OMILJENI TRAMPOV MAGAZIN NOKAUTIRAO ĐUKANOVIĆA: NEMA VIŠE ŠTA DA UKRADE, pa krenuo da OTIMA IMOVINU SPC!

Šta je tajna Đukanovićevog uspeha? Odgovor je depresivno predvidiv: klijentilizam i kupovima - ili, zavisno od perspektive, krađa moći - navodi penzionisani američki pukovnik Ves Martin u autorskom tekstu za Townhall, koji važi za jedan od omiljenih magazina porodice Tramp!

Prenosimo u celosti šta u tekstu sa više nego brutalnim naslovom "Nema više šta da ukrade" o Milovom apsolutističkoj vladavini navodi pukovnik Martin:

Kao evropski vladar sa nadužom karijerom, iznenađenje je da Milo Đukanović ima samo 58 godina. Bio je premijer i predsednik u različitim epohama Crne Gore od 1991. godine – obuhvatajući raspad Jugoslavije pa sve do nezavisnosti države 2006. godine.

Lepote Crne Gore kriju ružnu istinu. Najpoznatija kao turistička idila sa prelepim plažama, kristalnim jezerima i oslikanim planinama, ali, turisti retko spoznaju da ulaze u nešto što je manje država, a više privatna svojina kojom se upravlja za potrebe predsednika i manjeg broja saradnika oko njega.

Ako nije poznato, njegovo učešće i povezanost sa mafijom su doboro dokumentovani. On je dobitnik „nagrade“ Čovek godine organizovanog kriminala i korupcije“ a i Fridom Haus je degradirao stanje države od demokratije do hibridnog autoritativnog režima. Ali od skora, Đukanović se nalazi pred novim izazovom – ćup iz kojeg su hranjeni „partizani“ je osiromašen – ćup je prazan.

Prilagođavajući i izmišljajući zakon koji bi navodno bio u saglasju sa Ustavom, odlučio je da imovina Srpske pravoslavne crkve sada postane državno vlasništvo. Pored svog imena, druga najstarija pravoslavna crkva kod Slovena nije nacionalna – strani protivnik Đukanovića – već je dom milionima vernika na celom Balkanu, kao i svetu. To je većinska crkva čiji vernici čine 80 odsto građana Crne Gore. I bila je prethodnik bezbrojnim granicama koje su crtane i precrtavane vekovima širom regiona.

Foto: Prinskrin Youtbe

To je bila veoma smela odluka, ali kako je moguće da se oduzme pravna i sveta svojina crkve? Jednostavno, Đukanović je promenio zakon. Ali je pre toga uhapsio opozicione poslanike koji su bili protiv toga.

Prošlog decembra Zakon o slobodi veroispovesti je usvojen sa 45 glasova "za" u Potenkimonovoj skupštini. Iako nisu bili u plenumu, protivljenje opozicije zakonu je bilo jasno. Šezdeset hiljada ljudi je okupiralo ulice Podgorice – nekih 10 odsto populacije države – zahtevajući opoziv. Ovo nije bila mala verska tehnikalija zavučena u pravne zavrzlame, već problem od nacionalnog značaja. Veličina skupa je otkrila solidarnost protiv krađe sponzorisane od strane države, a koje su se građani Crne Gore umorili.

Pod neustavnim zakonom, verske organizacije moraju da dokažu vlasništvo nad imovinom izgrađenom pre 1918. godine, a za sve to je potrebna registracija kod države. U stvarnosti, klauzula važi samo za Srpsku pravoslavnu crkvu. Ostale manje i mikro zajednice imaju posebne privilegije sa državom koje ih štite od ovog zakona.

Možda se u početku zakon čini bezazlenim. Naročito na Balkanu, zbog veoma složene istorije i prebacivanja moći otomanskih halifa, kraljeva i komunista, njihove moderne države naslednice trebalo bi da budu otvorene za osporavanje zemljišnog dela. To je, u bilo kojoj zemlji vezanoj za zakon, nesporno tačno: sporovi bi trebalo da se saslušaju u sudnicama.

Foto: Tanjug

Prema Đukanovićevom zakonu, o njima će sada odlučivati vladina katastarska knjiga, države u kojoj je vladar 30 godina.

Ako crkva pokuša da osporava bilo kakav pokušaj zaplene zemljišta ili izmišljene tvrdnje to moraju da urade pred istim organima pod kontrolom Đukanovića, koji je odgovoran za ocenjivanje pravne valjanosti njihovih dokumenata o vlasništvu nad zemljištem; Jednom kada je odluka donesena, nemaju prava na žalbu.

Imajući to na umu, naizgled bezazlen zakon postaje državni mehanizam za prisvajanje zemlje koja je identifikovana, presuđena i izvršena od strane države. A crkva je već osetila nadolazeći tretman. U maju, usred zatajivanja koronavirusa, episkop drugog najvećeg grada je uhapšen zajedno sa još sedam sveštenika. Mnoštvo vernika se okupilo ispred svog drevnog manastira na verski praznik, uprkos tome što je vladika najavio da se neće održati javni događaji. Ovi detalji nisu bili bitni vlasti – i tako su započela zatočenja i premlaćivanja.

Možda, u poređenju sa Srpskom pravoslavnom crkvom – koja zapadnim očima svojom ćirilicom, bradatim sveštenicima, ikonama i tamjanom izgleda neobično za razliku od naših standarda – predsednik Đukanovicć i njegova politička mašina mogu izgledati moderno i poznato.

Nikoga ne treba zavarati. Tokom decenija, njegova dosadno smeđa socijalistička odela mogu biti zamenjena krojenim jaknama, a čekić i srp prepušteni novim logotipom stranke – ali oni su isti. Aparat države, samog predsednika i stranke koju je on oblikovao tri su loze isprepletene iz istog korena. Oni su jedno od tri, nedjeljivi: nepristojno trojstvo.

U Crnoj Gori ne postoji „zakon o verskoj slobodi“: samo zakon o kontroli Crkve i krađi koju sponzoriše država. U maloj državi postoji samo toliko stvari da se partije i „partizani“ usreće. Dakle, Đukanoviću nakon 30 godina nedostaje sredstava i resursa da preda svojim pomoćnicima i okreće se Crkvi jer nema šta drugo da ukrade.