GLEDALA JE SMRTNI ROPAC I KAKO OSUĐENICIMA DUŠA NAPUŠTA TELO, A NJIHOV LEŠ POPRIMA LJUBIČASTU BOJU! ispovest novinarke koja je bila SVEDOK SKORO 300 POGUBLJENJA I JOŠ UVEK JE PRISTALICA SMRTNE KAZNE!

Youtube printscreeen

16:58 >> 10:27 Svet 0

telegraf.rs/Kurir | 23. 10. 2019.

GLEDALA JE SMRTNI ROPAC I KAKO OSUĐENICIMA DUŠA NAPUŠTA TELO, A NJIHOV LEŠ POPRIMA LJUBIČASTU BOJU! ispovest novinarke koja je bila SVEDOK SKORO 300 POGUBLJENJA I JOŠ UVEK JE PRISTALICA SMRTNE KAZNE!

U Teksasu je pogubljen mnogo veći broj ljudi nego u bilo kojoj drugoj saveznoj državi u SAD, a Mišel Lajons koja je zaposlena u državnim organima, svojevremeno je posmatrala nekoliko stotina pogubljenja

Lajonsova je prvo kao novinar, a zatim kao portparol Odeljenja za krivično pravosuđe Teksasa, tokom 12 godina bila svedok na svakom pogubljenju koje je u toj državi izvršeno.

Prošlo je 18 godina otkako je Mišel Lajons gledala kako Riki Makgin umire, ali čak i danas je to dovodi do suza.

Kada to najmanje očekuje, ima vizije Makginove majke, u odeći za svečane prilike, dlanova prislonjenih na staklo prostorije za pogubljenja. Bila je obučena veoma elegantno da bi gledala kako joj umire sin.

Od 2000. do 2012. godine, Lajonsova je videla kako skoro 300 muškaraca i žena umire na ležaju za pogubljenja - nasilni životi koji se završavaju mirnim zaključkom, a dve igle prevazilaze štetu koju su izazvali.

Prvi put je prisustvovala pogubljenju kada je imala 22 godine. Nakon što je videla kako Havijer Kruz umire, u svom dnevniku je napisala: „Uopšte mi nije smetalo. Zar je trebalo da budem uznemirena?"

Smatrala je da su drugi više zavređivali sažaljenje, primera radi dvojica staraca koje je Kruz pretukao nasmrt čekićem.

- Prisustvovanje pogubljenjima bilo je samo deo mog posla - kaže Lajonsova.

Njen oslobađajuće iskreni memoari „Osuđenici na smrtnu kaznu: Njihovi poslednji minuti", upravo su objavljeni.

- Bila sam pristalica smrtne kazne, smatrala sam je najprimerenijom sankcijom za određene zločine. A pošto sam bila mlada i odvažna, sve je bilo crno-belo - napisala je ona.

Mišel dodaje da nije bilo mesta za emocije, jer bi to bilo pogubno za nju.

- Da sam počela da se bavim time kako se osećam dok gledam pogubljenja i da sam previše razmišljala o tome kakve emocije me obuzimaju, kako bih mogla da budem u stanju da se iznova vraćam u tu sobu, svakog sledećeg meseca i svake naredne godine - istakla je Mišel.

Od 1924. godine, sva pogubljenja u Teksasu odigrala su se u malom gradu Hantsvil na istoku te države - tamo postoji sedam zatvora, uključujući Vols jedinicu, impozantnu viktorijansku zgradu u kojoj se nalazi prostorija za izvršenje smrtne kazne. U toku 2000. godine, u Teksasu je izvršeno 40 pogubljenja, što je veliki broj za jednu saveznu državu za 12 meseci, a istovremeno je skoro jednak broj kao u celom ostatku Amerike te godine. Lajonsova je bila prisutna na 38 od tih 40, kao zatvorski izveštač za Hantsvil ajtem. 

- Danas kada gledam beleške sa pogubljenja, jasno mi je da su mi neke stvari smetale. Sve strepnje i slutnje koje sam eventualno imala, gurnula sam u kofer u svojoj glavi. To me je štitilo i omogućavalo da nastavim dalje. Posmatranje poslednjih trenutaka nečijeg života, dok im duša napušta telo, nikada ne postane banalno ili normalno. Međutim, u Teksasu je pogubljeno toliko kriminalaca da je postupak usavršen, a teatralnost iz njega uklonjena - priča Lajonsova.

Retko je mogla da čuje bes, a samo jednom je čula zatvorenika kako jeca. Ali, zato je stalno čula zvuk osuđenikovog poslednjeg daha - kašljanja, roptanja ili krkljanja - dok sredstva iz injekcije deluju i pluća kolabiraju, istiskujući vazduh kao iz meha. A nakon što bi zatvorenik umro, gledala bi kako poprima ljubičastu boju.

Nisu svi bili čudovišta, a nekoliko njih joj se i dopalo. Imala je čak utisak da bi možda bili prijatelji da su se upoznali na slobodi. 

(VIDEO) DA LI JE POGUBLJEN NEVIN ČOVEK? Izvršena smrtna kazna nad osumnjičenim za ubistvo studentkinje iz 1998.

- Očekivala sam da ću posle napuštanja zatvorskog sistema manje razmišljati o svemu što sam videla, ali desilo se upravo suprotno. Počela sam stalno da razmišljam o tome, kao da sam otvorila Pandorinu kutiju... Otvorila bih kesicu čipsa i osetila miris prostorije za pogubljenja, ili bi me nešto na radiju podsetilo na razgovor koji sam vodila sa nekim zatvorenikom samo nekoliko sati pre nego što je bio pogubljen. Ili bih ponovo videla izborane šake majke Rikija Makgina, prislonjene na staklo prostorije za pogubljenja i istopila bih se u suzama - iskrena je Mišel Lajons, koja je, uprkos svemu, i dalje pristalica smrtne kazne.



Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na [email protected]