INTERVJU - Arijan Lakić: Mogao sam u Partizan još 2012. godine, ali... Stalno sam se zamišljao ispred Žoca!

U opširnom intervjuu za "Informer", košarkaš Partizana, Arijan Lakić, govorio je o životu i karijeri, koji su bili ispunjeni ozbiljnim usponima i padovima.

Gde god da je igrao, Arijan Lakić je postao miljenik navijača. Tako je i u Partizanu, što i nije čudno, jer se radi o jednom od najborbenijih i najhrabrijih igrača u Evropi.

Takođe, radi se o fantastičnom i snažnom defanzivcu, koji je u stanju da "zaključa" i najbolje protivničke napadače. Zbog toga je, uglavnom, i iskoristio šansu u crno-belima, pa je od rezervnog igrača postao redovan deo rotacije trenera Željka Obradovića.

Ako se u obzir uzmu spomenute činjenice, dolazimo do zaključka da je Arijan izuzetno zahvalan igrač, a tokom razgovora za "Informer" je pokazao baš taj deo karaktera. Svestan je gde se nalazi, stoji čvrsto sa obe noge na zemlji i upija sve što se može upiti.

Partizan

Partizanu sledi nova rekonstrukcija? "Grobari" u transu zbog ovih igrača, oni su potencijalna pojačanja

Košarkaški klub Partizan prošlog leta doveo je 14 novih igrača, a od toga najviše četvorica zaslužuju da nose crno-beli dres i naredne sezone. Otud se očekuje da i crno-beli, baš kao i kolege sa Malog Kalemegdana, budu aktivni na tržištu, a "grobari" veruju da bi neka od pojačanja mogli da budu Vladimir Lučić, Nikola Milutinov, Najdžel Vilijams-Gos ili Čima Moneke.

19.04.2025

07:32

Košarka

Od ove cifre boli glava! Evo koliko bi Partizan i Zvezda morali da izdvoje za Ti Džej Šortsa!

Već u prvoj evroligaškoj sezoni Ti Džej Šorts je pokazao da se radi o jednom od najboljih košarkaša u elitnom takmičenju 'starog kontinenta'. Zbog toga je i njegova vrednost naglo skočila, a s obzirom da po završetku aktuelne sezone postaje slobodan igrač, timovi će se otimati da ga dovedu u svoj sastav, među kojima bi mogli da se nađu Partizan i Crvena zvezda. Za to će im biti potrebno između 2.000.000 i 2.500.000 evra.

18.04.2025

19:54

Foto: Starsportphoto

Pored bavljenja košarkom, Lakić uživa u šetnjama, a slobodno vreme koristi u opuštanju, gledajući komedije ili igrajući video igre poput "FIFA" i "NBA 2K".

Naš sagovornik je rođen i odrastao u Beogradu, na Banovom brdu, a osim košarke je trenirao i fudbal i tenis. Ljubav prema igri "pod obručima" je prevladala, a mukotrpnim i napornim radom je uspeo da postane profesionalac.

Kako je došlo do toga da počnete da trenirate košarku? Imali ste samo pet godina kada ste se upisali na treninge.

- Ne sećam se kako sam počeo da treniram, ali se sećam prvog treninga i da sam kao mali, već od treće godine sam gledao brata kako igra košarku. Stalno sam išao sa mamom da ga gledam. Nisam propuštao. Trener mog brata je rekao mojoj mami: "Šta ga više mučiš, upiši ga na košarku". Tačno se sećam, u školi "Banović Strahinja", vežbali smo levi i desni dvokorak.

Kako ste dobili ime Arijan?

- Dobio sam ime po igraču Arijanu Komazecu. Rodio sam se na Svetog Jovana, pa su se svi zvali Jovan i Jovana, trebalo je i ja tako, ali su ipak na kraju odabrali Arijana. Voleli su košarku, a Komazec je u to vreme bio veliki igrač. Trebalo je da se zovem i Marijan, ali su, još bolje, skratili to ime i eto, tako su me nazvali Arijan.

 

 

Kako je izgledalo Vaše detinjstvo?

- Odrastao sam na Banovom brdu i sve do momenta kada sam prešao u Osijek da igram košarku, živeo sam tamo. Odrastanje mi je bilo super, jer mi je Banovo brdo, lično, najlepši kraj u Beogradu, jer je miran, čist, mnogo ima dece, parkova, šuma... Da kažem, mnogo može zdrav život da se vodi tamo. Nikada nisam izlazio nigde, tamo mi je bilo najbolje. Imao sam dobro društvo i u školi, nikakve probleme nisam imao, hvala Bogu. Živeo bih opet tamo, sada živim košarkaški, bliže "Areni", ali da biram, opet bih živeo tamo.

Da li je bilo neke žrtve tokom detinjstva, pošto ste brzo shvatili da ćete se ozbiljno baviti košarkom? Verovatno ste često propuštali školske ekskurzije.

- Većinu ekskurzija sam propustio. Opet, ne znam zašto, svako dete želi da se druži na ekskurzijama, ali ja sam uvek želeo da ostanem u Beogradu da treniram, umesto da putujem. Ne znam, teško mi je bilo da odem na ekskurziju. Samo sam razmišljao o košarci. Ko zna šta sam sve propustio u životu, ali ne žalim. Možda sam mogao više znanja da imam da sam išao na fakultet, mogao sam mnogo više da naučim, sad... Znanje stečeno u školi najbolja stvar.

Koja je tajna broja 19 na Vašem dresu?

- Još nisam ni krenuo da treniram. Kao mali smo igrali basket kod kuće i tada je moj brat nosio broj 13 ili 32, ne sećam se tačno i pitao mi je koji ću ja da nosim. Nisam imao pojma koji ću, on me je pitao hoću li 19 i eto, od tada stalno nosim taj broj. Od kad sam imao četiri godine. To je moj broj, nisam ni od koga to preuzeo.

Foto: Starsportphoto

Kako je došlo do toga da iz Save pređete u Crvenu zvezdu?

- Mama mi je rekla da smo dobili ponudu Zvezde. Imao sam nekog kao menadžera, koji joj je to rekao. Roditelji su me ubeđivali da samo odem da probam i rekli mi da nemam šta da izgubim, ali ja nisam mnogo želeo, jer sam želeo da ostanem u Savi. Odem ja i stvarno vidim da je velika razlika na košarkaškom nivou. Istina, ovamo sam imao dobro društvo, ali ovo je već postala ozbiljna priča. Tada sam shvatio da je bolje za mene da ostanem u Zvezdi.

Pre Crvene zvezde, trebalo je da odete na probu u Partizan. Šta se dogodilo?

- Kad sam imao 12 godina, trebalo je da odem na probu u Partizan. Terali su me roditelji da odem, ali ja, kao i kada je trebalo da pređem u Zvezdu, nisam želeo da odem iz Save, ne zato što ne volim Partizan, već jer su mi tu bili svi drugari, pa sam rekao da ću sigurno na zimu da odem. Onda sam polomio ruku, nosio sam gips, pa svakako ne bih ni mogao da odem na probu i tako sam ostao još tri godine u Savi.

Kako je za Vas izgledao odlazak iz Srbije, kada ste prešli u Osijek?

- Bio je to dobar klub za početak moje karijere. Teško je bilo prebaciti se iz mlađih kategorija među profesionalce, pa sam doneo odluku da odem tamo gde sam mogao da igram. To je bila dobra ekipa, gde sam ja kao klinac došao, gde je cela ekipa napravljena od početka sezone i sad dolazi neki klinac od 19 godina koji nikoga ne zna. Nije bilo lako, pogotovo gde ja prvi put izlazim iz Srbije da igram. Stvarno je bilo izazovno. 

Pre toga ste doživeli užasnu povredu leđa zbog koje niste igrali košarku čak 15 meseci. Koliko Vas je ona promenila kao čoveka i košarkaša?

- Volim da pričam o tome. Drago mi je što sam prošao sve to. Zbog toga brinem o sebi i svom telu. Kao klinac nikada nećete da radite na telu, izbegavate teretanu, zgibove, čučnjeve... I ja sam bio takav, teretanu nisam voleo, ljudi su mi govorili da nije dobra za decu i ja sam to prihvatio. Dok sam igrao za mladu reprezentaciju Srbije, sećam se da sam samo legao u krevet i kada sam se probudio, počelo je ozbiljno da me "seče" na leđima. Nisam mogao da ustanem i to mi je bilo najgore od svega, jer, koliko god da boli, ti želiš da treniraš. Pritom, išao sam kod tri lekara i svaki mi je rekao nešto drugo. Te imaš bakteriju u leđima, te nije ti ništa, te nedelju dana pauziraj... Pritom, stavili su mi dva midera za leđa, metalne šipke. Svaki dan sam tražio da mi neko kaže šta je bio problem. Šta je tačna dijagnoza. Na kraju sam je našao u Nemačkoj i oni su rekli: "Kada se vratiš u Srbiju, skidaj midere i kreni sa treninzima". Srećom, izbegao sam operaciju, a koliko sam tu reč slušao, dobro se nisam ubio. Krenuo sam da radim vežbe za leđa, ali mi nisu pomogle, pa sam našao fizioterapeuta koji mi je konačno pomogao i vratio u život. Posebno hvala za to Aleksandru Zmijancu iz Zvezde koji mi ga je preporučio. 

Zanimljivo, dok ste igrali za Zadar, na treninge i utakmice ste svaki dan putovali iz Benkovca do tog grada. Je li bilo naporno?

- Ćutiš i radiš, ne možeš ništa drugo (smeh). Tačno mesec dana sam se vozio, to je 35 minuta u jednom pravcu. Nije mi bilo teško. Još smo trčali napolju po suncu, mada, koliko god ti teški treninzi bili, nije mi bilo teško, jer sam znao da će se isplatiti. Sad to zvuči filmski, kao, isplatilo se, ali ja sam i tad verovao da hoće. U tom momentu niko ne može da vam kaže da ćete za dve godine igrati u Partizanu. Možda ne treba da se ćuti za sve stvari, ali ja sam to prihvatio. Od početka su mi rekli da neće biti stanova u Zadru u to vreme zbog turista. Lakše je bilo i što sam svaki dan bio sa babom i dedom i što su mi dali njihov auto na korišćenje. "Pežo 207", baš je dobro poslužio, iako je menjač malo ispadao, pa nije imao brzine (smeh). Lepo je bilo živeti sa njima. 

Foto: ATA Images

Kada ste odlazili iz Zadra, hrvatski mediji i navijači su bili srećni zbog Vas što prelazite u Partizan. Koliko Vam prija što ste ostavili lep utisak na njih?

- Znam da su poštovali to što sam se borio. Neću da glumim da sam heroj, ali jesam davao 100 posto sebe na utakmicama. Tačno znam kroz šta sam prolazio na svakom treningu. I nekad mi je stvarno došlo da kažem: "Ne mogu više, nema šanse ovo više da radim". Ali, prećutim i zadržim za sebe, što mislim da su videli i navijači. Da, kada ti daješ 100 posto uprkos tome što je teško, onda je i normalno da te zavole. Ne samo mene, već sve igrače u Zadru. 

Vama je borbenost zaštitni znak. Odakle Vam ta crta, da li je to prirodno ili ste tako nešto naučili?

- Oduvek sam takav. Od kad sam bio dete, pa do sad. Ceo život mi je u glavi da se bacim za tu loptu. Ako ode u aut, ona je u autu, ali ako se baciš, imaš šansu više da daš koš. To je meni bilo u glavi, to je stvar osećaja. Mene čudi kada se neko ne baci za loptu. To mi je čudnije nego kada se neko baci za loptu. Ja se bacim za loptu kada je ona pet metara od mene.

Kako je došlo do toga da pređete u Partizan?

- Zvao me je menadžer i rekao da imamo priču za Partizan, da su i Savić i Obradović pričali o meni, ali mi je rečeno da ne gubim glavu, pa u tom trenutku nisam o tome mnogo razmišljao. Posle nekog vremena, menadžer mi je rekao da smo dobili zvaničnu ponudu. Gledam u sekundi, kao da mi je rekao "dobro jutro". Stvarno sam dobio ponudu? Ni u jednoj sekundi nisam ništa drugo mislio, samo sam rekao da prihvatam. Šta god da je, koliko god da je, prihvatam. Nijedne sekunde nisam razmišljao. Hteo sam to. Vizuelizovao sam to, dugo sam to želeo. Stalno sam gledao Željkove tajmaute i zamišljao sam sebe da sam ispred njega i govorio sebi: "Biću jednog dana tu, sedeću, gledaću šta crta na tabli i slušaću šta priča".

Foto: Starsportphoto

Doživeli ste da Vam navijači Partizana skandiraju ime. Kakav je to osećaj?

- Sve sam sanjao, ali nikada nisam mogao ni da sanjam da će neko da mi skandira ime. Nerealan osećaj. Dva navijača kada ti skandiraju lepo je, a kamoli onoliko ljudi. Neobjašnjivo je. Neverovatan je osećaj kada neko prepoznaje moj trud. Zahvalan sam im do neba, ali ja moram da nastavim da se trudim, da nastavim da radim. Koliko god je to lepo, moram da budem još bolji.

Na čemu Željko Obradović najviše insistira kada je Vaša igra u pitanju?

- Najviše na borbi. Kad god uđem na teren, da "grizem", da igram odbranu i da kada uđem na teren, ne da me se plaše, ali da svi vide da ću dati 100 posto. I to je za mene prava motivacija. Da vam to kaže jedan Željko Obradović. I sve što on kaže, ja ću da slušam. Da ne bude da uđem na teren i da pravim neki šou. Srećom, ja nikada nisam bio takav. Okej, volim da igram košarku, ali, opet, ovde treba da se bori, pa makar dva minuta koliko igraš. Nije problem, daću nula poena, ali verujem da taj jedan borbeni potez može da preokrene jednu utakmicu, jer to diže i ekipu i navijače, a protivniku spušta moral. Ne treba mi u životu da mi neko kaže da dam 20 poena, dovoljno mi je samo da mi kažeš da budem spreman na određene stvari i ja ću da dam sve od sebe da odradim posao. I to ne traži samo od mene, već od svih igrača.

Kako je nastala tradicija kupovine krofni kada Partizan da 100 poena?

- To je nastalo na početku sezone. Mislim da je Ife rekao iz šale, da, ko da 100. poen, mora da kupi krofne. Mislim da je prvi bio Vošington i ispoštovao je. Ja sam svoje doneo kada je bilo. Šta ću. Morao sam. Razmišljao sam čak nekome da dodam da bih izbegao to (smeh). Šalim se naravno. 

Foto: ABA League j.t.d./Dragana Stjepanovic

Dobrim igrama u Partizanu ste zaslužili poziv u reprezentaciju Srbije. Možete li da nam opišete prvi susret sa selektorom Svetislavom Pešićem?

- Stvarno je privilegija sve to. Koliko je on vodio igrača, klubova... Samo da se upoznate s njim, to je dovoljno, a tek da igrate za njega, to je neverovatno. Kad smo se upoznali rekao mi je da mu je drago što sam tu i da sam zaslužio da budem u reprezentaciji. I meni je to opet bilo dovoljno. Samo to što mi je rekao. Igrati za Srbiju je najveća moguća stvar za mene, makar i u kvalifikacijama, za koju kažu da je to mala stvar. Za mene to nije mala stvar. Meni je to san. Prelepo je bilo stvarno, pogotovo pričati sa Karijem, to je neverovatno. 

Da li postoji neka smešna anegdota sa Svetislavom Pešićem?

- Zvao me je Lekić (smeh). Naravno iz šale. Meni to naravno ne smeta. To je Svetislav Pešić. Opet mi je drago što me neko kao što je Kari zove tako. 

Foto: ATA Images

Šta je najviše ostavilo utisak na Vas igrajući za reprezentaciju Srbije?

- Prosto, sanjao sam to. U Finskoj je bilo super, jer je cela utakmica bila egal. Kada sam ušao u igru, imao sam utisak kao da sam svaku utakmicu igrao za reprezentaciju. Nije mi uopšte bilo čudno. Takav sam osećaj imao. Uopšte se nisam uplašio. Nije se dogodilo ništa specijalno, ali mi je drago što sam protiv Gruzije igrao pred punim tribinama. Pobediti pred njima, stvarno mi je drago što sam prošao sve to.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.