UŽIČKI VATROGASCI PO POVRATKU IZ ZEMLJOTRESOM RAZORENE TURSKE! Uvek ćemo pomoći svakom kome pomoć bude potrebna!

U Specijalističkom timu za spašavanje iz ruševina Sektora za vanredne situacije MUP Srbije pored vatrogasaca spasilaca iz Beograda, Novog Sada, Bora, Valjeva, Niša i Kragujevca, našlo se i pet njih iz Užica.

Među prvima je otišao Raško Smiljanić, vođa smene u užičkom vatrogasnom bataljonu, a tamo je imao zadatak da uspostavi vezu i pripremi uslove da dolazak tima iz Srbije. Njihova lokacija je bila u Hataju.

- Nema objekta koji nije oštećen, razmere katastrofe su ogromne. Ono što smo prvo videli je prašina, ruševina, gomile kamenja i gomile nečeg što je nekad bio jedan prelep grad, jedno lepo mesto u blizini Mediterana, sa fenomenalnom klimom, plodnom zemljom, sa velikim ravnicima na kojima se gaji voće i povrće, ali čija je podloga na granici dve tektonske ploče – kaže Smiljanić.

Foto: Privatna arhiva

Na aerodromima su sretali ljude koji su dolazili iz raznih zemalja, od istoka do zapada, od severa do juga, raznih kultura i vera, ali svi okupljeni u jednom cilju, da spasavaju što više stanovništva. Raško kaže da je tu bilo preko stotinu ekipa iz celog sveta, medicinskih timova, timova iz oblasti građevina, sanitetskih timova, vojnih timova. Površinu koju je zahvatio zemljotres je veličine Srbije i Crne Gore zajedno.

- Naš tim je bio smešten pored ogromnog stadiona Hataji, novije izgradnje, ali na žalost nije više u funkciji, jer je na njemu sve oštećeno. S jedne strane smešteni su ljudi koji su preživeli, a na prakingu sa druge strane stadiona bio je smešten deo snaga za spašavanje i evakuacija. U sredini je bio prostor za magacin gde dolaze svi šleperi i kamioni sa opremom, hranom i drugim potrepštinama – dodao je Raško.

On je posebno istakao jedino dobro u svoj toj katastrofi, što su svi došli da pomognu, što je bilo dosta dobro obučenih volontera, pa i samo stanovništvo, koje je i pored muke koja ih je snašla, ipak sarađivalo i pomagalo. Imali su dobre vodiče i prevodioce.

Foto: Privatna arhiva

- Gužve su bile neopisive, na sve strane su saniteti, radne mašine, teška mahinazacija i neprekidno prvih nekoliko dana čule su se sirene. Bilo je neke jake tenzija da bi se što više uradilo za što kraće vreme. Ipak, svi ti ljudi su bili smireni i obučeni za posao. Prihvatili su tu katastrofu kao nešto što se dogodilo. Dosta volontera je pomagalo u saobraćaju da bi se mi što bolje snašli, manervisali, jer su na ulicama bile itekakve gužve. A ulice su bile zakrčene ruševinama, komadima betona, oštećenim vozilima – kaže Smiljanić.

Rad na ovim terenima se znatno razlikovalo od dosadašnjeg rada, pa su često modifikovali stečeno znanje.

- Sada je bio neprekidan rad, neprekidna potreba da se neko spašava i nepostojanje izvesnog kraja. To nas je pokretalo. Prvo su ulazile građevinske mašine da sklone ogromne betonske ploče koje su pokrivala sav taj šut, pa se polako kreće u otkopavanje i prilazak do prostorija gde bi eventualno našli nekog koga bismo spasili – kaže Smiljanić.

Foto: Privatna arhiva

Vatrogasci spasioci iz Užica su pronašli i spasli iz ruševina jednu sedamnaestogodišnjakinju. Dejan Matović kaže da je na njega i na sve njih najveći utisak ostavila ta spašena osoba. Kaže da su nailazili na mnogo stradalih, ali su sve to ostavljali iza sebe i potiskivali u cilju da pronađu žive.

- Nakon petog dana pronašli smo prvu živu osobu, koja je čudom ili srećom ostala živa. Ona je bila u jednom malom džepu pored osobe koja nije preživela. Akcija spašavanja je trajala više sati. Izvikli smo je živu i dopremili do saniteteskog vozila. Sve vreme dok smo radili neposredno pored ruševina stajali su ljudi kojima je tu nekada bio dom. Danima se čekali da saznaju bilo kakvu informaciju za njihove članove porodice, za ljude koji su tu bili zakopani. Od njih smo dobijali pomoć u smislu prepoznavanja stvari, da li smo na dobrom tragu, neki deo nameštaj, ćebad, pločice... I pored nesreće koja ih je snašla bili su zahvalni i smireni – dodao je Matović.

Foto: Privatna arhiva

U kampu gde su bili stacionirani bili su i Italijani, Britanci, Kinezi, Francuzi, vojnici iz Bahreina i Omana. Sa svima smo imali odličnu saradnju. Kada nekome nešto zafali, menjali su se i dopunjavali.

- Mi smo jedini imali vatrogasno vozilo koje je imalo cisternu vode, i zahvaljajući našem oficiru za vezu Rašku Smiljaniću, snašli smo se za snabdevanje vodom. Išli smo 20 km od našeg kampa u jedno selo i našli izvorište vode ispod nekog brda, tako da smo mi snabdevali ceo kamp tehničkom vodom. Određene ekipe su imale mobilne tuševe, pa smo mi njih snabdevali vodom, a oni su nama za uslugu ustupali te tuševe u određenom terminu. I verujte da posle napornog dana, znoja i prašine vrlo je rehabilitujuće je bilo stati pod tuš – dodao je Matović.

Njegov kolega Aleksandar Karadarević kaže da je tim iz Srbije bio potpuno nezavistan što se tiče opreme i svega drugog.

- Svakodnevno smo ulagali ogromne fizičke napore da pronađemo, lociramo i spasemo što više ljudi. Atmosfera je bila haotična, grad je bio bukvalno u oblaku prašine i dima, svuda naokalo su se čule sirene hitnih službi, zapomaganje onih koji su tražili svoje najmilije u ruševinama. Radili smo što duže i više baš u cilju nebili još nekome pomogli i spasili život. Nekada smo se delili i u dve ekipe, jedna ekipa na terenu, druga odmora, pa tako u krug – kaže Karadarević, za koga je takođe najveća sreća bila kada su pronašli živu devojku, što je malo ublažilo sliku ljudi na ulicama koji su ložili vatru da bi se ogrejali, jer preko dana je bilo malo toplo, a noću se temperatura spuštala i nekoliko stepeni ispod nule.

Foto: Privatna arhiva

Na Milana Sinđića prvi utisak su ostavile nepregledne kolone vozila koja su se kretala ka mestu nesreće - hitne službe, domaće i strane, šleperi sa humanitarnom pomoći, vozila koja su vukla teretne i radne mašine.

- Na terenu smo bili svesni da svaki sat koji prolazi umanjuje šanse da pronađemo nekog živog. Gde god smo imali neku sumnju da postoji živa osoba, na osnovu uređaja ili stanovništva, trudili smo se da ostanemo tu – kaže Milan Sinđić.

Najmlađi član je bio Milan Penezić. On kaže da je tim iz Srbije pomoću spasilačkog psa i opreme za vizuelnu u zvučnu detekciju uspeli da lociraju još dve žive osobe, koje nisu oni izvukli, već lokalno stanovništvo. Za vreme kada su bili tamo, tlo se nije smirivalo, već se stalno treslo.

- Non stop je podrhtavalo tlo. Osećali su potresi, nekad jači, nekad blaži. U jednom treutnku smo bili na ruševini kada je bio zemljotres jačine 4,7 rihtera. Uspeli smo da to prevaziđemo i niko nije bio povređen – kaže Penezić.

I bez obzira na sve, ova ekipa kao iz topa kaže da su ponovo spremni da idu bilo gde samo da pruže pomoć kome je potrebna.