Tito ga nije podnosio, a čuveni pisac pred samoubistvo uradio stvar koja je ostavila sve u šoku!

Branko Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine, a tragično je preminuo na današnji dan, 26. marta 1984, izvršivši samoubistvo skokom sa Savskog mosta. Iza sebe je ostavio više od 50 pripovedaka, kratkih priča, romana i pesama i jedan je od najčitanijih i najuspešnijih pisaca sa ovih prostora.

Rođen je u mestu Hašani u Bosanskoj Krajini, gde je završio osnovnu školu. Učiteljsku školu pohađao je u Banja Luci, Delnicama i Sarajevu, da bi diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu na pedagogiji.

Otac mu umire kada je imao samo četiri godine, a on odrasta sa majkom, sestrom, stricem i dedom za koga je bio posebno vezan i često govorio da mu je on bio najveća inspiracija. U osnovnoj školi došao je i do prvih knjiga. Bilo ih je vrlo malo, ali je, kako je jednom rekao, svaku zapamtio. Prvo delo je objavio već sa 14 godina u omladinskom časopisu “Venac”, a kao književnik biva primećen već u ranim studentskim danima i 1939. godine osvaja nagradu “Milan Rakić”.

Tokom Drugog svetskog rata Branko je bio ratni dopisnik i pripadnik ustanika narodnooslobodilačke borbe. Iako pre svega satiričar, rat ostavlja trag u njegovom stvaralaštvu, pa se tih godina u njegovim rečenicama može pročitati strah i žalost koje je osećao usled teške situacije koja je zadesila njegov rodni kraj.

Foto: Printscreen You Tube

 

Jedno od njegovih najlepših dela, “Bašta sljezove boje”, posvetio je svom prijatelju Ziji Dizdareviću, ubijenom u logoru Jasenovac. U posleratnom periodu bio je urednik više dečjih časopisa i danas se smatra jednim od najvećih dečjih pisaca.

- Pisanje za decu za mene je najlepši posao, najprijatnija zabava i najbolji odmor. Kad završim jednu knjigu za decu, ja se osećam tako veseo i raspoložen kao da se vraćam s neke velike majske svečanosti - napisao je tada Ćopić.

U radovima namenjenim odraslima prevashodno se bavio životom seljaka, siromašnih, ljudi sa margine, a inspiracija za seoske dogodovštine mu je najviše bio njegov rodni kraj. Iako je završio fakultet i posle rata postao profesionalni pisac, često je sebe nazivao seljakom i ostao skroman tokom celog svog života.

Paralelno, Branko se bavio i satirom. Kada je 1950. objavio "Jeretičku priču" u listu "Jež", koja je nastala kao izraz njegovog neslaganja sa putem kojim ide država, naišao je na snažnu osudu Tita i Komunističke partije.

U jednom delu priče on navodi:

"Drug ministar zamišljeno ćuti. S jedne strane, srce ga vuče tamo, na veliku plažu, među narod, a s druge strane, sve mu se čini da će nešto izgubiti od vlastite veličine ako se umiješa među svjetinu. Ovako izdvojen od mase izgleda sam sebi mnogo važniji, vredniji i mudriji, izabran čovjek, ali mu je u duši ipak nešto prazno, kao da ne sjedi na svom pravom mjestu."

Josip Broz je tada izjavio da pisac neće biti uhapšen, ali "takvu satiru neće dozvoliti", dok su mu bili prišiveni atributi "reakcionara", "anarhiste" i "protivnika progresa". UDBA je odmah otvorila dosije „Branko Ćopić“, i stavila ga "pod mere". To je značilo da je bio praćen, beleženo je sa kim se sastajao, šta je govorio na predavanjima, a redovno je pozivan i na različita saslušanja. Sve to dovelo je do njegovog isključenja iz KPJ 1960. godine. I mnoge kolege su mu okrenule leđa.

Foto: Printscreen You Tube

 

Pretpostavlja se da su ti progoni glavni razlog što je odlučio da digne ruku na sebe. U poruci koju je ostavio svojoj supruzi pre nego što je izvršio samoubistvo napisao je: “Zbogom lijepi i strašni živote!” Pre nego što je to učinio, Branko je bio u hotelu "Moskva" gde je bogato častio konobare, rekavši im: "Imam, verujte, veliki razlog…".

Sahranjen je na beogradskom Novom groblju u Aleji zaslužnih građana, a brojne škole, ulice i biblioteke danas nose njegovo ime. Tokom rata u Bosni i Hercegovini srušen je njegov spomenik u Bosanskoj Krupi, a njegova kuća u Hašanima spaljena.