Zašto se veš ne širi u zoru? Ovaj običaj sa juga Srbije čuva dom od zla

Prema narodnom verovanju, u zoru se nikako veš ne kači na štrik, jer to nije vreme za posao već za tišinu.

U starim srpskim domaćinstvima, među mnogim pravilima koja su poštovana bez pitanja, jedno se posebno odnosilo na žene - veš se ne kači u zoru.

Zora nije bila vreme za posbilo kakav posao, već za tišinu i pažnju. A veš, naročito mokar, nije se isticao kad sunce još nije reklo svoje.

Verovalo se da zora pripada senkama, da je to vreme "kad se dan još nije odlučio da dođe", i da nije zdravo unositi vlagu, pokret i beli veš u taj trenutak, piše Alo. U narodu se govorilo: "Ne kači dušu koja je još vlažna kad dan još ćuti". 

Veš je simbol čistote, intime, tela, pa zato se posebno pazilo kad se pere, gde se suši i u koje vreme se iznosi iz kuće.

Ako bi neka žena, iz nepažnje ili žurbe, kačila veš pred svitanje, starija bi je opomenula: "Ostaće ti misao na vetru. Nećeš znati kud ti dan ide". 

Posebno je bilo važno ne kačiti dečji veš, pelene, košuljice i marame - jer se verovalo da jutarnja senka najbrže ide za onim što je neukrotivo, a malo.

U nekim selima Šumadije i južne Srbije, žene bi čak ostavile opran veš u korpi do izlaska sunca, i tek kad dan jasno obasja dvorište, izlazile su da ga okače.

U narodnom simbolizmu, beli veš u zoru predstavljao je znak, a znakove, govorilo se - "ne treba isturati bez potrebe".

Ovaj običaj ima i praktičnu pozadinu - rosa, vlagа, hladan vazduh i senka mogu učiniti da se veš ne osuši kako treba. Ali u narodnoj svesti, to nije bilo samo pitanje sušenja - već duhovne sigurnosti doma.