Preživeli iz Goraždevca - Telesne rane su zacelile, ali bol u duši nikada!

Pre 20 godina, dan u Goraždevcu za srpsku decu bio je uobičajen dok u jednom momentu rafalni pucnji nisu svima njima obeležili i promenili živote, a nažalost, nekima i zaustavili.

 Izašli su da osveženje od avgustovske vrućine potraže u reci Bistrici u čijoj su se vodi kupali svakog dana, kao što su se i družili na njenim obalama. I danas nepoznati počinioci u momentu su promenili živote svih Srba u Goraždevcu teško ranivši četvoro dece i usmrtivši dvoje.

- I danas se osećam apsolutno isto kao i tog dana - bol ne prestaje. Telesne rane su zacelile, ali bol u duši nikada - kaže za Kosovo onlajn Bogdan Bukumirić kojem su teške telesne povrede zadobijene u tom gnusnom piru lečili šest meseci.

- Neverovatno nešto, na tako malom prostoru, niko nije ni sanjao od svih nas koji smo živeli u tom selu, koji smo pohađali školu, da je moguće da doživimo takvu tragediju i traumu - navodi Bukumirić. 

Priča da su i tog dana, kao i svakog drugog, otišli na reku da se rashlade i primećuje da im je to bilo jedino mesto gde su to i mogli da učine s obzirom da u Goraždevcu nije bilo bazena.

- Svi su prolazili pored moje kuće jer je bila najbliža do reke i tog dana su me pozivali drugari da idemo, ja sam odolevao, pitao sam i oca, koji kao da je imao neki predosećaj - rekao mi je 'nemoj još malo, hladna je voda', ali nakon toga mi je dozvolio i ja sam otišao. Ušao sam u vodu, voda je bila mnogo hladna tako da sam brzo izašao i stao sa drugarima koji su već bili založili vatru da pečemo kukuruz - priča Bukumirić živo se sećajući svakog detalja.

Dodaje da je stajao pored Panta, čiji je život zaustavljen samo posle nekih 10, 15 minuta. 

- Posle 10, 15 minuta počela je rafalna paljba. U prvom momentu nismo znali šta se dešava, a onda su me tri metka pogodila sa leve bočne strane, što me je odbacilo 20 do 30 centimetara i meni kroz glavu prolazi da želim da vidim monstruma, zlikovca koji je pucao. Okrenuo sam se naglo prema njima u nadi da ću videti lik, da ako eventualno preživim - zapamtim. Međutim, pogodila su me dva metka iznad grudnog koša i više nisam mogao da stojim na nogama. Prilikom pada, pogodio me je i metak u glavu, a osmi metak mi je okrznuo članak leve noge - ispričao je Bukumirić. 

U Goraždevcu su Srbi do tada, od 1999. godine, već naučili da prepoznaju odakle dolazi zvuk pucnjave tako da su svi krenuli na reku u nadi da se njihovoj deci ništa nije desilo.

Ali, borba za ranjenu decu je nastavljena i nakon toga što su počinioci završili svoj krvavi pir i pobegli.

- Stavili su me u jedan auto i prebacili me u bazu Kfora u Goraždevcu, ali nisu imali tu doktora da ukaže prvu pomoć, pa su me prebacili u seosku ambulantu gde su mi previjali i ublažavali povrede. U međuvremenu, meštani i moja porodica traže od Kfora da me prebace u Pećku bolnicu, u njihovu bazu, međutim dobijaju odgovor da to ne može da se učini zbog bezbednosti -  navodi Bogdan.

Njegova sećanja sežu do toga da su brat i komšije kolima sa srpskim tablicama krenuli ka toj bazi gde im je neposredno kod pijace u Peći stao auto.

- Komšija je sedeo na zadnjem sedištu pored mene i sve vreme me je bodrio da će sve biti u redu. Kada nam je stao auto, nasrnuli su na nas, hteli su da nas izvuku iz auta, demolirali su auto, komšiju koji je vozio su udarali pesnicama, kamenjem, a komšija koji je bio pored mene me je štitio od svega i od udaraca. Tu se moje sećanje prekida - ispričao je on. 

Nastavlja priču prema onome što su mu ispričali i kaže da su naišla dva vozila Kfora, nesiguran da li je to bilo slučajno ili namerno.

Njega su prebacili u jedno vozilo, dok su komšije i brata prebacili u drugo.

Odatle su ih prebacili u pećku bolnicu, ne u bazu Kfora, a bio je smešten u sobi u kojoj je ležao i ubijeni Pantelija.

- Pantelijin otac je držao za ruke i njega i mene. U bolnici su se veselili, puštali glasno muziku, tu su bili i ostali ranjeni. Nakon toga dolazi doktor i Kfor da pruže prvu pomoć, što otac poginulog Panta nije dozvolio jer je smatrao da će nam ubrizgati nešto u organizam da nas nema. Nakon izvesnog vremena, doktorka iz Goraždevca koja je bila sa nama, primetila je da dajem znake života i insistirala je od Kfora da me prebace u severni deo Kosovske Mitrovice. Oni su se opet izgovarali da moraju da pitaju komandu u Peći, a da komanda u Peći mora da pita komandu iz Prištine i tako - priča Bukumirić.

Sa odlukom da ga prebace odugovlačili su tri sata, nakon čega su dozvolili da njega i Marka Bogićevića helikopterom transportuju.

Prvo su krenuli prema Mitrovici, ali su onda krenuli ka Prizrenu gde su, u nemačkoj bazi Kfora, ostavili Marka Bogićevića.

Bogdana su prebacili u južni deo Mitrovice u francuski deo Kfora.

Doktorka Milena Cvetković iz KBC Kosovska Mitrovica saznala je gde se nalazi i na svoju odgovornost je sanitetskim vozilom krenula prema bolnici francuske baze.

Insistirala je da bude prisutna dok mu operišu slezinu, a onda je postavila i pitanje šta će biti sa ranom na glavi.

- Oni su joj rekli da su pozvali neoruhirurga iz Prištine, nije znala kojeg su doktora pozvali, da li njihovog francuskog ili albanskog, uspaničila se i insistirala je da me prebace u severni deo Mitrovice. Prvo nisu odobravali, ali nakon mnogo ubeđivanja, dopustili su. Prebačen sam u severni deo Mitrovice i po prvi put je trebalo da sleti helikopter Auto-moto saveza, međutim nisu im dozvolili da prelete administrativni prelaz, pa je doktorka mene prebacila sanitetskim vozilom do Raške odakle sam helikopterom prebačen na VMA - ispričao je Bukumirić.

Kako navodi, i danas, kada se seti cele situacije, oseća se apsolutno isto kao i prvog dana.

- Monstrum, zlikovac koji je pucao na tada nedužnu decu šeta na slobodi, možda ga svakog dana gledamo, možda on mene gleda i smeje se, to ne znam. Svakog dana očekujem, svake sekunde očekujem da me neko pozove i da kažu 'Bogdane, monstrum, zlikovac ili kako god, uhapšen je'. Bilo bi mi malo lakše - priča on. 

Istraga o tom zločinu je zvanično obustavljena 2010. godine, a Bukumirić kaže da je tada proživeo užasan period, kao i da kada je to čitao i gledao nije mogao da veruje da se istraga na tako malom prostoru nije dovela do kraja.

- Pronađeni su svi dokazi, i mi smo dokazi koji svedočimo svemu tome i neverovatno je da na tako malom prostoru ne može da se pronađe zlikovac koji je pucao na decu. Zašto međunarodna zajednica nije ništa uradila povodom toga što ne samo zločin u Goraždevcu, već nijedan drugi - ni u Starom Gracku, ni autobus Niš ekspres..., nije rasvetljen. Da li su oni tu da urade nešto povodom toga, smatram da zaslužujem da znam ko je to uradio i da odgovara za svoje zločine, za moja dva poginula drugara, za moje rane - naveo je Bukumirić.

Poruku ima prvenstveno za međunarodnu zajednicu, a to je da se istraga ponovo pokrene ističući da dokaza ima jer su još u izveštaju naveli da je pronađeno 78 čaura.

Ipak, sumnja da svi ti dokazi koji su pronađeni, danas uopšte postoje.

- Prikrivanje zločina je veoma težak zločin. Mi žrtve i naše porodice zaslužujemo da znamo ko je to bio, a njemu bih samo postavio jedno pitanje - zašto deca, zašto mi - navodi on.

Dvadeset godina kasnije, Bogdan Bukumirić živi u Beogradu, ostvario se kao porodičan čovek, a snagu za život mu, kako navodi uz prvi osmeh na njegovom licu od početka razgovora, daju dve ćerkice.

Poslednjih 20 godina pećka Bistrica za Bogdana Bukumirića nije više oaza na kojoj je sa drugarima provodio detinjstvo i tražio osveženje od letnjih vrućina, od 13. avgusta 2003. godine, Bistrica je za njega reka krvi.

Ubistvo srpske dece na reci Bistrici smatra se jednim od četiri najveća zločina nad Srbima od 1999. godine i dolaska međunarodne misije na Kosovo.