Teško ranjen u okršaju sa OVK, Stojan je verovao da je čudom preživeo! Sedam godina kasnije saznao je istinu

„Ako ovaj čovek u što kraćem roku ne stigne na VMA, izgubićemo ga“, čuo je glas lekara, policajac Stojan Stojmenović iz Vranja, dok je od Đakovice do Beograda, lelujao između života i smrti, na dan Svetog Pantelejmona 1998. godine, posle teškog ranjavanja u sukobima sa teroristima OVK.

On je u tom trenutku imao 27 godina i važio za iskusnog policajca, koji je na terenu kao pripadnik Posebnih jedinica policije, proveo dobar deo svog dotadašnjeg staža, od njihovog formiranja 1992. godine.

Ipak, ono što će obeležiti ovu jedinicu, a i njegov život, je angažovanje na Kosovu i Metohiji, već od prvih naznaka formiranja terorističke OVK, demonstracija albanskih separatista, stalnih napada na policijske stanice i patrole i sukoba sa teroristima tokom 1998/ 99 godine.

Kao pripadnik Vranjske čete Niškog odreda PJP, Stojmenović biva angažovana i u akciji likvidacije klana teroriste Adema Jašarija u selu Donje Prekaze kod Srbice, u martu 1998. godine. Međutim, iako je to bila jedna od najžešćih akcija u kojoj je učestvovao, Stojan će biti ranjen šest meseci kasnije, 9. avgusta, u selu Ereč, blizu Junika, na padinama Prokletija.

Njegova borba da preživi, napor kolega i lekara, od Đakovice do Beograda, dobijaju mitske razmere, s obzirom na težinu povreda i splet srećnih okolnosti da na vreme stigne na VMA.

- Dobili smo raspored u selu Ereč. Krenuli smo u čišćenje terena. Dođemo do dvorišta, odakle je baš bilo pucnjave. Bili smo pored bunara, kada me je geler pogodio u vrat, a u isto vreme, usled ranjavanja ispala mi je i bomba, spremna za ispaljivanje, koja je eksplodirala tu pored nas. Bilo je oko tačno 14:02. Od te bombe kolega je povređen lakše, a ja imam još te sitne gelere od nje. Ta druga eksplozija me bacila, kolege su pritrčale, bio sam svestan, imao sam osećaj da su mi creva ispala-priča Stojan Stoimenović u jednom dahu.

On se priseća da su ga drugovi odmah ranjenog izvukli odatle, upkos tome što su izloženi paljbi i sami mogli da stradaju.

- To je bila takva pucnjava, da sam od onoga gde su meci udarali po ciglama, bio sav u prašini. Kasnije su na VMA utvrdili da je gler kroz vrat ušao u kičmeni kanal, povredivši C 7 pršljen, koji je pukao na pola. Geler se slepio sa kičmenom moždinom i izazvao njen potres, a onda je tu stao. Prilikom operacije je izvađen. Nenad Zdravković Šone mi je pritisnuo vrat da ne iskrvarim, dok je iz njega šikljala krv. Ranjenog me dovoze u Đakovicu, a tu je već bila ekipa lekara sa VMA. Doktori su me pregledali i rekli, to sam čuo, ako ovaj čovek u što kraćem roku ne stigne na VMA, izgubićemo ga - i danas sa teškom mukom Stojan izgovara.

Foto: privatna arhiva

Tek nakon sedam godina od operacije i lečenja, Stojan će saznati od lekara pravu istinu o težini povreda i tome da je jedan od milijardu ljudi koji mogu da prežive takvo ranjavanje, shvativši da je tog 9. avgusta 1998. godine, viša sila imala je drugačiji plan od terorista.

Prvi put zaustavivši geler u kičmenom kanalu, a drugi put, poslavši u Đakovicu policijskog generala Obrada Stevanovića i Nikolu Šainovića, tada potpredsednika Vlade SRJ, helihopterom, za koji će se ispostaviti da je presudan za Stojanovu evakuaciju na VMA.

- Kretali smo se preko Podujeva, a o pod letilice su udarali meci jer su teroristi pucali na nas. Sletetli smo na kratko u Prištinu po gorivo, pa nastavili za Beograd. Počeo sam da gubim svest, anesteziolog je bio sa mnom, a ja sam mu u jednom trenutku rekao, daj bre digni me da pogledam, ako preživim da pričam kako izgleda pogled odozgo iz vazduha - kaže Stojmenović.

Sedam godina kasnije rekli mu celu istinu

U bolnici je bio tri meseca,a sve vreme lečenja uz njega je bila supruga. U posetu su mu dolazili članovi porodice, drugari, kolege, ali i Vlajko Stojiljković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova.

- Cimer mi je bio maratonac Franjo Mihalić. Doktor Ljubodrag Minić, čovek sa velikim Č, lekar koji je vodio moj slučaj, posle sedam godina od završetka lečenja mi je rekao da je vreme da mi
ispriča celu istinu. I on kaže, kad si ti došao na operacioni sto, tu su bili internisti, oralni hirurzi
i drugi, jednom rečju lekarski vrh u SRJ, svi su te na neki način otpisali. Svi su rekli, ovo je beznadežan slučaj, a ja sam rekao, ja ću da ga lečim, pa ako uspem, uspem. Krpio sam ti arteriju i glasne žice, i grlo. Ti si pehar VMA u pobedi života nad smrti. Njemu hvala do besvesti- priča Stojan Stojmenović. 

Foto: privatna arhiva

On kaže da je kasnije saznao da je doktor Minić na njegovom slučaju naučni rad branio u Londonu, te da je on bo jedan u milijardu slučajeva, koj je sa takvom povredom stao na noge i počeo da funkcioniše normalno. Isitče da bi bio još i bolji da nije samoinicijativno prekinuo oporavak, posle nekoliko godina, kada mu je kako sam priznaje, dosadilo.

Ranjavanje ostavilo posledice, kreće se uz pomoć štapa

U posleratnom periodu, uz stalne kontrole i rehabilitaciju, život je išao nekim svojim tokom. Ranjavanje je ostavilo posledice na čitavu Stojanovu levu stranu tela. Kreće se uz pomoć štapa, ne oseća u potpunosti levu ruku, ali može da vozi auto i normalno funkcioniše. U vreme kada je ranjen, njegove ćerke su imale, starija tri, a mlađa godinu dana.

Foto: privatna arhiva

U rodnom selu Gornji Vrtogoš zasadio je vinograd, voćnjak, uz porodicu našao mir i počeo da, kako kaže, uživa. U znak zahvalnosti Svetom Pantelejmonu, na čiji praznik je preživeo izuzetno teško ranjavanje, slavi slavu i seče kolač u obližnjem manastiru u selu Lepčince, posvećenom ovom svetitelju. U njemu se čuva i unikatna ikona Svetog Jovana Ruskog, u uniformi Vojske Jugoslavije, koji se grčkim monasima javio u snu, predskazavši kraj bombardovanja.

Sveti Pantelejmon i danas čini čuda

Inače, Sveti Pantelejmon, ranohrišćanski svetitelj, trudio se da pomogne ljudima svojim lekarskim umećem i molitvom. Njegova čudesa nisu izostala i na kraju 20. veka, kada su u danu posvećenom njemu, lekari spasili Stojana od sigurne smrti.