Kosta je preživeo bitke na Paštriku: Albanci su nas gađali neaktiviranim bombama!

Kosta Kolarić (44) imao je 19 godina kada je iz kasarne u Valjevu prekomandovan na karualu "Linken" na svetoj srpskoj planini Paštrik. Preživeo je napade Nato i OVK i uz sećanje na poginule saborce kaže da mu je bila čast da služi otadžbini.

- Borba je bila surova. Više desetina puta Albanci su nemilosrdno nasrtali na granicu sa Srbijom, bez obzira na gubitke koje su imali. Bilo je strašno. Kao klinci, nismo tada shvatali težinu svega, mnogo puta smo rekli, dobro je da ih toliko ima, da ne možemo da promašimo. Sve to me podseća na sadašnji rat u Ukrajini. Ukrajinska vojska gine potpuno isto kao što su i Albanci na Kosovu i Metohiji. Nema razlike, mentor je isti - kaže Kolarić za Informer.

Na granici Srbije i Albanije, na jednoj strani učestvovala je takozvana Oslobodilačka vojska Kosova, albanska artiljerija i NATO avijacija, a sa druge 549. motorizovana brigada Vojske Jugoslavije, pod komandom Božidara Delića.

 

- Između Košara i karaule "Gorožup", na samoj sredini smo bili, na 1.700 metara nadmorske visine. Teren je bio brdovit, a Abanci su bili na većoj nadmorskoj visini od nas. To im je bila prednost, ali je nisu iskoristili, zbog neznanja, iako su mogli lakše da dejstvuju na nas. Čak su bacali ručne bombe bez skinutog osigurača, što je pogađalo neke naše vojnike - priseća se Kolarić.

Cilj operacije "Strela", kako su je nazvali u Nato-u, bio je proboj uz dolinu Belog Drima u rejonu planine Paštrik, na kojoj se nalazila karaula "Gorožup", ulazak u Metohiju i presecanje naše komunikacije na liniji Peć-Prizren. Nisu uspeli, a heroji 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije zaslužili su Orden narodnog heroja kojim je odlikovana 16. juna.

Pomoć Rusa zlata vredna

 

Bitka na Paštriku počela je 26. maja 1999. godine. Veliku pomoć Vojska Jugoslavije dobila je od ruskih dobrovoljaca.
- Na samoj granici bila su četiri ruska dobrovoljca. Među njima je bio i jedan major, koji je komandovao helikopterskim jedinicama u Rusiji. Imali smo jednog pravoslavnog sveštenika i dvojicu snajperista. Kratko vreme su proveli sa nama, ali je savet ruskog majora eskadrile bio zlata vredan. Pokazao nam je gde je najbolje da utvrdimo položaj minobacača. Bilo je nemoguće da se otkrije, čak ni iz helikoptera. To nam je bila jedna od najbitnijih stvari na koju su nam ukazali. Tako je bilo do kraja rata. Daljinu i smer našeg položaja neprijatelj je odredio, uz pomoć NATO oficira, ali zbog samog položaja, cilj nisu mogli da pogode - priča Kosta.

Niko kao majka ne brine 

Kada se vratio sa ratišta, dočekala ga je majka u suzama. Slike borbi dugo su ga proganjale, u
početku više, a onda sve manje. I pored svega što je preživeo, ovaj heroj kaže da mu je bila čast da služi otadžbini.
- Moja majka Ljubinka je plakala kada sam odlazio u vojsku. Bilo joj je teško, kao što bi i svakoj majci. Kada sam ulazio u autobus na stanici, rekao sam joj čuvenu jednu rečenicu iz filma "Lepa sela, lepo gore": "Ljubinka sine, ne brini, ide tata u rat." Nisam tada shvatao težinu situacije, bio sam mlad. Ispostavilo se da je ta rečenica bila tačna - priseća se Kosta sa suzama u očima.