“Orlovi”, ajmo sad kao Nole onda na Vimbldonu!

Deluje da je sve gotovo. Rodžer Federer ima dve meč lopte i svoj servis. Publika je na nogama, svi su uz Švajcarca. Srpskim navijačima se već nekoliko puta otelo ono “ma, gotov je Novak”, “vreme je za penziju”, “neće osvojiti više nijedan grend slem”, “pa, kako, bre, od ovog dede da izgubi”...

A, onda se najbolji srpski sportista svih vremena diže iz pepela i epsko finale Vimbldona leta gospodnjeg 2019. rešava u svoju korist.

Finale o kojem će se pričati dok je tenisa. I Đoković o kojem će se pričati dok je ljudi na zemlji.

 

Foto: printscreen

Svaka slučajnost sa sadašnjim trenutkom u kojem se nalazi naša fudbalska reprezentacije je namerna. Ne u pokušaju da se izjednače uspesi “orlova” i Đokovića, ne mogu ni blizu, niti će ikad moći, već da se kod Piksijevih pulena izazove onaj sjaj u očima čoveka koji se ne nikad ne predaje, sportski bes, želja za “krvlju” rivala, ponos koji vam ne dozvoljava da padnete, prkos koji vas tera da ustanete i uzvratite udarac dok vas svi već vide na kolenima, snaga volje da pokažete svima da su pogrešili što su vas otpisali. Jednostavno, želja da pokažete da ste najbolji kad je najteže. Ili da pokažete, što bi mi Srbi to sve sabrali u jednu jedinu reč – inat!

Foto: reuters

“Orlovi” su na kolenima, saterani uza zid, drže se na konopcima dok im klecaju kolena, bore se za dah, nekad deluje čak i doslovce, ali spremaju se da biju poslednju bitku za opstanak. Švajcarci imaju dve meč lopte. Njima će u petak u utakmici odluke na “974” stadionu odgovarati pobeda, ali i remi. Njih već slave kao pobednike, neutralna publika je kao onomad vimbldonska – na nogama, sa širokim osmesima, podignutih palčeva i čeka završni udarac. “Orlovi” su u nokdaunu, trpe kritike, čak i uvrede, deo navijača ih već šalje kući uz sarkastične povike “ajmo, momci Srbija zove”, poturaju im tračeve, svađaju ih na društvenim mrežama... A oni, mogu da biraju, da li da pozovu Novaka i pitaju ga:”Majstore, kako sad”?!

Foto: Tanjug/AP

Ili mogu samo da se, kao u prelomnim momentima filmskih blokbastera, prisete da znaju i umeju da se izvuku iz ove situacije i da sami u sebi kriju vatru koja im je potrebna.

Srbija je sa Draganom Stojkovićem Piksijem na čelu već dva puta bila u situaciji u kojoj je sad. Setićete se sigurno kako je protiv Republike Irske u Dablinu komandant iz Pasi poljane naredio juriš svim snagama, nešto poput onog juče u meču sa Kamerunom, tražio da se rival zgromi iako je imao u rukama pobedu i vođstvo 1:0, a lepršava i atraktivna Srbija na kraju je primila nesrećni gol za remi ravan porazu (1:1). I juče smo se svi osećali kao da je naš nacionalni tim poražen. A on je uz šeretski osmeh rekao:”Pa, neka se raduju Irci malo, vidim da im znači. A mi? Mi ćemo da pobedimo Portugal u Lisabonu”.

I tako bi – otišli smo, videli Ronalda i pobedili! Čak smo i u samoj utakmici, u kojoj je “navigatorima” odgovarao remi kao što će u petak Švajcarcima, imali pad, pa epski uspon.

Liga nacija nije takmičenje na čiji pomen zaigraju leptirići u stomaku ili se naježi celo telo. Ali za sportistu je svaki meč važan i u svakom hoće da pobedi. Srbija je u poslednje kolo Lige nacija otišla u Norvešku, na noge strašnom Erlingu Holandu, da juri pobedu, jer joj je samo onadonosila prvo mesto. Norvežanima je odgovarao i bod da sačuvaju čelnu poziciju, kao što će Švajcarcima u petak.

Foto: Predrag Milosavljević

Otišli, videli i zgromili rivala (2:0). OK, pustili smo Holanda da ima jednu i po šansu, ali nismo imali milosti za njihovu želju da se osvajanjem Lige nacija uteše što su već bili izvisili za Mundijal.

Ovi “orlovi”, a trećina njih je onog jutra 20. juna 2015. igrala u Novom Zelandu i osvojila titulu svetskih prvaka, kad smo se svi kleli u tu decu i obećavali im preko TV da će zbog te čudesne pobede nad Brazilom u finalu imati naše bezgranično poverenje tokom cele karijere, ma gde bili i ma šta radili, kao i ovaj selektor, već su pokazali da znaju i umeju, da imaju srce, i ono što mi zovemo nekom drugom rečju a nalazi se malo niže od srca.

Foto: Predrag Milosavljević

I znate šta, jedina stvar koja je besplatna i ovde u preskupom i prebogatom Kataru, ali i u Srbiji, i u najsiromašnijim delovima planete, jesu vera, ljubav, poverenje i – nada! Zašto onda da ne nastavimo da verujemo u “orlove” ili barem da se “ložimo”.

Tačno je, Mitrović i Tadić nisu Đoković. Samo, ni Džaka i Šaćiri nisu Federer. Ali mogli bi da prođu kao Rodžer na početku priče.

Njihova je meč lopta, njima osmesi igraju na licu, njihova je publika na nogama, ali nama počinje da radi inat.

Ajmo, bre, “orlovi”!

 

Bonus video

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.