Nebojša Bakarec: Svedočanstvo o pogromu nad Srbima 17.3.2004! OPTUŽUJEM… !

Desni Sektor Srbije (DSS, Dveri, Zavetnici, POKS, NS) je odlučio da 17.3.2023. proslavi albanski pogrom nad Srbima, koji se dogodio pre 19 godina. Odlučili su da proslave to što 17.3.2004. nisu uradili ništa da spreče pogrom nad Srbima na KiM, a mnogi od njih su bili na vlasti – DSS, Miloš Jovanović, Vuk Jeremić, Zdravko Ponoš, Vojislav Mihailović, Slobodan Samardžić itd. Oni 2023. godine, najavljuju „nacionalno okupljanje za odbranu KiM“ i miting pod nazivom „Srbija pamti, brani, ne da!“, piše narodni poslanik i član Predsedništva SNS Nebojša Bakarec.

Sada bi da pamte, da brane, da ne daju, a 17.3.2004. su imali amneziju, na pameti nisu imali ništa, nisu branili KiM, dozvolili su Albancima da izvedu pogrom nad Srbima. Tada im nije palo na pamet „nacionalno okupljanje za odbranu KiM“! Iz ovog teksta ćete prvi put moći da shvatite razmere nečinjenja 17.3.2004. godine, koje se graničilo sa izdajom! Ne bih imao moralno pravo da iznosim optužbe u ovom tekstu, protiv ljudi iz vlasti koji nisu uradili ništa da spreče pogrom, da ja nisam postupio na drugi način, kada sam branio čast ovog grada, Beograda, kada sam kao narodni poslanik i predsednik Izvršnog odbora opštine Stari grad, oko ponoći, zajedno sa Mitropolitom Amfilohijem, u Jevremovoj ulici, branio spomenik kulture, beogradsku džamiju od uništenja, o čemu pišem kasnije.

Pre 19 godina Miloš Jovanović, Vuk Jeremić, Zdravko Ponoš, Vojislav Mihailović, Slobodan Samardžić i kompletna vlast je pasivno sedela u toplim kabinetima, neki su živeli u Francuskoj (Jovanović) i ni na jedan način nisu pomogli Srbima na KiM, koje su Albanci masovno ubijali, ranjavali i proterivali, koji su popalili i uništili nebrojene srpske svetinje. Sve to nije zavredelo delatnu reakciju ovih što bi danas da „brane i ne daju KiM“, a onda 2004. ga kao vlast ne braniše, i dadoše Albancima da unište sve živo. Onda kada je trebalo braniti Kosovo i Metohiju 1999. i 2004. ovi miševi koji su bili na vlasti 2004. godine, su se posakrivali u svoje rupice. Izdavali su saopštenja, proglase, slali su faksove, ali da mrdnu guzicom nisu hteli. To što bratija – Miloš Jovanović, Boško Obradović, Vuk Jeremić, Zdravko Ponoš, i Vojislav Mihailović, nije htela da pomogne Srbima na KiM, i da brani Kosovo 2004., ne čudi, kada znamo da to nisu hteli da rade ni 1999. kada je zbog KiM, NATO zločinački bombardovao Srbiju, i kada je bio rat.

Evo šta su „patriote“ i „rodoljubi“ radili 1999. godine. Bili su u punoj snazi. Bili su u najboljim godinama za vojsku, a Ponoš je bio oficir. Te 1999. godine, Milošu Jovanoviću, Vuku Jeremiću, Zdravku Ponošu i Bošku Obradoviću nije palo na pamet da ratuju za Kosovo i Metohiju, niti da brane svoju zemlju. Mogli su, da su hteli. Te 1999. godine, su za Srbiju živote dali mnogi mladi ljudi, vojnici, policajci. Francuski državljanin Miloš Jovanović je 1999. godine, imao 23 godine. Imao je francusko državljanstvo, i 1999. je od rata pobegao baš u Pariz. Vuk Jeremić je 1999. imao 24 godine i od rata je tada pobegao u London. Oficir Zdravko Ponoš je 1999. imao 37 godina. Oficir Zdravko Ponoš je 1999. bio izvan borbenih operacija i rizika, u mišijoj rupi u Beogradu. Oficir Ponoš nije uopšte učestvovao ni u ratovima devedesetih, niti se borio za svoju rodnu Krajinu. Boško Obradović je 1999. godine imao 23 godine. Boško Obradović je 1999. bio u mišjoj rupi u Čačku, i pisao je za ljotićevski list „Nova iskra“ ode fašisti Dimitriju Ljotiću.

Zašto „patriote“ i „rodoljubi“ Miloš Jovanović, Boško Obradović, Vuk Jeremić, Zdravko Ponoš, i Vojislav Mihailović, nisu branili Srbe na KiM, niti Kosovo i Metohiju, ni 1999. godine, ni 2004. godine, kada su bili na vlasti? Kad je bilo prilike da brane KiM, nisu hteli, nisu smeli. Sada bi, kada su u opoziciji, kada nema rata, kada nema pogroma, sada bi da „brane“ Kosovo! Rata i pogroma neće ni biti zahvaljujući predsedniku Vučiću.

Foto: printscreen

Martovski pogrom- činjenice!

 

Setimo se šta sve nisu sprečile „patriote“ i „rodoljubi“ Miloš Jovanović, Boško Obradović, Vuk Jeremić, Zdravko Ponoš, i Vojislav Mihailović, i šta su dozvolili da se dogodi od 17. do 19.3.2004.? U tim danima Albanci su počinili organizovani pogrom nad srpskim i romskim stanovništvom na KiM. Pogrom su Albanci pripremali mesecima zajedno sa svojim mentorima. Od 17. do 19. marta 2004. godine, ubijen je i proteran je veliki broj Srba, spaljene su njihove kuće i oskrnavljeni su srpski kulturno-istorijski spomenici. U pogromu je na 33 lokacije učestvovalo više od 60.000 Albanaca. Procenjuje se da je oko 1000 Srba i Roma ranjeno. Više od 4.000 Srba i Roma je izgnano iz svojih kuća. Oko 935 srpskih i romskih kuća je spaljeno i uništeno. Od Srba je etnički očišćeno 6 gradova i 9 sela. Uništeno je 19 spomenika kulture prve kategorije (crkve i manastiri SPC) i 16 pravoslavnih crkava koje nisu kategorisane. Ukupan broj uništenih crkvenih zgrada bio je blizu 100. Uništeno je oko 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i mnogih drugih crkvenih relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje svedoče o vekovnom trajanju Srba na Kosovu i Metohiji. Svim događajima je prisustvovala Međunarodna misija na Kosovu i Metohiji, koja se sastojala od 20.000 pripadnika Kfora (NATO), 3.000 pripadnika UNMIK-a, 6.000 pripadnika kosovske policije. NATO i UN su pokazali da nisu želeli da spreče napade na Srbe. Ubijeno je 12 Srba u Martovskom pogromu: Spasojević Borivoje, Jana Tačev, Nenad Vesić, Dobrivoje Stolić, Borko Stolić, Slobodan Perić, Zlatibor Trajković i Dragan Nedeljković (spisak nije potpun, neki se i dalje vode kao nestali).

Stanje u državi 17.3.2004.

 

Evo šta su „patriote“ i „rodoljubi“ Miloš Jovanović, Boško Obradović, Vuk Jeremić, Zdravko Ponoš, i Vojislav Mihailović, i ostali vlastodršci radili 17.3.2004. godine, kada su bili na vlasti. I još više, šta nisu radili. Tog 17.3.2004. godine, kao insajder i funkcioner, bio sam svedok da vlasti Srbije, a to su tada bili DSS, DS, G17, SPO i ostaci DOSa, nisu prstom mrdnuli da spreče pogrom nad srpskim narodom na KiM. Bio sam tada narodni poslanik, član Izvršnog odbora DSS, i predsednik Izvršnog odbora opštine Stari grad. Srbija je tada bila deo Državne zajednice Srbije i Crne Gore, nakaradne tvorevine, koja je služila samo tome da dovede do razlaza Srbije i Crne Gore. Vlada Vojislava Koštunice je izabrana dve nedelje pre pogroma, 3.3.2004., ali je faktičku vlast preuzela 15.3.2004. – dva dana pre pogroma. Srbija je bila slaba, rastrzana sukobima DSS i DS, i u periodu tranzicije vlasti. Albanci su pogrom na KiM namerno započeli u periodu primopredaje vlasti. Tokom 2002., 2003. i 2004. trajali su sukobi DS i DSS, koji su oslabili Srbiju. Predsednik DS je bio Boris Tadić. Predsednik DSS je bio Vojislav Koštunica. Srbija nije imala predsednika, zahvaljujuću sukobu DS i DSS, i to je takođe Srbiju učinilo slabom. Tog 17.3.2004. i naredna dva dana, koliko je trajao pogrom, bio sam začuđen, zbog potpunog odsustva operativnih i delatnih reakcija nadležnih organa. Nadležni organi i pojedinci su reagovali samo manifestno – izjavama, sastancima i saopštenjima, ili nisu reagovali uopšte. U suštini nisu učinili ništa da spreče pogrom nad Srbima! To važi za tadašnjeg predsednika Državne zajednice SCG-Svetozara Marovića, premijera Srbije-Vojislava Koštunicu, ministra odbrane Državne zajednice SCG-Borisa Tadića, potpredsednika Vlade-Miroljuba Labusa, ministra spoljnih poslova-Vuka Draškovića, ministra unutrašnjih poslova Srbije, i direktora BIA itd. Službe bezbednosti, vojne i civilne nisu prstom mrdnule. Nisu učinile ništa. Ne samo to, nego uopšte nisu bile svesne šta Albanci pripremaju na KiM. A pripreme su trajale. Albanci i njihovi mentori su pogrom isplanirali baš za perod primopredaje vlasti u Srbiji, sa namerom da Srbiju uhvate nespremnu, u raskoraku. U tome su uspeli. Službe bezbednosti su potpuno zakazale. Državni, vojni i bezbednosni vrh su 17.3.2004. bili potpuno zatečeni, iznenađeni, sleđeni, paralisani.

Foto: printscreen

U 18 časova 17.3.2004. održana je vanredna sednica Vlade Srbije, kojoj su prisustvovali i ministri državne zajednice, predstavnici BIA i Vojske i šef Koordinacionog centra. Premijer Vojislav Koštunica saopštio da će predstavnici državne zajednice zatražiti hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN. To je bio ključni trenutak kada nije urađeno ništa. Sva ova gomila najviših funkcionera Srbije i DZ SCG, te DSS, DS, G17, SPO, DPS itd., je bila lišena svakog osećaja za stvarnost, svakog rodoljubivog impulsa. Kako su se međunardne snage na KiM pokazale nesposobne da zaštite srpsko stanovništvo, državni vrh je morao da donese odluku da Vojska i policija pomognu zaštiti srpskog stanovništva. U svakom slučaju državni vrh je po Rezoluciji UN 1244. imao nesporno pravo da pošalje 999 pripadnika vojske i policije na KiM. A ko bi tada brojao da li se radi o hiljadu, dve ili tri hiljade pripadnika vojske i policije. Državni vrh je imao osnov, pokriće, utemeljenje, ali ne i hrabrosti i rodoljublja. Štaviše, većina prisutnih na toj proširenoj sednici Vlade Srbije je radila po nalogu Zapada. A Zapad je zabranio bilo kakvu reakciju Srbije i DZ SCG. Ta sramota će večno pratiti sve te ljude.

Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica izjavio je 18.3.2004. da se Srbi i Albanci na Kosovu moraju najpre fizički razdvojiti kako bi se izbegao pogrom kosovskih Srba. Otkrio je toplu vodu!

U 16 časova 18.3.2004., premijer Srbije Vojislav Koštunica zatražio je zavođenje vanrednih mera na Kosovu kao jedini način da se zaštite Srbi. Koštunica je nakon još jedne vanredne sednice Vlade ocenio da je na KiM izvršen pokušaj pogroma Srba koji ima razmere pokušaja etnickog cišcenja i humanitarne katastrofe (vest B92 od 18.3.20004. pod naslovom „Koštunica zatražio zavođenje vanrednih mera, vlada sutra organizuje proteste“). Čisto manifestno delovanje, bez značaja. Primetite da je Koštunica strašni pogrom nazvao „pokušaj pogroma“ a najstrašnije etničko čišćenje je nazvao „pokušajem etničkog čišćenja“.

Vidi link: https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2004&mm=03&dd=18&nav_category=11&nav_id=135598

U 18 časova 18.3.2004., u prisustvu malog broja ljudi (par hiljada građana) i najviših državnih zvaničnika, održan je moleban ispred Hrama Svetog Save u Beogradu. Premijer Srbije Vojislav Koštunica poručio je okupljenima da Srbija „neće dati Kosovo“. Tog dana je bio drugi dan pogroma. Pogrom je trajao tri dana, a državni vrh Srbije i SCG je „dao Kosovo“ u ta tri dana, i nije uradio ništa da pomogne Srbima na KiM, i spreči pogrom nad Srbima.

Foto: printscreen

 

Ko su bili ključni državni funkcioneri 17.3.2004.?

 

1. U doba pogroma na KiM, 2004. Svetozar Marović je bio predsednik Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Kao kadar DPS i poslušnik Mila Đukanovića, on zaista prstom nije mrdnuo. Nije se oglasio. Nije učinio ništa! Svetozar Marović se 17.3.2004. pravio mrtav.

2. U doba pogroma na KiM, 2004. Vojislav Koštunica, predsednik DSS, je bio predsednik Vlade Republike Srbije. Održao je dve vanredne sednice Vlade, i izdao je nekoliko saopštenja. Bio je na slabo posećenom molebanu 18.3.2004. ispred Hrama Svetog Save. Nebojša Čović kaže da Koštunica nije imao hrabrosti da pošalje bilo kakve srpske jedinice na KiM, a kaže Čović, bilo je spremno 1000 ljudi iz Vojske,na jugu Srbije. Koštunica je tada 17.3.2004. kao veliko oklevalo i predomišljalo, propustio istorijsku priliku da vrati Srbiju na KiM! Srbija je tada mogla da se vrati na Kosovo i Metohiju i imala je opravdanje za to!

3. Nebojša Čović je 17.3.2004. bio predsednik Koordinacionog centra DZ SCG i Republike Srbije za KiM. On je 17.3.2004. bio na KiM, gde je pokušavao da učini nešto.

4. Slobodan Samardžić je 17.3.2004. bio savetnik premijera Vojislava Koštunice za KiM. Ni on nije prstom mrdnuo da odbrani Srbe na KiM. Nije učinio ništa da spreči pogrom nad Srbima!

5. Ministar odbrane Državne zajednice SCG je 17.3.2004., bio Boris Tadić - predsednik DS. Ni on nije prstom mrdnuo da odbrani Srbe na KiM. Nije učinio ništa da spreči pogrom nad Srbima!

6. Pukovnik Zdravko Ponoš je 17.3.2004. bio savetnik ministra Borisa Tadića, predsednika DS. Ni on nije prstom mrdnuo da odbrani Srbe na KiM. Nije učinio ništa da spreči pogrom nad Srbima!

7. Vuk Jeremić je 17.3.2023, bio savetnik ministra Borisa Tadića. Ni on nije prstom mrdnuo da odbrani Srbe na KiM. Nije učinio ništa da spreči pogrom nad Srbima!

Foto: printscreen

8. Potpredsednik Vlade Srbije, Miroljub Labus, predsednik G17. nije prstom mrdnuo da odbrani Srbe na KiM. Nije učinio ništa!

9. Ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Drašković, predsednik SPO, nije prstom mrdnuo da odbrani Srbe na KiM. Nije učinio ništa da spreči pogrom nad Srbima!

10. Vojislav Mihailović je 17.3.2004. bio potpredsednik Narodne skupštine Republike Srbije. Ni on nije prstom mrdnuo da odbrani Srbe na KiM. Nije učinio ništa da spreči pogrom nad Srbima!

11. Branko Krga se po ranijoj odluci DS iz 2002., nalazio na dužnosti načelnika Generalštaba Vojske SCG, tog 17.3. 2004. Ni on nije prstom mrdnuo da odbrani Srbe na KiM. Nije učinio ništa da spreči pogrom nad Srbima!

12. Ministar unutrašnjih poslova do 3. marta 2004. je bio Dušan Mihajlović, lider lopovske, masonsko-rotarijanske stranke Nova demokratija- Liberali Srbije.

13. Od 3. marta 2004. ministar policije je bio Dragan Jočić iz DSS. Ni on nije prstom mrdnuo da odbrani Srbe na KiM. Nije učinio ništa da spreči pogrom nad Srbima! Bio je potpuno nespreman.

14. Miša Milićević, kadar DS, je bio direktor BIA do 5. marta 2004.

15. Rade Bulatović iz DSS je bio direktor BIA od 6. marta 2004. Ni on nije prstom mrdnuo da odbrani Srbe na KiM. Nije učinio ništa da spreči pogrom nad Srbima! Bio je potpuno nespreman.

16. Direktor Vojno bezbednosne agencije- VBA je 17.3.2004. bio Momir Stojanović. Ni on nije prstom mrdnuo da odbrani Srbe na KiM. Nije učinio ništa da spreči pogrom nad Srbima!

17. Direktor Vojno obaveštajne agencije - VOA je 17.3.2004. bio Milorad Bašaragin. Ni on nije prstom mrdnuo da odbrani Srbe na KiM. Nije učinio ništa da spreči pogrom nad Srbima!

18. Budući ministar za KiM, u vladi Mirka Cvetkovića, funkcioner DS, Goran Bogdanović, je 17.3.2004. bio ministar u Vladi tzv. Kosova. Kao ministar u Vladi tzv. Kosova, on nije ništa učinio da zaštiti Srbe na KiM. Nije učinio ništa da spreči pogrom nad Srbima! To znači da je on bio prećutni saučesnik u pogromu nad sopstvenim narodom.

Boško Obradović je 17.3.2004. bio na protestu ispred beogradske džamije, kada je razbijan Beograd, i kada je spaljen spomenik kulture, beogradska džamija, istovremeno i verski objekat. On je 2003. osnovao udruženje građana „SS Dveri“.

Francuski državljanin, Miloš Jovanović je 17.3.2004. živeo u Francuskoj. Bilo ga je briga za KiM i Srbiju, kao i 1999. godine. Miloš Jovanović je u Francuskoj, čije državljanstvo ima, živeo od 1995. do 2005. godine. Kosovo i Metohija ga nisu zanimali do 2007. kada je postao savetnik ministra za KiM, Slobodana Samardžića!

Milica Đurđević Stamenkovski je 17.3.2004. imala 13 godina i završavala je osmi razred osnovne škole.

Svedočenje Nebojše Čovića!

 

Sasvim sam siguran da je Srbija tada mogla da se vrati na Kosovo i Metohiju. Državni vrh je propustio priliku da istovremeno pomogne Srbima na KiM, i da iskoristi pogrom kao opravdan razlog za povratak države na KiM! To je potvrdio i bivši predsednik Koordinacionog centra DZ SCG i Republike Srbije za KiM, Nebojša Čović u dva intervjua, za TV „Kurir“ (14.03.2022.) i za portal „Kosovo onlajn“ (17.3.2022.).

Na TV „Kurir“, Nebojša Čović je rekao: „Imali smo 1.000 vojnika spremnih da odmah dejstvuju, ali Koštunica nije smeo da izda naređenje. Mi smo tada imali konstituisanje nove vlade, 15. marta, faktički su nas uhvatili u nekakvom raskoraku. Jedna vlada je došla, dok je druga otišla. Ono što je interesantno jeste da naše službe, vojne i policijske, nikakvu informaciju nisu imale na tu temu. Isto tako ni KFOR, ni UNMIK nisu davali nikakvu informaciju. Ja sam sa jednom grupom ljudi iz Koordinacionog centra u noći 17. na 18. mart ilegalno prešao na prostor KiM. Preko Medveđe otišli smo pravo u Gračanicu. Mi smo imali dve spremne vojne formacije sa oko hiljadu ljudi koje su mogle da dejstvuje sa severa KiM i sa prostora Bujanovca. To je prelomni trenutak za rešavanje pitanja prostora KiM jer je tada politika nažalost promenjena. Mislim da je to bilo pod velilkim uticajem Labusa i Dinkića i Draškovića. Naša politika je do tada bila Savet bezbednosti i isključivo Savet bezbednosti i sprovođenje svih planova. Mislim da je to Koštunica sagledavao, ali nije mogao da se odupre jer bi mu onda pala vlada“.

U intervjuu za „Kosovo onlajn“, Nebojša Čović kaže: „Naše službe nisu imale nikakvu najavu da se sprema pogrom srpskog naroda 17. marta 2004. godine. To nam nisu najavili ni KFOR ni UNMIK, iako su znali, jer je sve to krenulo iz njihove kuhinje. Vlada Vojislava Koštunice je preuzela mandat 15. marta, a samo dva dana kasnije je došlo do pogroma. Bilo je jako teško funkcionisati ne zbog Koštunice, već zbog koalicije sa Miroljubom Labusom, Mlađanom Dinkićem i Vukom Draškovićem. Njih trojicu Kosovo i Metohija nisu interesovali ni tada, kao što ih ne interesuju ni sada. U noći između 17. i 18. marta sa svojim obezbeđenjem, među kojima su bili i pripadnici 63. padobranske brigade, ilegalno sam ušao na Kosovo i došli smo u manastir Gračanicu, a potom u Lipljan. 17. marta bile su spremne dve vojne formacije u centralnoj Srbiji, jedna na prostoru Preševa, Bujanovca i Medveđe i druga u Raškoj. Moj predlog je bio da Vojska reaguje i da zaštiti srpski narod, ali tadašnji vrh Srbije nije doneo takvu odluku. Ja nisam imao ni tada dilemu da li treba da upotrebnimo našu oružanu silu, uz sve rizike koje bi to nosilo. Jednostavno, jer oni koji su morali da obezbede sigurnost srpskom narodu to nisu činili“.

Nešto trulo u državi Danskoj!

 

Da nešto nije bilo u redu u državi potvrđuje i list „Vreme“ 25.3.2004, u tekstu pod nazivom „Kosovo, 17. mart 2004.“, autora Milan Miloševića i Nenada Lj. Stefanovića. U tom tekstu stoji: „Zbog neprofesionalnog izveštavanja, gotovo neprimećivanja onoga što se prve noći dešavalo na Kosovu, smenjen je direktor državne televizije Aleksandar Crkvenjakov, koji je u tom trenutku bio i v.d. glavnog i odgovornog urednika. Činjenica je da je državna televizija te noći pokazala potpuno utrnule profesionalne reflekse. I da nije bila jedina“. Aleksandar Crkvenjakov je bio visoki funkcioner DS.

Foto: printscreen

Da nešto nije bilo u redu u državi potvrđuju i drugi mediji. Na primer, agencija „Beta“ i  B92 su 22.3.2004., objavili vest pod nazivom: „Smenjeni načelnici SUP-a Beograd i OUP-a Stari grad“. U toj vesti stoji: „Načelnik SUP-a Beograd, Milan Obradović, i načelnik OUP-a Stari grad, Vladan Luković, smenjeni su sa funkcija, saopštio je u ponedeljak pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Miroslav Milošević. „Posle paljenja beogradske džamije, uočena je očigledna konfuzija i loša procena štaba beogradske policije, pa je načelnik Resora javne bezbednosti, po naredbi ministra, lično preuzeo rukovođenje štabom beogradske policije stvorivši uslove, kako za gašenje požara, tako i za smirivanje situacije u gradu“, rekao je Milošević. Pomoćnik ministra unutrašnjih poslova najavio je utvrđivanje odgovornosti za propuste u postupcima policije tokom nereda u Beogradu i Nišu: „Da vas upoznam s nalogom ministra koji je dat pomoćniku ministra za unutrašnju kontrolu, generalnom inspektoru Resora javne bezbednosti da pokrene i sprovede postupak utvrđivanja eventualne pojedinačne, disciplinske i krivične odgovornosti za intervenciju policije ispred džamija u Nišu i Beogradu, i takođe da utvrdi postojanje eventualne uzročne veze između paljenja džamija u Nišu i Beogradu“. Da napomenem da su Milan Obradović i Vladan Luković bili kadrovi DS, i da je očigledno da su radili sve suprotno od potrebnog, samo da bi minirali DSS i novog ministra MUP-a, Dragana Jočića. Da li im je nalog za to dao Boris Tadić ili neko drugi, pravo je pitanje?

Foto: printscreen

 

Moje postupanje 17.03.2004.

 

Pošto optužujem mnoge ljude da nisu preduzeli odgovarajuće mere, ili da nisu učinili ništa da pomognu Srbima sa KiM, i spreče pogrom od 17.3.2004., red je da kažem šta sam ja radio tog dana, jer sam bio narodni poslanik, član Izvršnog odbora DSS, i predsednik Izvršnog odbora opštine Stari grad. Pre toga da kažem da je opština Stari grad, na moj predlog od 2003., izdašno finansijski pomagala srpsku enklavu Goraždevac, manastir Visoki Dečani i Pećku Patrijaršiju, redovnim mesečnim donacijama! Sedamnaesti mart 2004. će uvek ostati duboko urezan u moje sećanje. Osim užasa i besne nemoći, zbog zločina Albanaca počinjenih nad Srbima, za taj dan me veže i lično učešće u događajima u Beogradu tog nesrećnog dana. Učestvovao sam u događajima od 17. marta 2004. u Beogradu, u pokušaju da sprečim uništenje beogradske džamije. Tada je par hiljada revoltiranih građana, kao reakciju na pogrom Albanaca nad Srbima, pogrešno odlučilo da je najbolje da ruše i pale svoj grad. Napali su jedinu beogradsku džamiju u Jevremovoj ulici. U to doba sam bio predsednik Izvršnog odbora opštine Stari grad, i stanovao sam u Jevremovoj. Moja dužnost je bila da odem na lice mesta i da se suprotstavim paljenju spomenika kulture i dela ulice u kojoj stanujem, u opštini čiji sam bio predsednik „vlade“. Prvo sam u 23:30, otišao do odreda policije u ulici Rige od Fere, gde su mnogi bili povređeni (komandiru Miliću je napukla cevanica od udarca kamene kocke). Malobrojna i neadekvatno opremljena policija nije mogla da spreči divljanje navijača. Potom sam kroz masu izgrednika otišao do džamije. Srećom, ubrzo sam naišao na Mitropolita Amfilohija, koji je bio u pratnji dvadesetak ljudi. Svi zajedno smo očajnički pokušali da sprečimo uništavanje džamije. Vikali smo huliganima da ne pale, da ne uništavaju svoj grad, da budu ljudi, da ne dozvole da takve slike odu u svet. Okružilo nas je stotinak huligana, koji su u svom slepilu i pijanstvu urlali – „ubij hodžu“, misleći da je Mitropolit, koji je bio u monaškoj odeći sa kamilavkom, muslimanski hodža. Primirili su se tek kada je nas dvadeset povikalo da je u pitanju Mitropolit Amfilohije.

Foto: printscreen

Posle sat vremena razgovora, ubeđivanja i ponovljenog apela da ne uništavaju džamiju, udaljili smo se zajedno sa Mitropolitom, kada su opet počeli da ga vređaju. Ispostavilo se da smo ipak sprečili da beogradska džamija doživi sudbinu one u Nišu, koja je potpuno uništena. Paljenjem medrese i džamije u Beogradu, i uništavanjem džamije u Nišu, poslata je pogrešena slika u svet. Strani mediji su pogrom na Kosovu i Metohiji izjednačili sa događajima u Beogradu i Nišu. U svakom slučaju Beogradska džamija je spašena. Sutradan sam sazvao Izvršni odbor opštine i odmah smo dodelili pomoć za obnovu medrese i džamije, i pomoć SPC-u za obnovu hramova na Kosovu i Metohiji. O događajima ispred beogradske džamije, i o mom učešću u odbrani džamije izvestili su i mediji. Sačuvao sam izveštaje „Glasa javnosti“, hrvatskog „Index“-a, i „IWPR“ (Institute for War & Peace Reporting). Indikativno, je da sam te večeri zvao, ili slao poruke mnogim državnim funkcionerima i funkcionerima DSS, da ih izvestim o tome šta se događa u Jevemovoj ulici, i da zatražim adekvatnu reakciju policije. Na licu mesta, u Jevremovoj sam bio do jedan ujutru. Niko iz DSS mi nije odgovorio na poruke i pozive. Tek sutra dan, mi se javio jedan visoki državni funkcioner, koji mi je ljutito postavio pitanje „Šta si tražio tamo“. Objasnio sam mu da sam predsednik Izvršnog odbora opštine Stari grad, da stanujem u Jevremovoj i da je moja dužnost bila da odem na lice mesta i da se suprotstavim paljenju spomenika kulture i dela ulice u kojoj stanujem, u opštini čiji sam predsednik „vlade“. Na to mi je on rekao, da je to glupo, i da Koštunica takođe stanuje u Jevremovoj, pa nije otišao tamo. Rekao sam mu da se nosi.

List „Glas javnosti“ od 19.3.2004. je u tekstu pod naslovom „Huligani ne znaju ni boga ni alaha“ , između ostalog, izvestio: „Prema rečima Nebojše Bakareca, predsednika Izvršnog odbora SO Stari grad, policija OUP-a ove opštine je reagovala adekvatno, učinila sve što je u njenoj moći, ali nije imala dovoljno ljudstva. U ime opštine Stari grad, primite moje izvinjenje. Mi ćemo uputiti materijalnu pomoć za obnovu oštećenog. Zna se tačno ko su huligani koji su pravili nered i oni će odgovarati za to. Bio sam ovde sa mitropolitom Amfilohijem i sat vremena je trajalo ubeđivanje i molba da se prestane, ali nije pomoglo. Kad su počele psovke i uvrede i na račun mitropolita, udaljili smo se - rekao je Bakarec“.

 

Foto: printscreen

Hrvatski „Index“ je 18.3.2004. u tekstu pod naslovom „Beogradski muftija traži zaštitu za islamske vjernike u Srbiji“, između ostalog, izvestio: „U četvrtak poslijepodne će se, inače, održati izvanredna sjednica Skupštine općine Stari grad, na koju su pozvani i predstavnici Islamske vjerske zajednice, SPC i policije Stari grad, a predsjednik Izvršnog odbora te beogradske općine Nebojša Bakarec, koji je prošle noći bio s muftijom Jusufspahićem ispred džamije, kazao je da će općinske vlasti učiniti sve da pomognu članovima islamske zajednice, kao i da se utvrde krivci za nerede prošle noći“.

„IWPR“ je u tekstu „Beogradska dzamija u plamenu“ koji je napisala Dragana Nikolic-Solomon, između ostalog, izvestio: „Mada je episkop Amfilohije, poglavar Srpske pravoslavne crkve, SPC, u Crnoj Gori, došao na lice mesta u pokušaju da spreči pljačku zatraživši od demonstranata da prestanu, to nije pomoglo. Nebojša Bakarec, član Demokratske stranke Srbije, DSS, aktuelnog premijera Vojislava Koštunice, takodje se pojavio i činilo se da ga je potresao prizor razorene džamije. Užasnulo ga je razaranje takvog istorijskog spomenika, a novinaru IWPR-a se požalio na nedovoljan broj policajaca“.

Događaje od 17. marta 2004. u Beogradu i Nišu, retko ko pominje. Svi se nerado sećaju paljenja džamija. Tadašnje sukobljene vlasti DSS i DS nisu podsticale pisanje medija o ovim događajima u Beogradu i Nišu, svesne svoje odgovornosti i nesposobnosti. Obraz su nam osvetlali Mitropolit Amfilohije i Patrijarh Pavle. Mitropolit Amfilohije je svojim delanjem sprečio uništenje beogradske džamije. Patrijarh Pavle je 18.3.2004. služio moleban za srpske žtve na KiM, u kome je osudio napade na džamije.

Foto: printscreen

Predsednik Vučić, sušta suprotnost ništarijama koje ga optužuju za izdaju!

 

Predsednik Vučić je u intervjuu na TV Hepi 9.3.2023., povodom 17.3.2004. rekao i:„Koliko ste puta čuli lažne rodoljube i ekstremiste kada je bio pogrom 17. marta, a sada bi da demonstriraju protiv onih koji se nisu skrivali ni tada. Išao sam tada na KiM“. Kao pripadnik opozicije, predsednik Vučić je 17.3.2004. bio na KiM. Ovi koji ga danas optužuju za izdaju, ni 1999., niti 2004. godine, nisu smeli, ni hteli da primirišu na KiM! Neki su bili u Francuskoj, a većina u toplim kabinetima, odakle su slali „hrabra“ saopštenja o KiM!

Predsednik Vučić nije stvorio probleme na Kosovu i Metohiji, niti je doprineo njihovom produbljivanju. Za proteklih deset godina predsednik Vučić je u pogledu rešavanja problema na KiM, uradio više nego bilo ko pre njega. Predsednik Vučić je za Srbe na KiM, učinio više nego bilo ko u istoriji. Predsednik Vučić je spasao srpski narod na KiM od pogroma, iseljavanja i siromaštva. Predsednik Vučić je zaslužan za to što je 28 država povuklo priznanje lažne države Kosovo. Zahvaljujući predsedniku Vučiću, Kosovo ne priznaje 107 država, dok samo 83 države priznaju lažnu državu Kosovo. Predsednika Vučića podržava 95 odsto Srba sa KiM. Predsednik Vučić je uzdigao i izgradio Srbiju. Predsednik Vučić je više nego udvostručio plate, penzije i broj zaposlenih. Predsednik Vučić vratio Srbiji dostojanstvo. Predsednik Vučić u ovim najtežim danima zaslužuje našu potpunu podršku i poverenje. Srbija zaslužuje političko jedinstvo, a ne ekstremizam sujetne opozicije.

 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

komentari

Normalac

pre 1 godinu

Udvorico najgore vrste, smradu udbaški, gorećeš u paklu.

0 0 Odgovori

obraz kao đon

pre 1 godinu

Pljuvao Vučića, a sad je njegova glavna podguzna muva. Kad opozicija dođe na vlast, eto i Bakareca kod njih ?

0 0 Odgovori

Samosvesna građanka

pre 1 godinu

U redu: pomenuti su tad bili vlast ili njen deo. Ali, general Delić, Lidija Vukićević, Vjerica Radeta, Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Aleksandar Vučić i ostala bratija iz Srpske radikalne stranke su mogli da se odreknu poslaničke dnevnice pa da odjure na Kosovo* i zarđalim kašikama spreče pogrom nad Srbima i ujedno tim (zarđalim) kašikama zauvek završe sa svim antisrpski nastrojenim kosovskim Albancima (Vučićev ideološki i duhovni otac Vojislav Šešelj je još pre početka rata u Hrvatskoj objasnio da je klanje zarđalim kašikama najsigurniji način da neko bude ubijen a da ubicu niko nikad ne može otkriti, zato što od one rđe na (zarđalim) kašikama brzo nastupi trovanje pa nije moguće utvrditi da li je žrtva umrla od posledica klanja ili od posledica trovanja klenjem zarđale kašike''. Zašto pomenuta bratija iz Srpske radikalne stranke nije jurnula na Kosovo* a ispred nje za sudbinu kosovskih Srba i onda a i sada najzabrinutiji Aleksandar Vučić? Nisu hteli da se odreknu poslaničkih dnevnica, eto zašto.

0 0 Odgovori

Ostavite komentar Svi komentari