Srpski junak koji je osvetio nedužne: Veselin je ubio oficira Gestapoa odgovornog za streljanje kragujevačkih đaka!

Marta 1943. godine, u Vrnjačkoj Banji, Veselin Šijaković je ubio gestapovskog oficira, jednog od najodgovornijih za nacistički zločin u Kragujevcu 21. oktobra 1941, kada je streljano 3.000 civila, od kojih 300 učenika. Na današnji dan, ovaj srpski heroj se upokojio 2009. godine.

Veselin Šijaković je rođen 1924. godine u Nikšiću gde su se njegovi roditelji doselili iz Andrijevice.

Drugi svetski rat zatekao ga je u Kragujevcu gde je učio Vojno-tehničku školu. Kada su zaposeli zgradu Vojno-tehničkog zavoda, nacisti su zarobili se pitomce, pa i njega. Ubrzo su, međutim, pustili Hrvate, Muslimane i Slovence, a Srbe su uputili na prinudni rad.

Sa dva druga, Veselin je uspeo da pobegne u šumu, gde su susreli pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini, i to Jeličkog korpusa koji se već bio proslavio oslobađanjem Gornjeg Milanovca, Užica, Čačka, Požege. Odlučili su da ostanu sa njima i raspoređeni su u jedinicu zaduženu za diverzije. Jedinica je bila sastavljena od trojki. Veselin je postavljen na čelo jedne trojke. I tako je krajem jula 1941. započelo njegovo ratovanje.

U jesen 1942, vrhovna komanda je, po predlogu Ravnogoraca iz Beograda, odlučila da likvidira gestapovskog majora koji je imao ključnu ulogu u streljanjima civila i đaka u Kragujevcu. Za taj zadatak je određena jedna trojka s najviše iskustva. Ušli su u zgradu u Beogradu u kojoj je živeo taj major, kroz otvoren prozor podruma, ali ih je na stepeništu koje je vodilo na sprat, dočekao stražar i pobio ih.

U međuvremenu, gestapovski oficir prešao je u Vrnjačku Banju, gde okupator imao jako uporište od više od deset hiljada vojnika. Šijaković je sam prijavio svoju trojku za likvidaciju gestapovskog oficira.

Veselin Šijaković je u svojojispovesti detaljno opisao kako je to uspeo:

"Noću smo se prikrali vili u kojoj je živeo gestapovski oficir. Čekali smo u dvorištu da dođe sa sedeljke u obližnjem hotelu. Oko jedan sat posle ponoći, u pratnji trojice vojnika, pojavio se, teturajući se, očigledno pijan. Vojnici su mu pomogli da se popne uz unutrašnje stepenište i vratili se da patroliraju ulicom. Kada je otvorio prozor od svoje spavaće sobe, posao nam je bio znatno olakšan. Prvi put su mi ruke zadrhtale, i to tako jako da su stube počele udarati o zid. Rekao sam sebi: Ipak, ja nisam za ovakve zadatke!

Uspeo sam nekako da se popnem u uđem neopaženo. Levom rukom sam ga ščepao za kosu i glavu mu pribio uz jastuk, a desnom rukom mu zario nož u srce. Riknuo je kao lav! Pošto glavu nije mogao da mrdne, noge su mu otišle u vis i neprestano koprcale! U istom trenutku, odjeknuo je vrisak žene koja je ležala u susednom krevetu, na moje zaprepašćenje. Zbunjen, izvadio sam pištolj i upucao je sa nekoliko metaka! Moji drugovi, koji su čekali u dvorištu, mislili su da je nemački oficir pucao na mene, jer je dogovor bio da ne upotrebljavamo vatreno oružje, pa je jedan od njih pohitao uz stube. Sudarili smo se na stubama, niz koje sam ja više padao, leđima, nego što sam koračao.

Zasvirale su sirene, poziv na uzbunu, a mi smo se dali u beg kroz susedna dvorišta. Tek tada sam shvatio da sam zaboravio da uzmem njegovu torbicu , što mi je bio jedan od zadataka. Mislio sam da ću zbog toga biti kažnjen, međutim, od Vrhovne komande sam odlikovan Obilića medaljom, koju mi je kasnije, pred 20.000 boraca, uručio veliki junak Jezdimir Dangić, komandant Drinskog korpusa.

Zarobili su me partizani na Đurđevdan 1946. godine na Ustikolini. Opkolili su kuću u kojoj smo se nalazili nas trojica, kao i ukućani. Gađali su kuću i bacačima, pa je ranjeno dete od jedne godine. Kada sam video da će pobiti i tu porodocu, odlučio sam da se predamo. Tri meseca je vođena istraga. Suđenje je bilo na Vojnom sudu u Nišu. Optužili su me da sam ratovao protiv partizana, što sam ja negirao, jer na njih, sem onog dana kada su me uhavtili, nikad a nisam metka ispalio. Ipak, osudili su me na smrtnu kaznu. Posle tri meseca, presudu su mi preinačili u doživotnu robiju, i 1948. su me prebacili u podgorički zatvor Jusovača. Tu su me držali u totalnoj izolaciji od drugih zatvorenika, u najgorim uslovima, iako sam bio teško bolestan. Kada sam bio na izdisaju snaga, 1952. godine, pustili su me da umrem kući. Saznali su za moj slučaj prijatelji iz Beograda, i prebacili me tamo, gde me spasao lekar Veselin Savić.

Iste te 1952 godine sam se oženio sa Darinkom Šaranović, koja je došla da me obiđe, pošto je znala da sam robijao sa njenim bratom."

Veselin Šijaković je od Srpske pravoslavne crkve, za doprinos pravoslavlju, dobio Orden Svetog Save prvog reda, a od patrijarha jerusalimskog Diodora – gramatu „Vitez pravoslavlja“, za podvig koji je učinio na Vaskrs 2000. godine. Naime, te 2000. godine uspeo je da uđe, zajedno sa sveštenicima, u Hristovu ćeliju, što pre toga nije uspelo nijednom civilu.

Nakon molitve u Hristovoj ćeliji, dograbio je krst od 100 kilograma, visok tri metra, poneo ga 20 metara i predao sveštenicima koji su krenuli ka Hristovom grobu. Sveštenici nisu mogli da veruju svojim očima – da jedan starac nosi toliki krst, ispričali su to patrijarhu koji ga je pozvao u goste i uručio mu gramatu „Vitez pravoslavlja“.

Veselin Šijaković je umro 27. septembra 2009. Ostala su mu dva sina Dragoljub i Bogoljub (profesor Univerziteta, bio je ministar vera u Beogradu, u dva mandata), i četvoro unučadi.