Bogdan se prisetio Borišine tragedije! Da tako neki udarac može da ubije čoveka...

Kapiten košarkaške reprezentacije Srbije, Bogdan Bogdanović, podelio je emotivne uspomene na Svetsko prvenstvo u Manili, na kojem je naša reprezentacija osvojila srebrnu medalju.

Iako je ovaj uspeh bio kruna truda i rada, Bogdanović prvenstvo pamti po dva teška i lična događaja.

- Nažalost, moj ujak je preminuo nakon prvenstva, pa mi je to nekako zajedno sa prvenstvom ostalo onako urezano, duboko u sećanje. Ali, to je valjda deo te cele priče. I, naravno, Boriša, ono što se desilo je stvarno nekako bio taj momenat mnogo težak za ekipu. Mnogo nas je ta nesreća ujedinila. Jednostavno, nismo mogli da verujemo da tako nešto u košarci može da se desi. Nekad mi skačemo, glupiramo se, padamo na parket, udaramo se i svašta tu ima i na treningu. Ali da tako neki udarac može da ubije čoveka, nikada ne pomišljaš o tome. I onda kad se desi je neverovatan šok. I to opet pokazuje kakvi su ljudi ovde u reprezentaciji, nevezano za rezultate - rekao je Bogdanović na početku razgovora za "Sportal".

Foto: Starsportphoto

Majka našeg kapitena bila je jedna od onih koji su dobrovoljno donirali krv Boriši Simaniću, koji je tokom prvenstva doživeo ozbiljnu povredu.

- Moram da kažem da su svi bili tu i svi su bili važni... Mislim, mi smo svi nečija deca, je li tako? I naši prijatelji i porodice su tu nekako bili deo tima. Neverovatan broj ljudi je došao u Manilu. Neki su od početka bili tu, neki od druge utakmice. Neki su se i kasnije priključili, naravno. Ali ta podrška koju uvek dobijamo, od najbližih, najviše znači. I onda u tim istim trenucima teškim, ljudi prepoznaju situaciju. To su dobri ljudi. To rade dobri ljudi. To je to. Ne treba mnogo pričati o tome - nastavlja kapiten našeg tima, kojem su se zacaklile oči dok je o tome pričao.

Foto: Starsportphoto

Iako je ulazak u finale bio trenutak ogromne sreće, Bogdanović nije mogao sakriti osećaj praznine.

- Mnogo sam bio srećan kad smo ušli u finale. To mi je baš bilo ono... To mi je najlepši momenat. Zaplakao sam posle, naravno, zbog ovih svih situacija koje su se desile i privatno i kada smo došli u Srbiju. Nekako sam baš bio prazan. Ne znam. Dosta je bilo teško. Mi smo kao ostvarili neki uspeh, a dolazi poraženje. I onda taj momenat je... To mi je krivo jer imali smo šansu da uzmemo zlato. Ali šta je tu? Idemo dalje. To je to.

Foto: Starsportphoto

Poseban trenutak bio je susret sa Borišom Simanićem na aerodromu, koji je opisao kao "filmski".

- To je filmski nekako. Bukvalno kako je napravljeno da mi otputujemo za Srbiju, pa ljudi uopšte ne kapiraju koji je to nivo stresa. Da igraš recimo polufinale, pobediš u polufinalu, najsrećniji si na svetu, spremaš se za utakmicu, toliko ti je lagano, tada uživaš najviše. Spremaš se za utakmicu za Nemce, doživiš taj poraz, doživiš taj krah, onda vidiš Borišu, vratiš se kući, pa neki možda i privatni problemi, pa odeš na balkon. Neverovatan sled događaja je da ti ne možeš ni emotivno da odreaguješ, nego je toliko iznenađenja - tvoje emocije ne stignu da odreaguju na sve to - zaključio je Bogdanović.

Svetsko prvenstvo u Manili biće zapamćeno ne samo po srebrnom odličju, već i po teškim emocijama koje su pratile naš tim na tom putu.