Podigao ustanak i vratio Srbiji državnost! Reči Miloša Obrenovića upisane u istoriju: Evo mene, a eto vam rata s Turcima!

Na današnji dan 1860.godine preminuo je srpski knez Miloš Obrenović.

Miloš Obrenović bio je knez Srbije od 1817. a pre toga drugi vrhovni vožd od 1815. godine. Godine 1830. dobio je dostojanstvo naslednog Kneza. Vladao je Srbijom od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. godine. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao borac da bi zbog zasluga dogurao do zvanja vojvode, istakavši se u borbama kod Užica. Nakon sloma ustanka, 1813, bio je jedan od malobrojnih vojvoda koji su ostali u zemlji čime je zadobio poverenje značajnog dela naroda, u to teško doba.

Nakon kraćeg vremena i pojačanog terora osmanlija stao je na čelo kao izabrani vođa Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu, 1815. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Sklopio je usmeni dogovor sa Marašli Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi. Za vreme njegove prve vladavine, upornom diplomatijom, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Osmanskog carstva i ukinut je feudalizam nakon čega je nastao novi društveni sloj slobodno seljaštvo. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegove vlasti bilo podizano nekoliko buna. Najznačajnija je bila Miletina buna koja je za posledicu imala donošenje kratkotrajnog liberalnog Sretenjskog ustava koji je postavio temelje pravnog poretka u zemlji. Tokom svoje prve vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od imućnijih na Balkanu, a tokom izgnanstva poslovno su ga pretekli drugi veletrgovci. Iako je bio nepismen tokom njegove prve vladavine osnovane su 82 škole, 2 polugimnazije, 1 gimnazija i Liceum Knjažestva serbskog, koji predstavlja temelj visokog obrazovanja.

U izgnanstvu je proveo 19 godina, od 1839. do 1859. godine, prvo u Beču a potom na svojim imanjima u Vlaškoj, odakle je davao političku podršku svojim pristalicama u Srbiji. Vraćen je na vlast posle Svetoandrejske skupštine 1858. Tokom kratkotrajne druge vladavine naložio je da se progone politički protivnici za koje je smatrao da su odgovorni za njegovo višegodišnje izgnanstvo ali je i usvojen Zakon o skupštini čime se u zemlji utemeljio parlamentarni sistem. Kada se vratio u Srbiju, ušao je preko Gurgusovca, kog je tom prilikom preimenovao u Knjaževac.

Prvim srpskim ustankom upisan u istoriju

Kada je izbio Prvi srpski ustanak 1804. godine, Milan Obrenović je bio jedan od pokretača i vođa narodnog ustanka. Kroz kratko vreme, tokom samih događaja, Milan je postao vojvoda nahije rudničke, a zatim i požeške (čačanske), i užičke. Uz brata Milana, Miloš je učestvovao u brojnim bojevima i u upravnim i sudskim poslovima.

Foto: goran gorski

Miloš je 1805. godine na predlog gazde Nikole Lunjevice, dobio od Karađorđa vojvodski čin (Zvanje vojvode u ustaničkoj vojsci nije predstavljalo feudalnu titulu već vojnički čin u rangu današnjeg komandanta brigade, koji je pored vojničkih dužnosti davao ovlašćenja za rad na upravnim i sudskim poslovima u određenoj oblasti ili nahiji tokom rata). Tokom borbi za Užice 1807. godine, pod zidinama tvrđave, u napadu na jedan šanac, vojvoda Miloš je bio teško ranjen u grudi (prebačen je u Beograd, gde ga je lečio Hećim-Toma). Iako ga većina otpisala, vojvoda Miloš se nakon dvanaest nedelja izlečio i oporavio. Pred kraj godine 1810, Milan Obrenović, tokom boravka u Bukureštu, kod glavnoga zapovednika ruske vojske, kao narodni deputat, iznenada se razboleo i nakon nekoliko dana umre. Miloševo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je po svom polubratu Milanu, istaknutom vojvodi, koji je imao veliki ugled u narodu. Međutim, nije jasno kada je Miloš počeo da koristi prezime Obrenović. Uobičajeno mišljenje je da je to uradio posle Milanove smrti 1810. godine, mada novija otkrića pokazuju da je još 1808. počeo da se potpisuje kao Miloš Obrenović. Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu.

Foto: sites.google.com

Drugi srpski ustanak

Stigavši u selo Crnuće, gde mu se nalazio konak, Miloš je počeo da okuplja viđenije ljude oko sebe, među njima Arsenija Lomu, Lazara Mutapa, Jovana Dobraču, Milića Drinčića i druge i da vrši pripremu ustanka za narodnu slobodu. Za praznik Cveti, 11. aprila po starom, odnosno 23. aprila po novom kalendaru 1815. godine, u dubini guste i mračne hrastove šume sa stoletnim stablima pred skrivenom Crkvom brvnarom u Takovu obratio se izabrani veliki vožd Miloš okupljenom narodu popevši se sa zastavom na kamen stožer sa zahtevom da se uzme oružje u ruke uzvikom: “Evo mene, a eto vam rata s Turcima!” Predajući zastavu Simi Paštrmcu čime je otpočeo Drugi srpski ustanak.

Nedugo potom, Turci su poslali značajne snage iz Beograda da uguše bune, a ustanička vojska im je krenula u susret. Dve vojske su se sudarile kod Paleža (na mestu bojnog polja nastao je savremen grad Obrenovac) i nakon borbe ustanici su odneli prvu pobedu. Tada su skelom iz Srema prešli Stojan Čupić, Petar Moler, Pavle Cukić i dr. Ohrabren pobedom, Miloš se sa vojskom, koja je dobila veliki moralni podsticaj, uputio preko Valjeva, koji su prethodno oslobodili, na front kod Ljubića. Srbi su bili uvereni da imaju dovoljno snage da osvoje Čačak. Spustili su se sa brda Ljubić u dolinu i tu doživeli težak poraz. Veliku pometnju u ustaničkim redovima izazvala je i vest o pogibiji Tanaska Rajića, i to pored onih topova koje su Srbi zarobili na Paležu. Miloš je naredio da se ustanici ponovo povuku na Ljubić i tu izvršio pregrupisavanje i popunjavanje svojih snaga. U tom odlučujućem trenutku, sredivši svoje redove, ponovo su krenuli na Turke, da bi u borbama na Zapadnoj Moravi poginuo glavni turski zapovednik Imšir-paša. Pašina smrt je unela veliku paniku u turske redove. Turci počeše brzo da napuštaju borbu i da se predaju, nakon čega su napustili, 29. maja, Čačak. Mesec dana potom osvojen je, posle borbe, i Požarevac. Kada je Ibrahim paša po zapovesti bivšega velikog vezira a tada bosanskog vezira, Kuršid paše, krenuo sa jačom bosanskom prethodnicom u Mačvu, ustanička vojska ga je 14. jula na Dublju napala i razbila. Sam Ibrahim paša je bio zarobljen. Knez Miloš se prema njemu ophodio s mnogo obzira i vratio ga je Kuršid paši kao prijatelja. Za razliku od Prvog ustanka Miloš je zabranio da se napadaju sultanovi gradovi. I dok su ustanici držali turske snage u beogradskoj tvrđavi u blokadi, velika osmanska vojska se skupljala oko ustaničke teritorije.

Foto: wikipedia.org

Miloš je bio svestan da neće moći da pobedi nadmoćnog neprijatelja samo vojnim sredstvima, već je za to bila i potrebna i uporna diplomatska borba. U tom cilju, odazvao se pozivu bosanskog vezira Kuršid-paše da dođe u njegov logor na Orlovom polju, pored Drine, kako bi „razgovarali o miru“. Miloš nije uspeo u pregovorima sa Kuršid-pašom, jer je ovaj tražio bezuslovnu predaju oružja. Nakon ovog, Miloš se uputi na Veliku Moravu, kod Ćuprije, gde ga je čekao drugi turski velikodostojnik - Marašli Ali-paša, rumelijski vezir, takođe sa predlogom za sklapanje mira. Marašlijini uslovi su bili blaži, pa je sa njim sklopio usmeni sporazum uz dva glavna uslova: da Marašlija izda preporuku za srpske delegate koji će otići u Carigrad da sultanu podnesu žalbu na Sulejman-pašu Skopljaka i umole Portu da postavi Marašliju za novog beogradskog vezira, kao i da izdejstvuju ferman kojim sultan daje oproštaj Srbima zbog dizanja ustanaka. Prethodno je Miloš dozvolio da se propusti, da jedan deo pašine vojske prođe bezbedno za Beograd, pa su tu vojsku čak i snabdevali hranom, i uputili su jednu svoju deputaciju na pregovore u Carigrad. Ovakav sporazum i bezbedan prolaz do beogradske tvrđave dela vojske je verovatno zaključen davanjem „vere“ obzirom da se radi o ličnostima različite veroispovesti. Porta i sultan Mahmud II su u septembru 1815. godine prihvatili uslove i to se smatra za prvu diplomatsku pobedu kneza Miloša. U suštini usmeni sporazum kneza Miloša i Marašli Ali paše podrazumeva dvovlašće, odnosno da paša ima vlast nad Turcima i njihovim posadama po gradovima gde su njihovi zapovednici muselimi, dok Miloš dobija vlast nad stanovništvom i knezovima, koji će ubirati narodni porez i davati ga Narodnoj kancelariji, a ona isplaćivati Porti.

Polovinom februara 1816. godine, Mihailo German, krenuo je u prvu diplomatsku misiju u Petrovgrad da ruskom caru Aleksandru I odnese poverljivo pismo kneza Miloša. Car je u pismu u stvari obavešten da Porta ne izvršava svoje obaveze prema Srbiji pošto ne postoje međunarodne garancije. Germanova misija je uspela, jer je posle ovoga pisma car naložio ruskoj diplomatiji da Porti postave pitanje neodložnog sprovođenja Bukureškog ugovora iz 1812., koji se u VIII tački odnosio i na položaj Srba. Međutim, Miloš već 1816. dobija prve protivnike koji žele podelu vlasti, čime bi se uvela tetrarhija. Pod tom pretnjom Miloš je optužio Molera Marašliji kao buntovnika koji hoće novi rat. Vezir je potom naredio da se Moler likvidira, a Melentija Nikšića, koji je krajem 1815. god. postao vladika, likvidirali su Miloševi ljudi u samom vladičanskom konaku juna 1816, u Šapcu. U proleće 1817. digli su bunu protiv Miloša Pavle Cukić i knez Sima Marković, koji su hteli da se vrati Karađorđe. Buna je bila brzo ugušena, a buntovnici su svoj podvig platili glavama.

Foto: goran gorski

Kada se bivši Vožd Karađorđe u leto 1817. godine tajno vratio u Srbiju, prvo se sastao sa Vujicom Vulićevićem koji je o svemu obaveštavao kneza Miloša Obrenovića. U dogovoru sa Vujicom, vožd se prebacio sa svojim momkom Naumom skelom iz Palanke u Ram, a potom u Radovanjski lug kod Velike Plane na imanje Dragića Vujkića. Ali, Vujicu je knez Miloš odabrao da organizuje Karađorđevo ubistvo, koje je morao da izvrši. Pred samu zoru, u osvit 13. jula po starom, odnosno 26. jula po novom kalendaru 1817. godine, Nikola Novaković je Karađorđa likvidirao. Učvrstivši (što milom, što silom) nakon Drugog srpskog ustanka vlast iznutra, Miloš je stalno nastojao da dobije i spoljno priznanje, bez čega nije moglo biti dugoročnog rešenja za Srbiju.

Knez Miloš je preminuo 14. septembra po starom, odnosno 26. septembra po novom kalendaru 1860. godine, u svojoj 80 godini, u Dvoru u Topčiderskom parku. Jedini je vladar iz svoje dinastije koji je živeo duže od 47 godina.

Sahranjen je u kripti Saborne crkve Svetog Arhanđela Mihaila u Beogradu.