Dragica je od porodice dobila samo kosti! Sina joj je odvela zločinačka UČK, bolna ispovest ledi srca! (FOTO)

Dragica Božanić je 2006. godine od svog sina i muža dobila samo kosti.

Osam godina ranije u leto 1998. godine, u dvorištu njene kuće pripadnici OVK sakupili su sve srpsko stanovništvo sela Peruša, blizu Velike Hoče. Razdvojili su muškarce i žene. Kako kaže, i dan-danas pamti šta joj je njen, tada šesnaestogodišnji sin poslednje rekao.

Dragica Božanić nedavno je svedočila i protiv Hašima Tačija u Hagu. Odbila je da bude zaštićeni svedok, jer kako kaže, ne upire prstom ni u koga, već samo želi da se istina o stradanju Srba na Kosovu čuje.

U noći između 17. i 18. jula 1998. godine desio se napad na njenu kuću, koji je promenio ceo njen život.

- Sedeli smo u kući sa komšijama. Bio je jedan sat noću kada su pozvali mog muža da izađe. Momentalno je počelo da se puca na našu kuću i trajalo je sve do ujutru. Bili smo u podrumu. Izašla sam da vidim šta se dešava, jer je bila tišina. Videla sam rođaka koji vodi mog muža. Njemu su oči bile krvave od granate. Rekli su mi: "gotovi smo, nemamo kud". Naše dvorište se napunilo Albancima. Pretresli su nas, stavili na traktor i vodili ka selu Pećane. Stavili su nas u kuću bez prozora i vrata. Odvojili su nas od muškaraca - priča Dragica.

- Strašan je i tužan ceo moj život. Danas imam i ćerku i sina i unučiće, ali ni u grobu neću imati mira. Ne daj bože da iko izgubi dete. To je jako teško nositi - kaže Dragica.

Foto: kosovo online printscreen

Dragica je otišla u Hag da svedoči protiv Hašima Tačija i ostalih optuženih pripadnika OVK i nije želela da bude zaštićeni svedok.

- Moja priča se zna, ja pričam istinu i samo svoj bol. Da nismo bili ni krivi, ni dužni. Mnogo se kajem što sam preuzela posmrtne ostatke svog supruga i sina. Sina mi nisu pronašli odmah. Kada su me pozvali da mi kažu da su ga pronašli, to me jede iznutra. Ne mogu da verujem da je tako brzo bio nađen - priča Dragica.

Žene i starce iz zarobljeništva te 1998. godine oslobodio je Crveni krst.

- Nije bilo dece sa nama, moj sin je bio najmlađi i još jedan komšija. Mladi su bili svi.

U selu Peruša, blizu Velike Hoče, gde je Dragica živela sa porodicom, bilo je 10 srpskih kuća i oko 250 albanskih.

- Moj muž se dogovorio sa komšijom Albancem, sa kojim se družio - ako bude nešto sa naše strane, da moj suprug zaštiti njegovu porodicu. I obrnuto. Ali, nema poverenja kod njih. Taj čovek je došao u naše dvorište, sa kapom okrenutom pozadi, nisam znala gde se nalazim. Jer obećanje je obećanje. Moj muž bi održao, a on nije - kaže Dragica.

Kada joj dođe misao da joj je sin i dalje živ, kaže, samo izleti iz kuće.

- I dalje se nadam da mi sin nije ubijen. Ne smem da razmišljam ni da li ni kako su ga ubili. Ja samo izletim iz kuće kada mi dođe ta misao. Iako mi sina nema, ja ga i dalje volim. On mi je bio dete. Bili smo 2006. godine u selu preko udruženja. Posle sam išla sa Euleksom i kada su mi rekli da uđem u dvorište, ja nisam mogla da se pomerim i izađem iz auta. Samo sam rekla - izvini, meni noge ne rade - ispričala je svoju potresnu priču.