Izrael sprema atomsku bombu, zavladala sveopšta nestašica lekova

Tog 14. jula 1960. epicentar svih događaja u tadašnjoj Jugoslaviji bio je – grad Split. Ovaj, kako ga u tekstu Večernjih Novosti neuobičajeno nazivaju, „glavni grad Dalmacije“, najveća luka na Jadranu, tog dana ugostila je najpre predsednika Tita koji je tu došao da se vidi sa dragim gostom, afričkim generalom i predsednikom Sudana, generalom Abudom čija poseta Jugoslaviji je bila u punom jeku.

Međutim, prava poslastica krila se u manjoj vesti pri dnu naslovne stranice: naime, u Split je došao i nekadašnji premijer Velike Britanije, i njen vođa u Drugom svetskom ratu, legendarni Vinston Čerčil. On i Tito su bili stari znalci, još od ratnih vremena, ali je posebno zanimljivo što je Čerčil, sada kao penzioner, u Split uplovio na jahti jednog od tada najbogatijih ljudi na svetu, Grka Onazisa. Na jahti su, kako su pisale Novosti, bili i čuveni holivudski glumac Gregori Pek i svetska operska diva Marija Kalas. Da li je Tito priredio večeru i za ovo glamurozno društvo, ili su se videli u diskretnijim okolnostima -  nije bilo izveštaja.

Foto: Večernje Novosti

 

1970.

Dosta dramatičan naslov u izdanju iz 14. jula 1970. godine govorio je da Izrael pravi A, odnosno, atomsku bombu, najstrašnije oružje koje je čovečanstvo ikada izmislilo. Bilo je to vreme neposredno nakon žestokog arapsko-izraelskog rata, dve godine ranije, koji je uzdrmao ne samo Bliski istok već i čitav svet, a posle koga je Jugoslavija, na zahtev vođe Tita, prekinula svaki diplomatski odnos sa Izraelom. Zato je bilo razumljivo zašto je ova vest dobila tako veliki naslov. Da li Izrael ima ili nema atomsku bombu, ne zna se zvanično ni danas, posle 56 godina od ovog naslova, mada se veruje da ih ima više komada, ali osim te nuklearne pretnje jugoslovenskim arapskim prijateljima, veću nervozu je izazivao nastup istaknutog naučnika Radojice Kljajića da je zaprašivanje komaraca praškom zvanim DIDITI bruka za Beograd i da predstavlja težak atak na zdravlje ljudi, posebno dece. Kasnija ispitivanja pokazala su nesumnjivo da je naučnik Kljajić itekako bio u pravu, nažalost.

Foto: Večernje Novosti

 

1980.

U skladu sa sveopštom turobnom atmosferom koja je zavladala tom 1980. godinom još otkako je vođa Tito proglašen mrtvim 4. maja, i vesti sa naslovne iz tog 14. jula te godine nisu nosile nikakav optimizam. Najpre, izgorela je u toku prethodne noći jedna od najvećih fabrika u zemlji, IMR iz Rakovice. Druga loša vest je bila da je već zavladala sveopšta nestašica lekova i sanitetskog materijala, a treća da je na delu i nestašica ambalaže za pakovanje voća i povrća kod proizvođača hrane. Čak su i vremenski uslovi bili loši pa je bila prava borba da se žetva pšenice sprovede iole kako treba. Eh ta prokleta 1980-ta.

Foto: Večernje Novosti

 

1990.

Tema brašna bila je nekim čudom udarna vest i u julu 1990. Naime, mlinari su najavljivali poskupljenje hleba usled nestašice pšenice, a druga loša vest je bila ta da su građane Jugoslavije na ulasku u Francusku očekivali pooštreni uslovi, i da je Jugoslavija, uz Sovjetski savez i Albaniju, država čiji pasoš ima najlošiji status kod francuskih graničara, posebno na aerodromima. Takva vest u koliziji je sa kasnijim legendama koje se ispredaju i danas o „svemoćnosti“ crvenog jugoslovenskog pasoša u tim vremenima, a što ova vest upečatljivo demantuje. Stanovnici druge zemlje sa ove liste, Albanija, odlučili su da im za odlazak u inostranstvo pasoši i ne trebaju: jedan od vesti tog dana govorila je o hiljadama Albanaca koji su došli brodovima u južnu Italiju, bez ikakvih dokumenata, pto je izazvalo ogorčenje svih evropskih država. Bila je to prva migrantska kriza novijoj istoriji Evrope.

 

2000.

 Odsustvo većih i značajnijih tema tog 14. jula 2000. godine, urednici Večernjih Novosti pokrivali su na već viđen način: kolažom fotografija lepih devojaka. Pa ako bar ništa lepo nije moglo da se čuje na političkom i ekonomskom planu u zemlji koja je bila nedavno bombardovana i u velikim društvenim turbulencijama, bar lepote nije falilo. Za vrelo i neizvesno leto 2000-te, to je možda bila najbolja uteha.