Andrea Lekić otkriva: Šta joj je neostvaren san, o borbi sa povredama, reprezentaciji...

Jedna od najboljih srpskih rukometašica svih vremena priznaje da nije baš sve uspela da ostvari u igračkoj karijeri.

Kada kao kapiten predvodite svoju reprezentaciju do zvanja vicešampiona sveta, sa klubovima osvojite 29 trofeja, uz titulu prvaka Evrope i postanete tek četvrta igračica koja je dala više od 1.000 golova u Ligi šampiona, onda je jasno zbog čega zaslužujete posebno mesto u istoriji sporta!

Sve to uspela je naša Andrea Lekić (36), koju čak ni teške povrede nisu uspele da poremete i skrenu s puta. Naprotiv, svaki put se vraćala na teren sve jača i motivisanija, pa iako je duboko zagazila u četvrtu deceniju života, igra u fenomenalnoj formi.

Prošle godine predvodila je Ferencvaroš do fajnal-fora, odnosno prvog finala najjačeg takmičenja otkako postoji klub iz Mađarske. Nastavila je u istom ritmu i ove sezone, a nedavno je stiglo još jedno priznanje - izabrana je u 2023. za najbolju rukometašicu Srbije, ali i u regionu koji obuhvata sve države bivše Jugoslavije.

Kakav je osećaj kada uspete da pomerite granice i uđete u istoriju rukometa sa više od 1.000 pogodaka u Ligi šampiona?

- Fenomenalan. Nisam ni bila svesna da to mogu, sve dok nisu izašli statistički podaci, pa je početkom 2023. sve to postalo malo jasnije. Možda mi je negde bio cilj da do kraja sezone uđem u taj "klub 1.000", ali dobrim partijama sam to uspela i ranije nego što sam planirala. S druge strane, mnogo toga je utkano u sve te golove i uvek ću biti zahvalna svima koji su bili deo toga. Impozantna je stvar ući u istoriju sporta koji najviše volim, prelepo je.

Foto: EPA Images

Da li ste zadovoljni ovom sezonom i kakve ste ciljeve postavili sa Ferencvarošem?

- Imali smo malo lošiji start, ali posle smene trenera, u poslednjih mesec i po dana uhvatili smo ritam. Ostvarili smo nekoliko važnih pobeda, među kojima je i ona nad Đerom u domaćem prvenstvu, koja nam je izuzetno bitna u borbi za titulu. Trenutno smo u dobroj poziciji, a januar nam je mesec od kojeg nam praktično sve i zavisi. Nadam se da ćemo, pre svega, biti sve zdrave. Što se mene lično tiče, jedna od boljih polusezona u karijeri, sjajne su utakmice iza mene. U suštini, cela prošla godina bila mi je baš lepa po tom pitanju. Ambicije su da opet napadnemo plasman na završni turnir, iako nam je grupa baš teška i konkurencija je paklena. Iskreno, razmišljam samo od meča do meča. Ciljevi su uvek najviši, a tako i treba da bude, jer drugačije ne možeš ni da ih ostvariš.

Pet puta ste igrali u finalu Lige šampiona, ali ste samo jednom uspeli da osvojite trofej - 2013. sa Đerom. Da li može ta razlika da se uskoro smanji?

- Uh, ne da imam želju, nego sam beskrajno motivisana da to promenim. Zato i jesam gladna uspeha i trofeja. Prošle sezone smo stvarno napravili čudo i bila sam srećna što smo dogurali tako daleko, ali za mene je svako izgubljeno finale mnogo teško. Biti drugi u Evropi u bilo čemu, a kamoli sportu, je fantastično, ali kada izgubiš meč za titulu, sa psihološke strane nikako nije prijatno. Zlato i bronza se osvajaju, a srebro dobija i stvarno u prvi mah jeste takav osećaj. Tek kasnije shvatiš kakav si uspeh zapravo postigao.

Foto: EHF

Promenili ste pet država tokom karijere i sve su bile u okruženju. Gde vam je bilo najlepše?

- Svaki grad i klub je imao neku drugačiju, posebnu čar. Neke moje zrele igračke godine bile su u Vardaru. U Skoplju mi je bilo baš lepo, divan su narod, maksimalno srdačni i ljubazni. To je definitivno mesto koje živi za rukomet i bila je privilegija tamo igrati. Tu je i titula prvaka Evrope sa Đerom, jer ga vezujem za najveći uspeh u karijeri. I u Ljubljani mi je bilo super, tamo sam počela karijeru profesionalca, idealno mesto za sazrevanje i odrastanje. S druge strane, sad stvarno uživam u Budimpešti.

Ipak, ono što ste postigli sa državnim timom posebno se pamti. Četvrto mesto na Evropskom prvenstvu 2012, a potom srebro na Svetskom prvenstvu naredne godine, takođe u Srbiji. Nedavno ste sa bivšim saigračicama obeležili deset godina od tog uspeha, kako je to izgledalo?

- Deset godina mi je bukvalno proletelo. Prosto ne mogu da verujem da je toliko vremena prošlo. Evocirale smo uspomene, okupile se sve i verovali ili ne, mnoge od nas se nisu ni srele tokom prethodne decenije, jer svako je bio na nekoj drugoj strani sveta. I tada smo disale sve kao jedan i sada su sve devojke došle, kompletan stručni štab, osim Biljane koja je morala da ostane u Francuskoj. Na to sam posebno ponosna. Bilo je prelepo, emotivno. Pričale smo i da bi mogla da nam postane praksa da se svake godine tako okupljamo.

Foto: Instagram printscreen

Šta najviše pamtite iz tog perioda provedenog u reprezentaciji?

- Pre svega, ritual odlaska na utakmicu, zagrevanja i ono naše pevanje, ustvari urlanje pred početak meča. Koja god da je ekipa bila pored nas prilikom izlaska na teren ostajali su u čudu. Imali smo neverovatan fokus, želju, motivaciju... Bile smo pune samopouzdanja, imale fenomenalnu podršku publike i bile smo baš zahvalne što smo imale tu čast da igramo na domaćem terenu. Kad se sve to spoji, kada svi dišu kao jedan, bilo je nemoguće da nas zaustave. Pogotovo ta Norveška, to je bilo nešto nestvarno, jer je bila četiri puta kvalitetnija od nas po imenima. Klasičan primer da su u sportu čuda ipak moguća.

Ipak, utisak je da je ta generacija mogla još više. Za čime vi najviše žalite?

- Ostaje neki gorak ukus što nije bilo kontinuiteta posle tog srebra. Mislim i zauvek ću misliti da smo imale potencijala za mnogo više, za još neku medalju, a ne samo tu jednu. I ono što mi je neispunjen san, neka vrsta tuge da tako kažem, jeste neodlazak sa reprezentacijom na Olimpijske igre. Definitivno najbolnija stvar u mojoj karijeri.

Foto: Starsportphoto

Ono što zabrinjava jeste činjenica da nam je ženski rukomet u padu, a na nedavnom SP zauzeli smo tek 21. mesto. Kako to da se promeni?

- Nepopravljivi sam optimista. Uvek verujem da će doći neka talentovana i uspešna generacija, koju moramo da podržimo i da verujemo. Ono što nije dobro jeste da već dve-tri godine nemamo zapažen rezultat. I tu ne mislim na medalje, jer mi smo zaista sada daleko od toga. Mene brinu ti loši plasmani koji su znak upozorenja. Što se tiče devojaka, one su se borile, dale sve od sebe. Njima je bilo verovatno i najteže zbog svega, nije to lako izneti. Da bismo došli do nečega moraju da se zasuku rukavi i da se posvetimo mlađim selekcijama. Treba da shvatimo da su nam strpljenje i ogroman rad neophodni za uspeh. Svi mi treba prvo da krenemo od sebe, da se potrudimo i radimo na publicitetu rukometa. To se odnosi i na sve igračice, pogotovo one zrelije. Da se malo više priča o njemu, da mu se da na značaju u medijima, tokom intervjua, jer svi smo mi mnogo toga dobili od tog sporta.

Foto: Starsportphoto

Da li ste "ljubomorni" na odbojkašice i košarkašice koje su uspesima preuzele primat od rukometašica?

- Definitivno zaostajemo za njima i to prilično. Najveći broj devojčica sada ide prvo na odbojku, pa na košarku, a onda i atletiku, zbog uspeha Ivane Španović. Rukomet je tek tamo neki po redu i mora da se izbori za svoje mesto. Da se krene od animiranja dece po školama, da se promeni ceo sistem. Deca i počinju da treniraju neki sport baš nakon uspeha reprezentacije. Sećam se 2013. i te naše medalje, kada je jako veliki broj devojčica krenuo na rukomet. U tome je suština, to nam treba.

S obzirom da ste u zrelim igračim godinama, šta vas motiviše i gura da budete u vrhu?

- Rekla sam mnogo puta da ću se povući kada rukomet ne bude predstavljao za mene onu pravu, iskrenu, čistu sreću. Kada utakmice iz mene ne budu više izvlačile maksimum, kada nestane želja da svakodnevno treniram i da dajem sve od sebe. Što smo stariji, neophodno je da ulažemo u sebe mnogo više nego ranije. I to je ono što mene pokreće, sva ta velika dešavanja, borba za trofeje, ogroman pritisak, koji i dalje smatram kao privilegiju, najlepšu i najiskreniju emociju koja me gura. Beskrajno sam motivisana i gladna novih rekorda, golova, uspeha... I dalje je to kao da sam na početku karijere.

Foto: profimedia

Ko vam je najveća podrška i sa kim volite da se posavetujete kada naiđete na neki problem ili prepreku?

- Porodica je broj jedan. Oni uvek daju jedan isti savet, a to je "molim te igraj glavom, nemoj srcem". Mama stalno ponavlja "ne daj da te biju, nemoj da ulaziš mnogo u duele". Često pričam s roditeljima i naravno da su oni moja najveća podrška. Međutim, pošto sam kroz karijeru prolazila i kroz užasne momente zbog povreda, pogotovo nakon operacije Ahilove tetive, počela sam intenzivnije da radim i sa psihologom. To je trenutak koji mi je napravio veliku razliku. Do tada nisam imala problem sa samopouzdanjem, ali posle tako teškog perioda, shvatila sam da je potrebno da potražim tu vrstu pomoći. To je ogromna promena u mom radu od pre tri godine, nešto što me mnogo ojačalo i pomoglo mi da rukomet, odnosno sport, gledam na malo drugačiji način. Da umem sada tu veliku odgovornost, koju sam nosila na leđima, da podelim, da se osećam rasterećenije i da se lakše nosim sa neuspehom. Ranije je to kod mene bilo baš samokritično i mnogo su mi teški bili dani posle nekih poraza. Osetila sam ogromnu promenu i u životu i na terenu.