OD OVOGA MOŽEMO OZBILJNO DA SE RAZBOLIMO! Sami smo krivi, a ništa ne preduzimamo!

Srbi ne mogu da se pohvale pravilnim odnosom prema otpadu. O tome najbolje svedoče divlje deponije, kojih u našoj lepoj zemlji ima više od 3.500. Ako se tome doda i više od 120 opštinskih deponija, koje nisu u skladu sa standardima životne sredine, onda je slika potpuna. A koliko smo svesni činjenice da divlje deponije predstavljaju ogorman rizik po naše zdravlje?

Sudeći pprema našim delima, malo ili nimalo. Ne vodimo računa o tome gde i šta bacamo, za nas je sve što nam ne treba i ne koristimo otpad kojeg se treba otarasiti. Gde, nije važno. Tako nastale divlje deponije postaju rizik po naše zdravlje. 

Tačan broj divljih deponija u Srbiji ne može da se utvrdi, tako da opasnost vreba sa mnogo strana. Bez plastičnih zapreka kao barijere između otpada i zemlje, štetne materije sa smetlišta dospevaju do podzemnih voda, koje poljoprivrednici koriste za navodnjavanje njiva i voćnjaka. Osim toga, smeće koje zemlja upija oslobađa gasove, pre svega metan, koji je izuzetno štetan po okolinu. Na tim mestima dešavaju se razne hemijske reakcije, a šire se i bakterije. 

Foto: Goran Vesić/Facebook

Poznato je kakvo je zagađenje vazduha nastalo kada je izbio požar na deponiji u Vinči. Veliki broj vatrogasaca gasio je požar, ali je bilo izuzetno teško ugasiti vatru izazvanu procesima raspadanja negde u dubini deponije. Za to vreme, dim i neprijatni miris vetar je odneo daleko od deponije, osetili su ga mnogi, a ne samo žitelji Vinče i Beograda. Da li treba posebno isticati koliko je to štetno za zdravlje?

Svako zagađenje se na neki način vraća ljudima. Tako je sa vazduhom, tako je sa zemljištem, ali i sa vodom. To je posebno izraženo kod industrijskog zagađenja. I dok se u svetu vode bitke za vodu, u Srbiji se borimo za kvalitet reka. Ujedinjene nacije procenjuju da će do 2025. godine 5,7 milijardi ljudi živeti u oblastima u kojima nema dovoljno vode najmanje mesec dana godišnje. A šta mi radimo? Ne čuvamo naše reke, potoke i jezera. 

Foto: informer.rs

Prema zvaničnim podacima, čak 25 deponija se nalazi na udaljenostima manjim od 50 metara od obale reke, potoka, jezera ili akumulacije. Od toga čak 14 deponija se nalazi na samoj obali vodotokova ili u njihovom trupu. Na udaljenostima manjim od pola kilometra od zone vodosnabdevanja se nalazi 11 deponija, a još 28 na udaljenostima manjim od kilometra. A posebno je poražavajuć podatak da je vodotok registrovan u telu čak 12 deponija, dok se 28 deponija nalazi u plavnom području ili blizu njega. 

Foto: Rina

Najzagađenijim vodama u Srbiji smatraju se Veliki bački kanal i Borska reka. Podaci iz 2005. godine koje su izneli predstavnici Odeljenja fizičke geografije sa Geografskog instituta "Jovan Cvijić" pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, pokazali su da je u naseljima duž kanala Dunav-Tisa-Dunav, posebno kod Velikog bačkog kanala, povećan broj pacijenata sa malignim bolestima urogenitalnog sistema i pluća u odnosu na ostalo stanovništvo Vojvodine i Bačke. I to nije sve. Štetne materije iz kanala koji se uliva u Tisu, preko Dunava dospevaju čak i do Crnog mora, a naučno je dokazano da se na isti način širi i azot i fosfor.

Foto: RINA

Borska reka je ekstremniji primer. U njoj više nema života, a štetne materije iz nje dospevaju i u Veliki Timok. Prošlogodišnje analiza vode iz Borske reke Zavoda za javno zdravlje u Požarevcu pokazale su da su pojedine vrednosti teških metala u ovoj reci uvećane i po više puta. 
Jedan od poslednjih primera je i zagađenje Drine i Lima. Njihove vodene površine nisu se mogle videti od plastičnih flaša, raznih kućnih aparata, frižidera, guma... Nakon čišćenja, iz Potpećkog jezera na Limu sakupljeno je i uklonjeno 7.500 kubika otpada.

Kao što je već navedeno, svaka vrsta zagađenja vraća nam se kao bumerang. Povećanje simptoma respiratornih bolesti, infekcije, smanjenje funkcije pluća, hronične opstruktivne bolesti pluća, rizik od raka pluća, infarkti miokarda, angina pektoris, arterioskleroza, prevremni porođaji, bolesti reproduktivnih organa, neurorazvojni poremećaji, upale nervnog tkiva, pa čak i Alchajmerova i Parkinsonova bolest samo su neke od posledica zagađenja.

Ako nas ovo ne opameti da pomognemo sebi, onda bi bar trebalo da razmislimo o budućnosti naše dece. Razmislimo kakvu im životnu sredinu ostavljamo, u kakvim uslovima će rasti oni i njihova deca, šta će piti, šta će jesti. Vreme je da se i mi potrudimo i sačuvamo ono što nam je priroda dala.