NE PRAVITE OVAKVE GREŠKE U VASPITANJU DECE! Psiholog otkriva dobre i loše strane roditeljstva!

Previše brižan roditelj podjednako je loš kao i nemaran

Prema rečima psihološkinje Jovane Stojković, temeljna priprema za roditeljstvo je nešto u šta se upušta većina budućih roditelja. Međutim, ona nije naročito korisna i ne donosi nužno željene rezultate.

-Dobijanje deteta je svakako jedna od najvažnijih uloga u čoveku. Međutim, mnogo ljudi, odnosno bračnih parova, se priprema za to roditeljstvo. Tako kupuju raznorazne priručnike, čvrsto se drže pravila šta se svake nedelje odvija u odrastanju, odnosno razvijanju deteta. Tu negde dolazi do opterećenja. Smatram da roditelji samo treba da prate svoj instinkt - roditeljski instinkt koji ih nikada neće prevariti. Samo treba toga da se drže i na taj način će najbolje vaspitati dete. Mnogi roditelji teže ka savršenstvu: od toga da sve bude pod konac do toga da se dete ne isprlja dok se igra, da jede što zdraviju hranu, bez aditiva, bez šećera. Često roditelji idu iz ekstrema u ekstrem, pa onda dolazi na red i vaspitanje. - objašnjava psihološkinja Jovana Stojković.

Foto: pexels.com

Ovakva preterana briga o detetu odražava se negativno na vaspitanje, iako se roditelju možda čini da je sve napore uložio upravo u to da dete bude savršeno.

-Prezaštićena deca su potpuno pasivna, imaju puno razvijenih strahova, do toga da će im se nešto dogditi kada se odvoje od roditelja, da će pasti i tako dalje... Roditelji ih svaki put ispraćaju sa rečenicama: "Pazi da ne padneš", "Pazi, udariće te nešto", "Pazi, povrediće te neko". Na taj način deca izlaze u svet sa idejom da je svet jedno opasno i povređujuće mesto. - navodi naša sagovornica.

Vrlo je važno da objasnimo zbog čega nije dobro da dete bude prezaštićeno i da takvo okruženje stvara negativnu i opterećujuću atmosferu, kako za dete, tako i za roditelje.

-Kada je dete prezaštićeno, potpuno su iste posledice kao i kada je dete zanemareno. To znači da mu mi ne damo pravo glasa, da iskaže svoje potrebe i vrednosti. Zapravo se pravo roditeljstvo, ono dovoljno dobro - kako se naziva u psihologiji, dakle ne savršeno, već dovoljno dobro, zasniva na tome da mi ipak treba da zadovoljimo i detetove potrebe koje su u tom momentu za njega bitne. Nikako ne treba da postoje rigidne granice, da se izvršava sada i odmah ono što je roditelj zamislio, već da negde, još u ranom uzrastu, postoji neki dogovor i kompromis. - rekla je Jovana Stojković.

Foto: pexels.com

Ukoliko roditelj prisiljava dete na poštovanje pravila bez objašnjenja, već u ranom tinejdžerskom uzrastu javiće se prvi problemi.

-Danas deca mnogo ranije ulaze u pubertet nego od pre deset godina, tako da prvi problemi već kreću da se javljaju u trećem razredu osnovne škole. Posebno je to naglašeno kod devojčica. Već u petom razredu dolazi do bujanja hormona i mogu da kažem da je to najčešće period kada se roditelji javljaju. Na psihoterapiji se tada i vidi koliko oni nisu spremni za neke promene. Detetovo ponašanje u tom momentu nije nešto što je neobično, već se smatra normalno. Pubertet i podrazumeva onu rečenicu: "Normalno je biti nenormalan". Međutim, često roditelji nisu spremni za tu rečenicu i onda teže ka onim rigidnim granicama koje su ranije imali sa detetom i kada to nije ispoštovano, oni misle da potpuno gube granice, da ih deca više ne vole, da ih ne poštuju... U radu sa adolescentima to zaista nije slučaj. Na psihoterapiji vidimo da oni sve što žele jeste da ih roditelji čuju i razumeju. Ukoliko detetu šaljemo poruke: "Nemoj ti da nacrtaš likovno, evo ja ću da ti završim", "Nemoj tako, ja ću mnogo bolje", tada dete gubi kontrolu nad sobom i samopouzdanje. Ono što roditelji treba da znaju je da dete u tom momentu dobija poruku da nije dovoljno sposobno da to ispuni do kraja. Dovoljno je da se to desi nekoliko puta, dete se navikava i dolazi do potpune predaje.Iako može nešto samo da izrazi, dete će tada tražiti pomoć od roditelja. - objašnjava psihološkinja Jovana Stojković.

Foto: pexels.com

Kada deca dođu u pubertet, najčešće se desiti da će se pobuniti protiv ovakvih roditeljskih stavova.

-Deca najčešće kreću da se bune i da se žale na roditeljsko ponašanje oko dvanaeste ili trinaeste godine kada kreće njihova privatnost koja je sasvim normalna i opravdana. Sa druge strane, roditelji misle da se iza toga dešava ko zna šta. Naravno da se svaki roditelj plaši da će dete posrnuti za nečim. Zato su bitne one prve tri godine, ono prvo odrastanje kada se stvaraju ti unutrašnji radni modeli i kada dete treba da bude uvaženo od strane majke, odnosno oba roditelja. Tada dete stiče uverenje da je sigurno, zaštićeno, voljeno... To se sve gradi do treće godine. Ukoliko se to ne ispuni do treće godine, dete će steći jedan nesigurni obrazac vezivanja, što će na kraju da prenosi kroz društvo, danas-sutra partnerski odnos, posao i tako dalje... Kada se postavi dobar temelj, mnogo su manje brige i manja je verovatnoća da će doći do nesuglasica. - zaključuje Jovana Stojković.