novinara Ive Pukanića), ali i Mihalj Kertes. I jednom i drugom je u jednom trenutku traženo da optuže Subotića ako žele da spasu glavu. Isto to činili su i Stevanu Banoviću, Dejanu Milenoviću, a posledice njihove korumpiranosti trpeli su i Mika Brašnjović, Slobodan Radulović (C market), Goran Kljajević (Stečajna mafija) i mnogi drugi.

Foto: Informer

 

Zbog načina na koji su radili, u 'Blicu' je vrlo brzo nastao zazor jer se znalo da Subota i Cvijić do informacija ne dolaze sami i da ne ulažu napor kakav prilikom rada ulažu neki drugi novinari. Iako su im tekstovi obilovali neimenovanim izvorima koji bi plasirali neproverene, navodno operativne podatke iz istraga, kakvi inače ne bi smeli da procure u javnost, svima je postalo jasno od koga potiču i po instrukcijama kojih ljudi iz policije i tužilaštva se pišu, pa su shodno uslužnoj delatnosti posprdno prozvani 'poštanskim sandučićima'. Dvojac ni najmanje nije mario što se u Kodeksu, osim što stoji da je novinar, pre nego što objavi informaciju, dužan da 'konsultuje najmanje dva nezavisna izvora', izričito naglašava i da ne sme slepo da im veruje jer 'često slede svoje interese ili interese društvenih grupa kojima pripadaju i prilagođavaju svoje iskaze tim interesima', te da u tom slučaju moraju da obaveste čitaoce 'o neposrednoj koristi koju izvor može ostvariti od objavljivanja informacije'.

Međutim, oni ne samo što nisu obaveštavali čitaoce ili su se bilo kad u karijeri ogradili i time makar pokušali da naprave distancu od izvora nego su pisali jasno se identifikujući ili se čak uživljavajući u njihove stavove, impresije ili informacije, kao da je to najnormalnija stvar. Tako nastaje mehanizam s kojim se suočavaju uglavnom početnici u novinarstvu, a to je da su već posle malog broja tekstova po automatizmu prinuđeni da brane i štite lica koja ih koriste, jer time pre svega brane sebe kao potpisane autore tih tekstova, na šta njihovi nalogodavci u krajnjem uvek i računaju. Nema udbaškog novinara koji je uspeo da izbegne ovu spiralu smrti, od Subote, Cvijića, preko Dojčinovića, pa sve do najmanje iskusne Jelene Zorić, kod koje je to danas najočiglednije.
Glavni razlog za to što otpora nema i što srljaju u ono udbaško jeste što se ti novinari u svojoj delatnosti sami osećaju, ili su ih, svejedno, oni koji ih koriste ubedili da su posebni i privilegovani, da obavljaju važan posao za državu, a da im kolege u stvari samo zavide što su povezani sa moćnicima i uživaju zaštitu. Ipak, u vreme Tadića važnije je bilo pokazivati tekstove tamo gde treba, nanositi štetu onima koje inkriminišu i tako ih ucenjivati i iznuđivati nego gurati u prvi plan i uzdizati novinare, autore članaka, jer su ciljevi bili partikularni i često nisu ni bili namenjeni najširoj javnosti. Zato su Cvijić, a naročito Dojčinović imali potrebu da u etru što više ističu sebe, pa je prvi svom imenu pridodao srednje slovo 'Z. ' uveren da će tako bolje da ga zapamte, dok je drugi kukao nezadovoljan što mu se tekstovi sa CINS-a slabo probijaju u mejnstrim. Nijedan nije mogao ni da pretpostavi da će za tekstove koje budu pisali jednog dana dobijati više nagrada nego što imaju prstiju i biti reklamirani na sva zvona, jer je onima za koje rade tada to izgledalo nepotrebno i protiv pravila igre.

Foto: Informer

 

Promena novinarske paradigme

Posle smene vlasti 2012, koju nijedan od nalogodavaca Vuka Cvijića nije očekivao, šire se neizvesnost i panika, dok tlo preti da se izmakne kako njima, tako i njemu. Rakić i Vukadinović brzo su razrešeni, a Radisavljević, Ivanić i Milović i dalje su vukli konce. Nastupa period obmanjivačkog dodvoravanja i nastojanja da se pošto-poto zadobije Vučićevo poverenje; isforsirano se hapse pripadnici DS, bivši ministri, čak i glavni tajkun bivšeg režima Mišković, od kojih će većina biti oslobođena. Milovićevim novinarima naređeno je da naširoko i sa indignacijom izveštavaju o tekućim akcijama policije i tužilaštva, pa je CINS transformisan u neformalnu PR službu UKP i TOK, a Stevan Dojčinović, koji tad postaje glavni urednik, zajedno sa kolegama iz kancelarije 2013. dobija prvu vredniju Nagradu 'Jug Grizelj' za seriju tekstova o Miškoviću. Ipak, ništa od toga nije vredelo jer je pitanje od milion dolara i dalje visilo u vazduhu. Da li će prvi potpredsednik tadašnje vlade nastaviti tradiciju i zajahati korpus višegodišnjih političkih zloupotreba iz akcija 'Mreža' i 'Balkanski ratnik' ili će klupko početi da se odmotava i da razotkriva svu korumpiranost umešanih?

Prvi alarm upalio se kad je Ustavni sud u drugoj polovini 2012. vratio 837 partijski nepodobnih sudija, koje su nezakonito ostale bez posla u vreme bivšeg režima. Drugi alarm bio je sredinom jula 2013, kada je Stanku Subotiću najzad prihvaćeno jemstvo, te dozvoljeno da se posle sedam godina vrati u Srbiju i brani sa slobode. U ponovljenom postupku pojavili su se dokazi iz Makedonije koji su pokazali da iza sporne firme, koja se u vreme sankcija bavila švercom cigareta, nije stajao Subotić, nego vojna služba bezbednosti. Ti dokazi, između ostalog, dovešće 2014. do prve prvostepene oslobađajuće presude, a godinu dana kasnije i do pravosnažne. Dok je glumio lojalnost Vučiću, Ivanić, tužilac u postupku, plašeći se za svoju sudbinu, istovremeno je Cvijiću i Dojčinoviću davao instrukcije kako da u medijima spinuju i obesmišljavaju Subotićeve iskaze i dokaze, a da za prihvatanje jemstva, te kasnije oslobađanje, koje će pokušati i da proglase nezakonitim, maliciozno okrive istog tog Vučića.

Konačno, treći alarm pali se po hapšenju Darka Šarića u martu 2014, koji se srpskim vlastima predao nakon što ga je specijalni tim BIA locirao u Dominikanskoj Republici. Hapšenje je usledilo tek po odstranjivanju UKP na čelu sa Milovićem iz tima, koji je godinu i po dana servirao Vučiću lažne podatke i zamajavao ga da hapšenje tek što nije nastupilo. Milović je pokušavao da kupi vreme ne bi li se ogradio od Tadića i Rakića, jer se ispostavilo da je sa Šarićem tokom godina vladavine bivšeg režima više pregovarao kako da za nalogodavce šverca narkotika optuži Mila Đukanovića i Dačića nego što mu je bilo stalo da ga uhapsi i privede pravdi. Ubrzo kreću prepucavanja između Šarića i Milovića, Vučić prvi put dobija priliku da sagleda uticaj koji načelnik UKP ima u medijima, te ga 20. juna razrešava dužnosti i penzioniše.

Foto: Informer

 

U to vreme u žižu dospeva i epizoda 'Jelova gora', koja pocrtava ulogu Milovića i Ivanića, tužioca i u slučaju Šarić, a list 'Danas' 24. juna prvi put u tekstu na svom sajtu objavljuje Ivanićevu fotografiju, koji je, uprkos javnoj funkciji, reporterima strogo zabranjivao da ga fotografišu. On, međutim, ne reaguje na ovu, nego tek osam meseci kasnije na objavu identične fotografije na sajtu 'Antidot', kad naređuje Suboti, Cvijiću i Dojčinoviću da ovaj sajt targetiraju kao Šarićev iako su autori teksta identične novinarke iz 'Danasa' koje su objavile i prethodni tekst. Tako Cvijić nema izbora nego da i dan-danas krije ovaj sled događaja, kao što je prinuđen da ponavlja kapitalnu laž da je, premda je uistinu bio remetilački faktor, Milović odigrao ključnu ulogu u hapšenju Šarića. Poznato je i da je za incident koji je doživeo na parkingu, kad je vozilo udarilo u njegovo, Ivanić takođe tražio da se u medijima predstavi kao ugrožavanje njegove bezbednosti, dok novinari KRIK-a i dalje usiljeno ponavljaju da je reč o 'najboljem tužiocu u Srbiji'.

Dva dana uoči hapšenja Šarića, SNS na vanrednim izborima osvaja apsolutnu većinu od 48,35 odsto i 158 mandata, pa je i ta činjenica doprinela radikalnoj promeni stava prema Vučiću, budući da su potezi koje je povukao napravili rez u odnosu na ponašanje Tadića i Koštunice i ugrozili sve koji su u prethodnoj deceniji iza zavese vukli konce u establišmentu. Vučić je precrtan jer je od prvobitnog rizika, razrešenjem Milovića i ostalih prerastao u nepredvidivu opasnost, čiju je vlast, sad kad je kao premijer mogao sam da formira vladu, neprestano trebalo slabiti i urušavati. A to je ujedno iziskivalo izmenu novinarske paradigme, pa je udbaško novinarstvo, koje je dotad bilo saslužničko, pozadinsko i obavljalo prljave poslove za režim, moralo da se pretvori u antirežimsko-aferaško i istovremeno gurne u prvi plan, učini popularnim, te legitimizuje i proglasi istraživačkim novinarstvom visokog profesionalnog dometa, koje je odjednom važnije od svakog drugog novinarstva. Pošto su im izvori mahom ostali isti, ali su se povukli u političku ilegalu, došao je red da se poradi na podizanju kredibiliteta novinara-pojedinca ili istraživačke organizacije da bi samim tim i afere koje produkuju bile kredibilne i prihvaćene od što više ljudi. Igra je začas promenjena, a Cvijić i Dojčinović posredno samo Vučiću imaju da zahvale za dosanjani san o dugoočekivanoj javnoj afirmaciji.

CINS je nedugo posle hapšenja Šarića, a uoči Milovićeve smene, imao za cilj da zloupotrebom akademskog softvera kompromituje zvanja i radove većinom političara iz SNS, dok je druga adresa bila organizacija BIRN, koja se oglašavala u nedeljniku 'Vreme'. Dojčinović na mrežama promoviše knjigu 'Šarić' kao 'tajnu iz Mikijeve fioke', istovremeno se upirući da ubedi publiku da je do podataka dolazio svojim trudom i radom, a ne tako što ih je dobijao iz TOK, UKP i BIA, falangi tog istog Mikija Rakića. Najvažniji eksperiment u veštačkom dizanju kredibiliteta ubrzo je izdvojen iz CINS-a da bi nastao KRIK, specijalizovana aferaška šalter-ćelija na koju je Milović preusmerio sve svoje kontakte i kolege od poverenja, posebno doušnike iz sveta kriminala. Ulogu bastiona-pojačivača, koju je nekad imao B92, brzo je preuzela kvaziprekogranična TV N1, osnovana da bi crpela prava iz domaćih, a odgovarala isključivo po zakonima stranih zemalja. BIRN je za nepotpun tekst o kopu Tamnava 2015. najpre dobio Nagradu 'Jug Grizelj', a zatim i Nagradu EU za istraživačko novinarstvo. Postalo je jasno da novinarska paradigma više nije ona stara.

Foto: Informer

Njena promena je promena sistema vrednosti u esnafu, a da bi se za vrhunsku novinarsku delatnost afirmisala aferizacija, trebalo je neformalno izvitoperiti kriterijume za dodeljivanje novinarskih nagrada, a da na papiru sve ostane isto da nestručna javnost ništa neobično ne primeti. Ovaj posao dopao je u nadležnost NUNS-a, parazitskom udruženju koje je zavisilo od bivše vlasti, pa su tako svaku nagradu, gde god su kao članovi žirija uspeli da uđu, devalvirali, obesmislili ili čak uništili, da bi na kraju bili prinuđeni da izmišljaju nove konkurse i nagrade za koje se samo oni pitaju, jer su za laureate počeli da proglašavaju ne one koji daju profesionalni doprinos novinarstvu, već one čiji bi uraci u javnosti dostigli rang afere - izazvali najviše buke i naneli najveću štetu vlastima. Tako je kriterijum nagrađivanja nauštrb sadržaja i kvaliteta oktroisan na političku posledicu i učinak.

Ovaj princip, u svoj goropadnosti vidljiv od 2014, opstaje zahvaljujući kompenzatornom ciklusu, u kojem svako svakom čuva leđa i koji se teško prekida, jer se uvek nagrađuju pojedinci ili organizacije iz prijateljskih medija, koji onda naredne godine, ulaskom u žiri, vraćaju dug i opet po aferaškom kriterijumu glasaju za laureata koji ima obavezu da, kad vreme dođe, učini isto. Dodeljena istraživačka nagrada služi da još više afirmiše aferu kako bi dobila na legitimitetu i uverljivosti, a novinara vine u visine ne samo zbog onog što je objavio već i zbog svega što će tek da objavi. NUNS postaje instrument investicije za udbašku isplativost, a pošto se najviše materijala slivalo u CINS, a potom u KRIK, Dojčinović je za kratko vreme morao postati najnagrađivaniji novinar u Srbiji, te preko obaveštajnog OCCRP, čiji je deo, i šire. To je toliko izgubilo meru da je NUNS po principu 'što gore to bolje' birao i sopstvene predsednike, da bi se posle ustanovilo da Dojčinoviću, koliko god ga nagrađivali i protežirali, nikako ne leži uloga profesionalnog novinara jer pojavom i nastupima, slično kao i Cvijić, ostavlja utisak koji je nemoguće popraviti.

Foto: Informer

Rad u vučićevskoj eri

Po povratku Subotića u Srbiju, dok bi novinari koji su pratili suđenje ispred Specijalnog suda uzimali od njega izjave, Vuk Cvijić bi se krio iza obližnjeg drvoreda i telefonirao, te po instrukcijama Ivanića nastavljao da kriminalizuje Subotića i pošto je oslobođen. A pošto 'Blic' u proleće 2016. nije reagovao na pismo u kojem se traži izvinjenje i da se sa sajta povuku svi sporni prilozi koje su Cvijić, Tamara Subota i ostali od 2007. pisali o njemu, biznismen je u Švajcarskoj tužio vlasnika, firmu 'Ringier Axel Springer', o čemu 26. juna govori u nedeljniku 'Ekspres'. Za najbeskrupuloznijeg predvodnika kampanje protiv njega označio je upravo 'Blic', a tvrdo ukoričena tužba obuhvatala je impozantnu zbirku od preko stotinu kompromitujućih tekstova koje je taj tabloid pisao protiv njega.

Kako je suđenje o kojem nijedan medij u Srbiji nije smeo da izveštava odmicalo, radna mesta Cvijića i Subote bivala su sve upitnija, dok god 2018. nisu bili prinuđeni da nađu nova. Zahvaljujući Veselinu Simonoviću i svemu što je činio za službu, Cvijić ostaje da radi pod krovom istog vlasnika i premešta se kod Milana Ćulibrka u NIN, koji će se vrlo brzo, uz ekstremizam koji ga je već krasio, pretvoriti u vodeći udbaški nedeljnik. I tamo ostaje u crnoj temi i najčešće pojačava afere iz KRIK-a, ali sad piše duže tekstove, čije delove za propagandne potrebe reciklira i pakuje u naredne, štancovane tekstove kako bi se čitaocima što bolje urezali. Ni ovo premeštanje nije ništa drugo do izdvajanje, pa je tako otklonjena svaka prepreka da se i Cvijić vine put kredibilnog istraživačkog novinara-pojedinca. Od tog trenutka, minulih dvanaest godina gura pod tepih, eufemizujući u biografiji da je u 'Blicu' radio kao komentator crne hronike, premda iza sebe nije ostavio nijedan autorski tekst ili komentar.

Za to vreme se sa novom novinarskom paradigmom odmaklo, pa naslovi u 'Danasu', koji su uvek negativni, najčešće započinju rečima 'Vučić', 'vlast', 'vlada' i 'režim'. Cilj priloga više nije informisanje, nego neprirodno pronalaženje uglova koji kontriraju i dovode u pitanje izjave državnih zvaničnika. I rubrike koje nužno nemaju veze s politikom, zloupotrebljene su zajedno sa sagovornicima, u čije se intervjue, koji obično imaju drugačiji povod, provuče političko pitanje, a zatim stavlja u naslov, iako ne odražava ni sadržaj ni temu. Istu praksu sledi i TV N1, gde je takođe najbitnije napraviti plakatski naslov negativan po vlast i Vučića, makar ih gost u studiju pomenuo samo u jednoj rečenici. Savet za štampu, koji odlučuje o kršenju novinarskog kodeksa, baš kao i nagrade, uzurpirao je i obesmislio NUNS, zaduživši svoje članove iz Komisije za žalbe da potkazuju i prijavljuju samo provladine medije i time daju pokriće za neistinitu predstavu da provladini mediji krše kodeks nesrazmerno više od onih koji sebe onda zovu profesionalnim medijima. Fingirani brojevi Saveta se dalje koriste u sudnicama da bi se provladini mediji i urednici lakše osudili, onako kako oktroisane nagrade antivučićevskih novinara, najčešće uz pomoć advokatske kancelarije Živković/Samardžić, služe da fasciniraju sudije laike.

Foto: Informer

 

Pošto je proces već prouzrokovao štetu vlasniku u Švajcarskoj, sredinom 2019. dolazi do vansudske nagodbe. 'Ringier' nalaže 'Blicu' da sa svog sajta ukloni sve sporne tekstove o Subotiću i da na celoj strani štampanog izdanja umesto izvinjenja objavi da su sve istrage i procesi koji su vođeni u Evropi okončani u njegovu korist, što 'Blic' čini na strani 5 broja 8.022 20. juna te godine. Taj dan u NIN-u, međutim, priređen je i pažljivo tempiran neuobičajen intervju sa penzionisanim Rodoljubom Milovićem, i to od njegova dva najvernija 'deteta', Cvijića i Dojčinovića, sa ciljem da se afere koje je KRIK plasirao preko bivšeg načelnika UKP i njegovih ljudi potvrde, a ujedno i pošalje poruka po principu 'prst u oko', da Subotićev epilog nijednog od trojice ni najmanje ne tangira.

Odavanje tajne

Već krajem septembra preko Cvijića ide tzv. afera 'Krušik', koja od 10. oktobra gravitira oko vesti da je zaposleni u toj fabrici namenske industrije Aleksandar Obradović, kojeg mediji naknadno prozivaju uzbunjivačem, u tajnosti uhapšen. Smisao afere bio je da se ovaj proglasi najvećom žrtvom Vučićevog režima i prikaže da je uhapšen jer je otkrio navodno nezakonito poslovanje države, a ne zato što je počinio krivično delo i odao službene tajne stranom državljaninu. U tekstu povodom tri godine od hapšenja Cvijić više neće imati potrebe da ni na jednoj od pet strana pomene da je Obradović, koji je podatke o poslovanju 'Krušika' već godinu dana unazad bio dostavljao novinarima BIRN-a, 18. septembra uhapšen tek pošto je podatke poslao bugarskoj državljanki i proruskoj novinarki Dilijani Gajtandžijevoj, a ona ih 15. septembra objavila na svom sajtu 'Arms Watch'. U saradnji sa njom NIN će takođe iz pera Cvijića dan pred izbornu tišinu, 31. marta 2022, optužiti vlast da tajno izvozi mine iz 'Krušika' u Ukrajinu, uz poruku uvijenu sa mašnicom za birače da nije lepo obmanjivati ruskog predsednika Vladimira Putina.

Svega šest dana pošto je pustio vest da je Obradović uhapšen, ekspresno postaje laureat za prvo NUNS-ovo priznanje, Nagradu 'Dušan Bogavac', koja se dodeljuje za etiku i hrabrost, 'zato što se već dve decenije bavi osetljivim temama iz oblasti kriminala i korupcije'. Da je žiri, u kojem je sedeo i Dojčinović, o tome odlučio kako bi mu se jednim potezom i zvanično oprala biografija, zatim izvrnula i ostavila da se suši, svedoči objašnjenje u kojem stoji i da je 'zbog pisanja o Stanku Subotiću godinama na meti provladinih medija'. Ispostavilo se da je reč tek o pretpranju, pa se u svojstvu omekšivača priključio i UNS, udruženje koje ubrzo pada u nemilost Dragana Šolaka, dodelivši Cvijiću dva meseca kasnije, 21. decembra, Nagradu 'Laza Kostić', i to samo zato što je objavio vest 'koja je obeležila godinu'. Šest meseci nakon toga kreće faza ispiranja i Cvijić za sve što je o aferi 'Krušik' pisao u NIN-u 11. juna 2020. dobija drugo NUNS-ovo priznanje, Nagradu za istraživačko novinarstvo 'Dejan Anastasijević', dok centrifuga završava posao 10. oktobra, tačno godinu dana od objavljivanja vesti, kad mu niko drugi do njegov izvor Obradović uručuje Nagradu 'Katarina Preradović' za ispunjavanje visokih profesionalnih i etičkih standarda i profesionalni integritet.

Ipak, sve ove odluke morale su da se donesu zanemarivanjem ključnog pravila u konkursima, a to je da se ne može nagraditi članak ako objavljene informacije nisu rezultat rada i istraživanja samog novinara nego nekog drugog ko mu je te informacije u već pripremljenom obliku dostavio, što je ujedno model udbaškog delovanja. A s obzirom na to da je majka njegovog izvora, Milijana Obradović, u intervjuu za NIN, koji je 12. decembra 2019. dala upravo Cvijiću, priznala da mu je, po instrukcijama sina, najpre javila da je ovaj uhapšen, a zatim i, dok je Aleksandar bio u pritvoru, prosleđivala podatke na osnovu kojih je Cvijić dalje sklapao tekstove, nagrade koje je dobio na koncu ispadaju ništavne. Uprkos tome, u javnosti ga i dalje ističu kao novinara koji je otkrio aferu 'Krušik', jer je jedino na ovaj način mogao postati 'hrabar i etičan' istraživački novinar.

U to vreme je Dojčinović preko privatnih fotografija policijskih službenika preokupiran insinuiranjem da vlast kontroliše navijačku grupu 'janjičari', čiji su pojedinci deo 'kavačkog klana', a fotografije Danila Vučića sa navijačima tretira kao dokaz da je državni vrh na vezi s mafijom. Kriminalizacija predsednikovog sina je ovde uvek i kriminalizacija vlasti, u njoj dalje po zadatku učestvuju svi opozicioni mediji, pa Cvijić sve što objavljuje Dojčinović prenosi u NIN. Njih dvojica su početkom jula 2020. komično poslata na protest ispred Skupštine da za N1 i Novu S identifikuju i prebroje navodne huligane pod kontrolom vlasti, te pokažu da je sukob navijača sa policijom izrežiran i da Vučić uništava grad. Istovremeno, obojica će imati razumevanja za sve koji mu pogrdno skandiraju sa tribina i pravdati to izrazom protesta ljudi ogorčenih stanjem u zemlji.

Pošto je februara 2021. uhapšena Belivukova grupa, njihova krivična dela sa lakoćom tranzitiraju na krivična dela vlasti, a kad je otkriveno da Dojčinović sarađuje sa Belivukom i njegovim advokatom Lazarevićem, jer je svakom iz svojih razloga odgovaralo da predsednik Srbije figurira za nalogodavca, urednik KRIK-a napisao je da sva nerešena ubistva, za koja se pretpostavlja da ih je počinila ova grupa, nosi na duši Vučić. Zbog toga je odbrana Belivuka i konstruisana da se oduži novinarima i potvrdi gotovo sve veće afere koje su lansirali do tada; Lazarevićev klijent postaje mirođija u Savamala rušenju, inauguraciji iz 2017, pomenutom protestu ispred Skupštine i paljenju baklji po krovovima tokom kovid krize, pa i u ubistvu Olivera Ivanovića i pogibiji Vladimira Cvijana. Po principu 'ruka ruku mije', Dojčinović i Cvijić na N1 i Novoj S onda predstavljaju Belivukovo svedočenje kao potvrdu da je sve o čemu su godinama pisali tačno, govore da je 'samo načeo veze s vlašću' i ushićeno najavljuju šta bi tek mogao da kaže na sudu, identično kao neki drugi pre osamnaest godina u vezi sa iskazima Milorada Ulemeka Legije. Onako kako do Cvijića u NIN stižu detalji o prisluškivanim razgovorima predsednika, tako Dojčinović i KRIK dobijaju da objave transkripte iskaza Belivuka i Miljkovića pred tužiocem, obmanjujući javnost da su o 'principima' u periodu pre hapšenja pisali koliko o grupi prethodnog vođe, kao i da je njihov dugogodišnji izvor i drugi 'roditelj' Saša Ivanić glavni, a ne tek jedan od pomoćnih tužilaca u postupku.

Kriminalizacija

Da koncept kriminalizacije kod udbaških novinara, kao i u vreme kriminalizacije premijera Đinđića, ne trpi mogućnost da se mafija infiltrira u organe vlasti i korumpira njihove službenike (smer odozdo) nego uvek podrazumeva i potencira da linija uticaja nužno polazi odozgo i da najviša vlast, tj. Vučić delegira i odlučuje o postupcima nekog Belivuka, njegove grupe i o svemu što oni rade, jasno ocrtava i nagla promena stava Cvijića i Dojčinovića, a potom i medija prema uhapšenoj visokoj funkcionerki MUP Dijani Hrkalović kada ona menja advokata. Dok je zastupa Sead Spahović, Hrkalovićeva se nalazi u opisanoj Belivukovoj konstelaciji i važi za 'nezgodnog svedoka' koji bi svašta mogao da kaže o Vučiću, čime je pritiskaju i nastoje da joj usmere buduće iskaze. Ali od trenutka kad, da bi to sprečila, Hrkalovićeva otkazuje Spahovića i traži da je brani Vladimir Đukanović, Dojčinović izjavljuje da se 'ponovo zaljubila u Vučića', aludirajući da je došlo do pogodbe, dok Cvijić piše da je 'prihvatila drugog advokata' i nameće da joj ga je servirao SNS. Ništa što rade Cvijić i Dojčinović nikakvog smisla nema ako ne dobacuje do predsednika Srbije, koji vuče sve konce.

Foto: Informer

I u aferi 'Jovanjica' postoji dobačaj koji je izveden umetanjem u priču Andreja Vučića, samo da bi se konstruisala linija uticaja odozgo i afera bila okarakterisana kao 'državni posao'. Najpre je aferaš iz Narodne stranke Miroslav Aleksić 28. novembra 2019. objavio podatak da je Predrag Koluvija po hapšenju zvao predsednikovog brata, da bi gotovo dve godine kasnije Koluvija u intervjuu za 'Objektiv' prvi put dobio priliku da kaže da su Aleksićevi izvori, policajci Dušan Mitić i Slobodan Milenković iz Četvrtog odeljenja UKP, upravo to hteli da on izjavi tužiocu i da su to plasirali i sa čitavim slučajem 'Jovanjica' u javnost izašli tek kada ubeđivanje nije urodilo plodom. Pošto je Aleksić u međuvremenu izgubio parnicu po Andrejevoj tužbi, a Milenković priznao da istraga nije došla ni do koga iz predsednikove porodice, svi oni, uključujući i Cvijića i Dojčinovića, koji su prethodno jahali na podmetačini, počinju da tvrde da je Andreja u ceo slučaj prvi uveo Koluvija. Ovo traje sve dok Hrkalovićeva na TV Hepi nije optužila Mitića i Milenkovića da krše službene kodekse, a tužilaštvo u vezi sa tim pokrenulo predistražne radnje, posle čega je Andrej ekspresno vraćen u 'Jovanjicu'.

Tad na scenu stupaju pseudoadvokati koji, poput Belivukovog Lazarevića, deluju kao da se manje bave advokaturom, a više debelo naplaćenim konsultantskim uslugama, pošto diktiraju i kreiraju spinove, često učestvujući u njima i u svoje lično ime, a ne samo u ime klijenata. Borivoje Borović, premda ne zastupa nikog u 'Jovanjici', 7. jula 2022. reciklira tezu da je Milenković januara 2020. bio nateran da kaže da Vučići nemaju veze sa tim slučajem. U intervjuu za NIN, koji daje Vuku Cvijiću, optužiće 15. septembra predsednika da je svojom izjavom iz Dubaija uticao na odluku Apelacionog suda da odbije žalbu na kućni pritvor Koluviji, iako je taj sud odluku doneo 24. septembra 2021, a Vučić je izjavu iz UAE, između ostalog, i kao komentar na tu odluku, dao 2. oktobra 2021, čitavih osam dana kasnije. S druge strane, Zdenko Tomanović i njegov klijent Milenković osmisliće medijsku strategiju sa ciljem da istragu o službenim nepočinstvima Milenkovića i Mitića prikažu isključivo kao progon i osvetu zbog slučaja 'Jovanjica', i to režima koji sad želi njihovu smrt. Po uzoru na Ulemeka sa početka dvehiljaditih, njih dvojica 26. oktobra 2022. režiraju kabadahijski ulazak u Palatu pravde sa naoružanim Milenkovićevim saradnicima, ali umesto da odgovara na pitanja, policajac koji je pre samo dve godine pričao sasvim drugačije sada će iz usta erudite Tomanovića predložiti kolegama koje ga ispituju da zajedno krenu da istražuju 'kriminal najviših državnih funkcionera ove zemlje'.

Udbaški pedigre

Tekstovi koje na ovu temu pišu Cvijić, Dojčinović ili Jelena Zorić liče kao jaje jajetu, što upućuje na to da ih brifuju isti izvori koje ne navode, premda to ne mogu biti drugi do Milenković i Tomanović. Svi novinari po diktatu akcentuju ista mesta i u obavezi su da o Milenkoviću pišu kao o najboljem i najčasnijem policajcu, koji je 'poslednja brana korupciji i neprofesionalnosti u MUP-u' i kojeg država progoni umesto da ga nagradi što je otkrio 'najveću plantažu marihuane u Evropi'. Ovo čine po matrici po kojoj su osam godina ranije, u vreme razrešenja, branili i Milovića, kad su se trudili da mu konzerviraju lik i delo, apostrofirajući samo zasluge koje je posle atentata na Đinđića imao u obračunu sa "zemunskim klanom", da bi se zametnulo sve što je radio u vreme Tadića i prećutala dominacija koju je izgradio u medijima.

Foto: Informer

 

Za razliku od Cvijića i Dojčinovića, koji su udbaški pedigre stekli još u bivšem režimu i koji prepisuju od Tomanovića da sve što od vlasti i provladinih medija kompromituje Milenkovića služi kao 'uvod u njegovu likvidaciju', neiskusna Zorićeva u tome vidi tek pretnju hapšenjem. Uskoro konstruiše i cirkularnu teoriju zavere da je Andreja u 'Jovanjicu' umetnula BIA na čelu sa Bratislavom Gašićem i zavela Aleksića, samo da bi predsednik posle imao argument da se izvuče iz afere. Osoba koja tvrdi da se novinarstvom bavi od devete godine, prvo je u 'Vremenu', u periodu od 21. aprila do 17. jula 2022, sasvim izvesno pisala policijske uratke, krijući se iza nepostojećeg imena 'Leposava Bogić', te podmetanjem pseudonima bez propisane oznake kršila norme profesije, da bi posle toga, na istom mestu, pod svojim imenom počela da piše stilom jeftinih krimi-romana, slepo kopirajući pristrasnost onih koji je brifuju o detaljima čiji očevidac ne može da bude. Tako će pisati o šolji sa amblemom BIA i od toga praviti zaplet, prisvajaće tuđe reči i opisivati kako tužiteljka odskače sa stolice. Onda će neprecizno da tvrdi da bradu i brkove u policiji niko ne sme da nosi, pa će ubaciti filmsku scenu u kojoj Koluvija dok pretiče policijsko vozilo pokazuje srednji prst, i na kraju lagati da uhapšeni Milenkovićevi saradnici trpe torturu u pritvoru.

Opčinjenost izvorima informacija, koja kod Zorićeve poprima razmere zaljubljenosti, samo je jedan od oblika koji demonstrira nedostatak svake distance od interesa koji izvori imaju u plasiranju informacija. Stevan Dojčinović je svoju zavisnost plastično izrazio još septembra 2015, kada je na pitanje novinarke Radija Slobodna Evropa da li postoji mogućnost da je zloupotrebljen zbog objavljivanja snimka bez tona Dačića sa tadašnjim predsednikom Teniskog saveza Srbije Rodoljubom Radulovićem i, ispostaviće se, članom Šarićeve grupe, odgovorio da ga interesi izvora uopšte ne zanimaju i da je njegov posao bio samo da snimak objavi. Ovakve epizode dodatno dokumentuju da pojedinci poput Cvijića, Dojčinovića, Subote, Zorićeve i sličnih, sa aspekta Kodeksa novinara Srbije, nikada u pravom smislu reči nisu ni kročili na teren novinarstva. Oni sve vreme rade nešto što samo izgleda kao to, ali je ujedno i sasvim nešto drugo.

Više nije sporno da je sistem vrednosti novinarstva tokom Vučićeve vlasti devalvirao. Problem leži u tome što ga nisu devalvirali tzv. provladini tabloidi, koji su uvek činili to što čine, nego esnafska udruženja NUNS i UNS, koja su se u međuvremenu transformisala u čisto opoziciono opredeljene grupacije. Ona su glavni krivci i najodgovornija što je novinarstvo u Srbiji danas tu gde jeste. Ona su ta koja su zloupotrebila svoju ulogu i afirmisala naopaku paradigmu po kojoj najgori postaju najbolji. Ona su razvila inflaciju i serijalizaciju nagrada, postavila simulakrum po kojem ne valja niko osim njih. Samo u periodu pisanja ovog rada Vuk Cvijić je od UNS-a dobio Nagradu 'Aleksandar Tijanić', a Stevan Dojčinović nagradu Stejt departmenta koju mu je dodelio američki državni sekretar. Nagrade se skupljaju kao što su devojčice nekada skupljale mirišljave salvete.

Nazad više definitivno nema. Od 2014. sve što imaju stavili su na udbašku aferizaciju i sad igraju do kraja. Vuk Cvijić je tu samo jedna reprezentativna posledica, funkcionalni prototip udbaškog novinara novije generacije. Čvorište koje je sve ocrtalo. Ali vlast ipak i dalje ne dira zamenika tužioca za organizovani kriminal Sašu Ivanića, a Slobodana Milenkovića pušta da okupira poziciju koju je nekada imao Rodoljub Milović.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.