"FUDBAL I PROFESIONALIZAM"! Pročitajte autorski tekst Gorana Vesića

Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture napisao je autorski tekst za "Politiku" pod naslovom "Fudbal i profesionalizam".

Autorski tekst ministra Vesića prenosimo u celosti:

Danas kada profesionalni fudbaleri zarađuju milione evra teško je poverovati da se pre skoro devet decenija vodila strasna polemika oko toga da li oni treba da postanu profesionalci ili da ostanu amateri. U višemesečnoj raspravi koja se vodila u beogradskoj štampi većina tadašnjih beogradskih fudbalskih zvezda bila je za to ostanu amateri i da ne primaju novac.

Rasprava je počela kada je objavljeno da je za decembar 1935. godine zakazana Skupština Jugoslovenskog nogometnog saveza koja je trebalo da donese odluku o uvođenju profesionalizma u taj sport. Skupština je morala da se pozabavi tim pitanjem jer se prvi fudbalski transfer u Kraljevini Jugoslaviji već dogodio, doduše u Zagrebu, a ne u Beogradu. Zagrebački igrači Medarić, Kovačević i Pleše potpisali su pristupnice za HAŠK "Građanski" iz Zagreba, a beogradski i zagrebački mediji su pisali o tome da su igrači za prelazak dobili novac i privilegije što je do tada bilo nezamislivo u tadašnjem fudbalu. Pored dnevnica i premija igrači Građanskog dobijali su neto prihoda 30 odsto od prodatih ulaznica. Reagovali su igrači beogradskog BSK koji su od uprave zatražili premije.  U pismu upravi naveli su da se premije, na crno, već isplaćuju u jednom drugom beogradskom klubu. Odbijeni su sa obrazloženjem da profesionalizam nije dozvoljen, pa su svi željno iščekivali decembarsku skupštinu Jugoslovenskog nogometnog saveza.

Beogradska štampa je pisala da će skupština Jugoslovenskog nogometnog saveza ukinuti u Statutu reč amater tako da će svi fudbaleri moći da primaju novac. Novinari su želeli da čuju stavove fudbalera dva najpoznatija prestonička kluba "Jugoslavije" i BSK koji su bili i proslavljeni reprezentativci. Slavni Blagoje Moša Marjanović je rekao da se "čudi ljudima koji misle o tim nemogućim stvarima".

Foto: Goran Vesić/Facebook

"Tu samo treba proračunati pa videti da smo mi daleko još od uvođenja profesionalizma. Samo tim bi koštao najmanje 30 hiljada (prosečna zarada radnika u privredi je tada iznosila 890 dinara), a da ne govorimo o drugim rashodima. Pa, kad danas klubovi jedva izlaze na kraj, šta bi bilo u slučaju uvođenja profesionalizma?  Mi nemamo publike pa prema tome ni prihoda da bi mogli ustanoviti profesionalizam", rekao je Moša. On je dodao da "smatra da se nivo futbala ne bi podigao". "Nikad svi sadašnji igrači kao profesionalci ne bi ulazili u okršaje kao što to čine sada kao amateri. Kao profesionalci čuvali bi se što više da bi mogli što duže igrati", govorio je legendarni Moša. I Đorđe Vujadinović zvani Đokica Nosonja bio je protivnik uvođenja profesionalizma, ali je smatrao da je nepravično ne pomagati igrače. "Uvodenju profesionalizma smetaju ne samo materijalne prilike, no i sami igrači. Jer, ako igrač postane profesionalac mora se podvrći specijalnom režimu i odgovarati strogim zahtevima kluba. A kod nas svi igrači imaju i službe, niko se ne bi od njih, verujem, odrekao toga bez nužde da bi postao profesionalac", zabeležena je njegova izjava u novinama. Fudbaler Đorđe Lojančić Loja bio je mišljenja da bi se "kod nas profesionalizam mogao uvesti sa maksimumom tri do četiri kluba". "Ja sam nikad ne bih bio profesionalac, jer futbal igram iz zadovoljstva, a to zadovoljstvo ne bih imao nikad kao profesionalac. Ja sam da ostane stanje ovakvo kakvo je sada”, govorio je popularni Loje. Dobrivoje Zečević Zeka nije bio rad da profesionalizam zaživi smatrajući da u Kraljevini Jugoslaviji "ne bi mogao opstati, pa i kad bi se sada osnovalo nekoliko profesionalnih klubova".

"Oni bi za godinu dana likvidirali. To dolazi otuda što nemamo još dovoljno publike da bi se i na to mislilo. Moje je mišljenje da većina današnjih igrača ne bi htela biti profesionalci. Nivo futbala bi se podigao, ali bi se mogla stvoriti samo dva-tri odlična kluba", smatrao je Zeka.

Foto: Goran Vesić/Facebook

Bilo je fudbalera koji su se zalagali za profesionalizam kao što je Svetislav Glišović koji je smatrao da bi se mogla osnovati profesionalna liga od deset klubova. "To bi bilo mnogo bolje i za igrače, i za uprave, i za publiku. Ništa se tim ne bi izmenilo, samo što bi se znalo ko je profesionalac a ko nije. Uveren sam da bi se nivo futbala poboljšao. No, i ovako bi se on poboljšao kad bi se više pažnje obratilo igračima", govorio je Glišović. Gustav Lehner poznat i kao Lembika rekao je da bi velike režije koje bi klubovi imali bile smetnja za opstanak profesionalizma. On je smatrao da bi trebalo regulisati odnos igrača sa klubovima "da imaju ugovore gde bi im klub jamčio mesto, a igrač da se obaveže da će ostati u klubu". Lembika je bio etnički Nemac, pa nije ni čudo da je hvalio sportski sistem Nemačke u kojoj se upravo uzdizao Hitlerov nacizam: "Smatram da je nemački sistem najbolji, jer tu se država brine o igračima". Zanimljiv je bio stav Aleksandra Tomaševića, veoma popularnog beogradskog fudbalera tog vremena. On je rekao "da naše prilike ne dozvoljavaju još uvođenje profesionalizma i da nemamo veliki broj posetilaca da bi bilo materijalnih sredstava za održavanje profesionalizma". Novinari su te jeseni 1935. godine pisali o stanju u jugoslovenskom fudbalu. "Gotovo svi igrači složni su u tome da su tereni rđavi, a da bi se popravkom njihovom poboljšao i nivo futbala. Prema tome, stranci su imali pravo kad su svoje poraze pravdali našim rđavim terenima", pisala je beogradska štampa.

Ali samo dva meseca kasnije, posle ovih izjava fudbalera, održana je skupština Jugoslovenskog nogometnog saveza na kojoj je doneta istorijska odluka – u Kraljevinu je uveden profesionalizam u fudbalu. I nisu samo zvezde beogradskih klubova bile protiv te odluke, smatrajući je preuranjenom i neodrživom. Sa njom se nije slagao ni čuveni Boško Simonović alijas Boža Dunster, čovek koji je vodio reprezentaciju na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju. On je samo koji dan nakon skupštine oštro komentarisao napuštanje amaterizma.

Foto: Goran Vesić/Facebook

"Likvidirali smo sa jednim zlim stanjem da bi zapali u drugo koje je u osnovi još veće zlo... Prašina u oči bačena je neupućenima. Kad jedan igrač dobija naknadu za put, trening i utakmicu, bez obzira da li je ona ekvivalent izgubljene nadnice, on je profesionalan. Da budemo jasniji. Šta izgubi, recimo, jedan Aresnijević (Milorad) koji je državni činovnik kad u nedelju u Beogradu igra utakmicu? On je državni činovnik koji nedeljom ne radi! Šta gubi jedan Lojančić koji je, inače, student? Treba li mu, valjda, nadoknaditi novčano što nije otišao na predavanje? To su apsurdi".

Kako to obično biva, skoro svi fudbaleri, uključujući i one koji su javno govorili protiv, prihvatili su odluku Skupštine Jugoslovenskog nogometnog saveza i postali su profesionalci. Uvođenjem profesionalizma stvoreni su preduslovi da fudbal postane više od sporta šou-biznis koji prate i oni koje nogomet ne interesuje. Ili kako se to i tada, i sada govorilo "najvažnija sporedna stvar na svetu".