Drama Kragujevčanki u Tunisu: Ovo je upozorenje svima koji putuju u ovu zemlju

Dve Kragujevčanke koje su ovog leta posetile Tunis vratile su se istraumirane od onoga što su doživele. U ispovesti su detaljno opisale šta im se desilo.

Sofija (38) i Jelena (36) putovale su preko jedne od najpoznatijih turističkih agencija u Srbiji i odabrale gradić Mahdia posle, kako kažu, pročitanih brojnih iskustava putnika koji su zaključili da je upravo tu najlepša plaža. U razgovoru za lokalni portal infokg opisale su šta su doživele pred povratak kući što će pamtiti do kraja života. 

- Mahdia je najudaljenija od aerodroma u Monastiru, a tokom transfera smo shvatile da je u autobusu za to mesto ostalo najmanje turista. Poslednji smo se iskrcali upravo mi, za naš hotel, i bilo nas je svega nekoliko. Jedna četvoročlana porodica, tri devojke koje su bile zajedno i otac sa dvema ćerkama. Već kod recepcije, dok smo popunjavali formulare pre ulaska u sobe, svi smo jedni druge upamtili, a naročito sutradan na info sastanku - ispričala je Sofija.

Plaža jeste bila lepa, usluga i gostoprimstvo u hotelu za sa pet zvezdica, po njima razočaravajući, smatrale su da bi bila šteta da ne obiđu i samu Mahdiu van turističke zone.

Predstavnik agencije im je na info sastanku objasnio je da je to potpuno bezbedno, da svi turisti to rade i da je dovoljno da ispred hotela zaustave bilo koji žuti taksi i, ako bude potrebe, pogađaju se za cenu od 10 tuniskih dinara.

Foto: Shuterstock

 

Sa obilaskom Mahdie nisu žurile, i odlučile su se za šetnju pretposlednjeg dana aranžmana.

- Iako je hotel veliki, sa oko 250 soba, povremeno smo sretale ljude koji su došli zajedno sa nama. Uvek bismo malo proćaskali i tako smo saznale da je onaj čovek sa ćerkama bio u gradu i da je sve proteklo u redu. Objasnio nam je da taksisti kažemo da nas ostavi tačno na glavnom ulazu starog grada, a upravo tu je i taksi stajalište. Cena vožnje jeste bila 10 dinara. Dao nam je savet da idemo popodne, jer je veoma vruće - objašnjava Sofija za infokg.

Tako su devetog dana boravka ispred hotela vrebale taksi.

 

Sumnjivi taksista

 

Prolazilo je dosta žutih taksi vozila, ali su svi već bili zauzeti i nisu se zaustavljali.

- Posle petnaestak minuta čekanja na trotoaru do same rampe za ulazak u zonu hotela, radnik koji je tu, čuvar da ga tako nazovem, pitao nas je da li to nameravamo u grad i da li hoćemo da nam on pozove taksi. Pošto smo smatrale da je to u redu, jer je on radnik hotela, prihvatile smo i on je odmah sa svog mobilnog nekoga zvao. Posle nepunih pet minuta žuto taksi vozilo je stiglo, zahvalile smo mu se, pitale taksistu za cenu i ušle. Rekla sam mu da nas ostavi na ulazu u stari grad i čak sam mu na telefonu pokazala fotku, skrinšot sa neta što sam videla tog dana, gde se zaista i vidi da su tu parkirani i drugi taksisti. Ne umem da procenim, jer nije čovek sa našeg podneblja, ali rekla bih da je imao možda tridesetak godina. Taksi vozila su veoma stari automobili, unutra je izuzetno vruće, otvoreni su svi prozori i cirkuliše vreo vazduh, a ja sam se šalila sa drugaricom da će biti dobro ako stignemo do grada, a da ne budemo morale da guramo taj krš od kola. Taksista je odmah sa nekim razgovarao telefonom, čule smo da je pomenuo ime našeg hotela, ali nismo obraćale pažnju na to, uostalom šta bismo i mogle da razumemo - kaže Sofija.

U jednom trenutku vozilo se zaustavilo i taksista im je rekao da je to to, da su stigle. Međutim, nigde nisu videle ni zidine starog grada, ni taksi stajalište, ni more koje je trebalo da je blizu. 

- Rekao je da je sve to zapravo stari grad i pitao nas koliko planiramo da ostanemo i da li hoćemo da zakažemo vožnju da on dođe po nas u dogovoreno vreme. Ja sam rekla da ne znamo, da nećemo, a drugarica mi je rekla da ima osećaj da joj je nešto sumnjivo. Dajem mu novac, Jeleni kažem polako, videćemo kad izađemo, priča nam Sofija o trenutku pre nego što će doživeti šok.

Foto: infokg

 

Prema njenim rečima, kako su zakoračile na trotoar, momentalno se ispred njih stvorio krupniji čovek, nasmejan, koji je kao slučajno naleteo na njih, raširenih ruku kao da će da ih zagrli, a zapravo je tako ograničavao prostor oko njih.

- On nas je praktično zaustavio, sa velikim osmehom, kao oduševljeno rekao nam je da nas prepoznaje i iz kog hotela. Odmah smo shvatile da je glupost to što priča. Tada sam osetila ogroman nemir, a drugarica me je gurala da se udaljimo od njega. To smo i pokušale, ali je on uporno obilazio oko nas i nastavljao svoju priču. Nismo mogle da napravimo ni dva koraka, ni da se okrenemo, nikako da se sklonimo od njega. Pričao je kako je on kuvar u našem hotelu, da nas je video kroz vrata kad je iznosio neko jelo i da tog dana ne radi jer se povredio. Pokazao nam je na hanzaplast koji je imao na kolenu, a to je bio onaj najobičniji, najmanji flasterčić i bilo je jasno da nema nikakve povrede ispod zbog koje bi izostao sa posla. Uostalom, bilo je jasno da smo upale u neku šemu, nešto isplanirano, samo nismo znale šta se dešava - nastavlja priču.

 

Nemir i strah su, kako kaže, bili ogromni. Drugarica ju je uzela za ruku i čvrsto držala, u licu je bila bela. Sofija za sebe kaže da je bila prestravljena, ali njena reakcija nije bila da se zbog toga parališe, već je imala ogromnu želju da se izvuku iz te situacije. 

- Tunišanin se zalepio za nas, nismo mogle ni napred ni nazad, nikako da odmaknemo od njega. Pratio je svaki naš korak. Pričao je kako moramo da idemo sa njim da nam pokaže prodavicu začina njegove bake! Gurao nas je u uličice, levo, desno, mi smo žurile iako nismo imale pojma gde smo, ali on nas je zapravo gurao iz uličice u uličicu iako sam pričala da nas ne zanimaju začini. Mislim da mi je tada bilo 100 stepeni u glavi, kao da sam videla i čula masu crvenih lampica koje svetle i alarme koji pište na sve strane, tako sam se osećala. Gde god sam pogledala oko sebe, nigde nisam videla izlaz, more, bilo kakvu veću i prometnu ulicu. Nisam znala šta on hoće od nas, ali sam znala da moramo da pobegnemo.

 

Sablasna radnja 

 

Takve misli su bile presečene kad ih je Tunišanin iznenada gurnuo u neku radnjicu koja je izgledala kao neka mini prodavnica najbednijih suvenira i začina, skučena. 

- Tunišanin je stajao na vratima, a unutra je bilo taman toliko mesta za jednu policu sa nekim suvenirima i jedan drveni sto sa par pregradica u kojima su bili neki začini. Momentalno se ispred nas pojavila žena, potpuno pokrivena, videle su joj se samo oči, a držala je mali poslužavnik i na njemu dve staklene providne šoljice sa nekim čajem, recimo. Sećam se da su te šoljice bile prljave i da je površina te tečnosti u njima bila beličasta, kao da je kuvano u vodi sa puno kamenca. Tunišanin je rekao da je to njegova sestra i da je to njihova tradicionalna dobrodošlica, da se poslužimo, a on će da nam pokaže prave začine, a ne one koje podvaljuju turistima. Drugarica je gledala u mene očajničkim pogledom, tiho sam joj rekla da uzme šoljicu ali da ne pije. Svašta mi je prolazilo kroz glavu. I dalje nismo znale šta on hoće od nas, da li da nas opljačka, ili šta... Ko zna da li je nešto bilo u tom čaju, možda je i bio samo neki ustajo čaj... U svakom slučaju nalazile smo se u jednoj horor situaciji. Pretvarala sam se da gledam suvenire, pitala za cene, pokušavala sam da delujem smireno, a ustvari sam jedva stajala na nogama. Rekla sam da smo tek došle, da hoćemo još da razgledamo, da ne želimo začine... Spustile smo šoljice na policu i obema je bilo jasno da moramo da izađemo odatle. Ne znam kako smo se otarasile njega, uglavnom izašle smo, najzad - priča potreseno Sofija.

Foto: infokg

 

Drugarica je stala, savila se i počela da povraća. Reakcija na sav taj stres, pretpostavlja naša sagovornica. I dalje su se čvrsto držale za ruke, ali nisu imale pojma gde su. Kada se Jelena uspravila, krenule su bez reči da traže izlaz na neku veću ulicu, čistinu, bilo šta... Sofija kaže da je nameravala da pozove predstavnika agencije, a u svoj toj agoniji i nasumičnoj jurnjavi, najzad su videle brodove i more. Krenule su u tom pravcu. Kaže da su usput srele par muškaraca, lokalaca koji su im nudili da nešto kupe, ali da nisu obraćale pažnju na bilo koga više. 

- Pored zidića koji ide uz more, gde je inače mnogo prljavo, puno smeća, prolazi i ulica, a levo od nas bila je uzvišica gde je jedan lepi kafić na stenama koji smo videle na fotografijama na internetu i gde smo zapravo nameravale da sednemo. Krenule smo na tu stranu po logici da tamo ima više ljudi, da je bezbednije i da ćemo odatle da zovemo predstavnika agencije da nam kaže šta da radimo - priča Sofija.

 

Panika na ulici

 

Taman kada su mislile da se agonija završila, primetile su da pored njih polako ide i prati ih neki mali auto tamne boje i da vozi žena koja je takođe pokrivena, samo što joj se ovog puta videlo lice. 

- Najpre smo se pravile kao da ne primećujemo, ali onda nas je žena kroz otvoren prozor auta pozvala. Hej, devojke... Započela je i brzo nam rekla kako je ona iz Mahdie i kako voli da pokaže turistima grad i ako želimo da će rado da nas provoza okolo. Naravno da nam nije padalo na pamet da uđemo. Rekla sam da ne želimo, ona je još neko vreme polako vozila pored nas i onda nastavila dalje. Jelena i ja smo istovremeno izgovorile da to mora da je ona sestra iz prodavnice, iako, naravno, to nismo mogle da znamo sigurno - objašnjava naša sugrađanka.

Srećom, tada su sa leve strane videle zidine starog grada, veliki ulaz i taksiste ispred. Naravno da su se odmah uputile tamo.

- Mi smo i zaboravile da smo htele da zovemo predstavnika agencije. Pogledale smo vozila i taksiste koji su stajali naslonjeni na njih i ćaskali. Fotografisala sam ih praveći se da fotkam taj ulaz u stari grad. Kad smo odlučile kome ćemo da se obratimo, zumirala sam i uslikala broj koji je pisao na krovu žutog vozila. Bilo je to jedno novije vozilo i dečko koji je izgledao dosta mlađe od onog koji nas je dovezao. Sve je bilo rizik, naravno, ali nekako smo instinktivno samo htele da se domognemo hotela što pre - kaže Sofija.

Objašnjava da je vozač bio kulturan, vozilo čisto, pustio je neku muziku i pitao ih da li im smeta. Sve je, kako kaže, delovalo normalno. Tada su shvatile da je on odmah izašao na glavni put, široku ulicu sa četiri trake i razdelnim ostrvima između, gde se videlo da ima života, ljudi, modernijih lokala... Samo pravo tim putem brzo su stigle do hotela. Tako su uvidele da ih je onaj taksista koji ih je dovezao u grad zapravo vozio nekim potpuno drugim i sporednim ulicama.

Foto: infokg

 

Sofija kaže da su uletele u hotel, nije im palo na pamet ni da potraže onog radnika sa rampe i kada su stigle u sobu samo su se srušile na krevet i do kraja dana nisu progovorile više ni reč.

- Vi ne možete da zamislite kako sam se osećala, kao da je neko izvukao svu energiju iz mene, kao da sam omamljena, ne znam... Tako smo i prespavale obučene, nismo išle ni na večeru. Ujutru nas je očekivalo pakovanje i odjavljivanje. O događaju od prethodnog dana nismo pričale, znala sam da obe jedva čekamo da vidimo autobus za transfer do aerodroma i da se ukrcamo na let. Nismo se setile ni predstavnika agencije, niti da prijavimo da sumnjamo da nas je već radnik na rampi ubacio u jednu razrađenu šemu očigledno... Niko nije znao šta smo proživele, a ni mi nismo znale ustvari šta, niti zašto.

Tek pošto su sletele u Beograd, gde su ih dočekala dvojica drugara, na putu do Kragujevca ispričale su im o agoniji kroz koju su prošle. 

- Sve je to bilo kao da gledaš neki napeti film gde su dve devojke u velikoj opasnosti. Još uvek se nismo potpuno presabrale, još uvek se ta sećanja prebrzo smenjuju, ne znam koliko je sve to uopšte trajalo, ne znam, kao da ni ne želimo da istražimo šta je bio cilj svega, šta je potencijalno u krajnjem slučaju moglo da nam se desi. Ako pomisliš da je onaj zaista hteo samo da nam proda začine, što bi nas onda žena pratila kolima i pokušala da nas ubedi da uđemo? Toliko je bilo stresno da mislim da samo želimo to da zaboravimo, iako nikad nećemo -- kaže Sofija za kraj ovog razgovora. 

 

BONUS VIDEO