NOVINARSTVO SE SAMOUBILO! Neobično je da Ćosiću nije suđeno po istim aršinima kada je pre toga Vučićevića optužio da je učestvovao u ubistvu Đinđića

Pokazalo se da se novinarstvo u Srbiji samoubilo. Solidarnosti nema, a da je bilo talenta, Ćosić i Vučićević bi debatovali u nekom TV duelu ili bi vodili polemike u štampi, piše Aleksandar Apostolovski.

"Nekoliko puta Bogdan Tirnanić i Aleksandar Tijanić bili su u sukobu, a razlog je uvek bio isti. Lična sujeta. Ko je bio veći novinar, ali ne rastom, jer je od rođenja Tijanić imao izrazitu prednost. Kako su rešavali međusobne nesuglasice? Tako što su preko kolumni slali poruke jedan drugom. Čaršija je uživala, jer nisu tužakali jedan drugog kao strine, već su vadili svoje pisaljke i nišanili jedan u drugog, a novine su se kupovale jer se čekalo da se vidi ko je koga pokopao. Ne lopatom, već rečima. Sećam se da je Tirke napisao kako razume Tijanićevu frustriranost, jer je novinar broj dva. Naravno da je aludirao na to da je on, Tirke, broj jedan. Tijanić je ležerno odgovorio da je Tirke potpuno u pravu, jer je broj jedan – Predrag Milojević.

Kakvo vreme, takvo i novinarstvo. Ko danas od mlađih kolega zna ko je Predrag Milojević? Razgovarao je sa Adolfom Hitlerom kao dopisnik „Politike” iz Berlina, a posle ga je proterao Gebels lično. Milojevićev ugled je bio tako veliki, da ni on nije uspeo da se otrgne magnetizmu politike, pa je 1940. postao šef Centralnog presbiroa Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije.

Đavo, odnosno političari, uvek dođu po svoje i to se uvek dogodi svakom velikanu novinarske misli. Taj usud nije izbegao ni Milojević, mnogo kasnije ni Tijanić, čak ni Tirke. Tokom Drugog svetskog rata, Milojevića nacisti nisu dirali, kao ni komunisti posle oslobođenja, mada se po redakciji pričalo da je Tito pozvao 1950. godine glavnog urednika i zamolio ga da oladi malo s tim Milojevićem. Ali, Milojević je dočekao i Miloševića.

Ni taj mu nije mogao ništa, objavljivao je kolumne u „Politici”. Milojevićevi tekstovi bili su njegov zaštitni štit. Slično je bilo s Tijanićem i Tirketom. Tek kada je Tirke umro, Tijanić je priznao: „Sad nam je lakše. Sad možemo da radimo šta hoćemo.”

I nisu bili lenji. U šta su se pretvorili novinari i novinarstvo, koji su postali laka i jeftina roba za političare i tajkune, pa su, izabravši strane, podigli gvozdenu zavesu između sebe? Ima retkih primeraka otklona, ali takvi se smatraju izgubljenim slučajevima. Svako ušančen u svom rovu sebe smatra idealnim primerkom novinarskog profesionalizma.

Slučaj Dragana J. Vučićevića, vlasnika i glavnog urednika „Informera” to pokazuje. Da li će ići u zatvor ili ne? I Aleksandar Vučić ga je zamolio da to ne uradi, čak se i ponudio da plati 200.000 dinara kako Vučko ne bi robijao. Međutim, šef najuticajnijeg tabloida u Srbiji ne želi da odustane, zgrabivši odmah svoju ulogu medijskog mesije: želi da se pokrene zakonska inicijativa za dekriminalizaciju uvrede i poštovanje slobode govora.

Tu je u pravu, jer svako od novinara koji je osuđen po krivičnoj prijavi, iako može da plati pa da ne ide iza rešetaka, uvodi se u registar kriminalaca, pa čik neka ga zaustavi saobraćajac. Odmah će dobiti podatak da je zaustavio opasnog tipa. Kada jednom dobije priliku za gol, Vučićević to ne propušta i naravno da će otići na robiju. Kupiću mu mandarine na akciji i posetiti ga. Kada sam mu to rekao, odgovorio je da će odmah stupiti u štrajk glađu. Ali to je, jednostavno, on. Bio je takav i u doba Miloševića, kratko se zadržao u „Politici”, maštajući da postane kralj žute štampe, što ga je odmah katapultiralo u „Blic”, a onda kod Raje Rodića, Mardoka iz Ripnja, koji otvara „Glas javnosti”, a posle tabloid „Kurir”, kao centralni regrutni centar za sve mlade krvožedne novinare.

Oni tu stiču praksu, uče se novom dobu, dilovima i kapitalizmu kaubojsko-srpskog tipa, a onda pokreću svoje tabloide, pretvarajući medijsku scenu u vojni poligon Pasuljanske livade. Meta se pažljivo bira, a onda se uništava. Sve dok se mete nisu opasuljile, pa stvorile svoje tabloide, uzvraćajući paljbu.

Tako smo, u toj razmeni vatre, sve više saznavali o Srbiji!

Među tim momcima, Vučićević je najinteligentniji i najubojitiji, shvatajući da ako želi tiraž, a tako se stiču uticaj i moć, onda se naslovi, tekstovi i dizajn novina moraju prilagoditi prosečnom čitaocu željnom da gleda u tuđ veš. Naročito ako je prljav. Smišlja još nešto: umesto da se makar potrudi da svoju naklonost prema Aleksandru Vučiću, dakle vlasti, prekrije sladunjavim oblandama, on, naprotiv, tu naklonost ističe dajući gas do daske, tako da tu nema foliranja ili glume.

Sa druge strane novčića su opozicioni mediji, koji takođe pokušavaju da zgrabe za sebe odoru novinarskog profesionalizma, ali nemaju velike tiraže i gledanost, jer ne razumeju ni novo doba, ni nove čitaoce i gledaoce, lutajući između elitizma i tipične tabloidne pucačine.

Ključno je da ni jedni ni drugi ne kapiraju da su društvene mreže preuzele ulogu medija, jer je svaki vlasnik tviter naloga istovremeno i medijski mogul, glavni urednik i novinar, pa u toj kakofoniji i metežu, odnosno „epohi idiota”, kako je nazvao Umberto Eko, novinari postaju kolateralna šteta. Umesto da su solidarni, jedinstveni i nastupaju prema političarima i vlasnicima u jednoj koloni, bez obzira na to u kojoj redakciji rade, oni su u većini slučajeva pristali na ulogu partijskih izvršilaca prljavih poslova. I ono najgore, strastveno vode međusobne lične ratove, ne shvatajući da su samo bakšiš u obračunima velikih igrača.

Da ironija bude veća, Vučićević je raspalio po Jugoslavu Ćosiću na naslovnoj strani „Informera”, ali je o tome nastavio da tvituje, pa ga je Ćosić osudio zapravo zbog tvitova, a ne zbog onolike naslovne. Da Vučko nije tvitnuo, Jugoslav ne bi nazvao advokata i podneo krivičnu prijavu. Pa vi sad pišite za novine. Bolje je da tvitujete. Čekaju vas ili slava ili robija! A jedno ide s drugim.

Ali, ako je Vučićević nazvao Ćosića „šiptarskim plaćenikom”, pa popio kaznu od 200. 000 dinara ili šest meseci zatvora u Bačvanskoj, neobično je da Ćosiću nije suđeno po istim aršinima kada je pre toga Vučićevića optužio da je učestvovao u ubistvu Zorana Đinđića.

Dakle, ta optužba je daleko ozbiljnija od one o „šiptarskom plaćeniku”, ali sudija je Ćosićevu optužbu smatrao obavljanjem novinarskog posla, iako se Ćosićeva tvrdnja pokazala netačnom.

Tako Vučićević s pravom može da tvrdi da je, prema kriterijumima pravosuđa, svrstan u takozvanu nižu novinarsku vrstu, što mu je dalo besplatno gorivo da ubaci u forsaž i postane tema dana. I tek će biti. Očekujte tek pravi šou kada uđe u Bačvansku, a naročito ako se u to vreme pokrene televizija Informer, što će odmah dignuti gledanost u nebesa.

U ovom slučaju ne razumem toliko likovanje medija koji vole da se nazivaju nezavisnim. O tviterašima da i ne govorim. Jedva čekaju da ispale vatromet kad se za Vučićevićem zatvore vrata u Bačvanskoj. Mnogi od njih su s njim počinjali u novinarstvu, družili se, išli u kućne posete, do skora se čuli telefonom.

I na ovom slučaju, pokazalo se da se novinarstvo u Srbiji samoubilo. Solidarnosti nema, a da je bilo tek talenta, Ćosić i Vučićević bi debatovali u nekom TV duelu ili bi vodili polemike u štampi. Tako se Tijanićevo proročanstvo ostvarilo. Iako se već držim principa kao pijan plota, zašto se onda ćuti o novinaru Dejanu Zlatanoviću koji je izjavio „ko potpiše, njega ubiše”. Eno ga, još je u zatvoru. Iako je njegova izjava krajnje opasna i neinteligentna, ne potpada li pod slobodu govora?

Presudiće se na „Tviteru”".