Titov lekar otkrio strogo čuvanu tajnu o njegovoj smrti: "Ja sam ga isključio sa aparata, evo i kada"

Pre 46 godina svet je obišla vest da je umro Josip Broz Tito, ali prava istina o njegovim poslednjim satima decenijama je bila pod velom tajne, a onda je sve otkrio lekar koji je lično isključio aparate.

Pre 46 godina, a prema službenoj verziji 4. maja 1980. godine, umro je Josip Broz Tito, lider socijalističke Jugoslavije. Ipak, prema tvrdnjama njegovog lekara, doživotni predsednik SFRJ zapravo je umro dan ranije, ali su mu na današnji dan službeno isključeni aparati koji su ga održavali u životu.

Lekar Predrag Lalević, hirurg i anesteziolog koji je tokom 16 godina sa Titom bio na 106 putovanja u inostranstvu, opisao je ranije zadnja četiri meseca Titovog života u bolnici u Ljubljani.

Lalević je bio deo konzilijuma koji se četiri meseca grčevito borio za život maršala. On je učinio ono po čemu će zauvek biti spominjan u istoriji nekadašnje države - ugasio je aparate koji su Tita održavali na životu.

Foto: wikipedia.org

 

- U prepodnevnim satima počela je hemodijaliza. Međutim, nakon izvesnog vremena, došlo je do pada krvnog pritiska koji se nije popravljao, pa je morala biti prekinuta. Svi članovi konzilijuma, dežurni lekari, ali i najbolje i najstručnije medicinske sestre koje su negovale predsednika, okupili su se oko kreveta. Tito se lagano gasio - priča Lalević.

Kako dodaje, iako je respirator normalno radio, na EKG-u su se zapažale promene koje su ukazivale na skori kraj, a to je prema njegovim rečima bio i kraj Titovog života. Lalević je opisao i sam čin službene smrti Tita:

- Konačno, u 15.05 sati EKG je pokazao ravnu crtu, znak da je srce prestalo kucati. U punoj tišini proveli smo pokraj kreveta još 15-ak minuta, a onda sam pogledao profesora Bogdana Brecelja, najstarijeg u konzilijumu, pokazujući mu aparate koji su i dalje zvučnim signalima pokazivali da rade, na što je on kimnuo glavom. Bio je to znak da ih isključim. Isključio sam respirator, EKG monitor, pejsmejker i elektronsku pumpu za ubrizgavanje lekova u venu. Potom smo napustili sobu - ispričao je Lalević.

Nije želeo amputaciju noge

Na pitanje kako je Tito reagovao kad je saznao da bi mu amputacija produžila život, Lalević je otkrio detalje.

Foto: profimedia

- Čim smo stigli u Ljubljanu, otišli smo pravo u Klinički centar i napravili snimke arterija na levoj nozi. Pošto je situacija na arterijama bila loša, predložili smo predsedniku operaciju, što je on odbio. Mi smo tada pozvali na konsultaciju profesore DeBejkija iz SAD i Knjazova iz Moskve. DeBejki je predložio operaciju, tj. amputaciju, a ako on ne pristane na to, ostavio nam je jednu protezu za premošćivanje krvnog suda, s malim izgledima na uspeh. Kako je on uporno odbijao amputaciju, pokušali smo da napravimo premošćenje protezom. Ova operacija, kao što se i očekivalo, nije uspela, a on je i dalje odbijao amputaciju. Tek kad je video svoju potkolenicu koja je bila plava s velikim plikovima na koži, rekao je: "Radite što treba". Mi smo brzo pripremili salu i uradili amputaciju noge znatno iznad kolena. Operacija je protekla bez incidenata i on je počeo da prima posete na intenzivnoj nezi. Posetili su ga i sinovi Žarko i Miša. Predsednik je bio na respiratoru  punih 68 dana. Predviđati koliko je još mogao da živi da je odmah urađena amputacija bila bi čista spekulacija. Tema smrti nikada nije spominjana u razgovorima, osim što je on, odbijajući operaciju rekao: "Ja dole (pokazujući prstom nadole) idem samo u jednom komadu". -ispričao je Lalević.

Foto: profimedia

 

Predsednik je, istakao je, zadržao prisustvo duha i često se šalio s članovima konzilijuma i drugim osobljem.

- Kao što sam već rekao, posle amputacije, dok je njegovo stanje bilo sasvim dobro, posetili su ga Žarko i Miša, a zatim i general Ljubičić i, mislim, Lazar Koliševski. Kada smo prešli na odeljenje prof. Košaka na sedmom spratu, nije više bilo poseta osim nas koji smo se brinuli o njegovom zdravlju. Inače, sve što nam je bilo potrebno bilo je nabavljeno u najkraćem mogućem roku. Predsednik je dugo godina imao dijabetes i mogu reći da nije bio disciplinovan pacijent. U to vreme nije bilo aparata s trakicama pomoću kojih ste mogli za 15 sekundi da dobijete vrednost šećera u krvi, već se ta vrednost procenjivala na osnovu određivanja šećera u urinu uz pomoć trakica. Ja bih mu na vodokotliću u toaletu ostavio bočicu od 100 ml kako bi ostavio urin za određivanje šećera. Bočica bi po dva-tri dana stajala tamo prazna, da bi na kraju ipak ostavio urin. Posle pregleda ja mu kažem da je šećer prilično visok, na šta on obeća da će pripaziti na jelo... - govorio je Titov lekar.

BONUS VIDEO