Ovo je prvi predsednik koji je došao Titu u posetu

Bila je to vest od najvećeg političkog kalibra: u posetu Jugoslaviji došao je predsednik, kako se isticalo, prijateljske i savezničke Republike Turske, gospodin Dželal Bajar. Na današnji dan 1954. godine, Večernje Novosti su prenosile sve detalje dolaska turskog predsednika, i to u realnom vremenu, što je u to vreme bio svojevrstan reporterski podvig za jedan štampani medij.

Predsednik Bajar je u Jugoslaviju doplovio jahtom „Savarona“ u luku u gradu Rijeka gde je bio organizovan svečani doček. Cela luka i grad su bili okićeni turskim zastavama i cvećem. Reporteri Novosti su prenosili atmosferu sa dokova gde je zaustavljen inače frekventan teretni brodski saobraćaj kako bi jahta dragog gosta mirno i neometano pristala, a izveštaj su, kako je stajalo u zaglavlju članka, poslali telefonom ujutru u 10 časova kako bi čitaoci u Jugoslaviji već u drugom izdanju Novosti tog dana, onom popodnevnom, bili upoznati sa dotadašnjim razvojem ovog VIP državnog događaja.

Foto: Večernje Novosti

 

Kako je moglo da se sazna čitajući dalje ovaj članak, poseta predsednika Bajara bila je uzvratna, nakon što je pet meseci ranije, u aprilu te godine ugostio jugoslovenskog vođu Tita u Turskoj. Zašto je ova poseta bila toliko važna za Jugoslaviju, i to u tolikoj meri da će sva domaća štampa u narednim danima pratiti bukvalno svaki Bajarov korak u našoj tadašnjoj zemlji? Pa, Bajar je bio prvi predsednik neke strane zemlje koji je došao Titu u posetu. To je za Tita bio veliki korak na putu međunarodnog priznanja njegovog režima, a posebno je bilo važno što je ova poseta došla nakon prethodnog uspešnog potpisivanja „Bledskog sporazuma“ sa Turskom i Grčkom, kolokvijalno nazvanog „Balkanski pakt“, vojno-političkog saveza ove tri države, usmerenog protiv Sovjetskog saveza. Turska je sada bila saveznik i prijatelj. Doduše, u Srbiji je u tom trenutku bilo još uvek dosta živih učesnika bitke na Kumanovu, koja se odigrala 42 godine ranije, ali iako to nije bilo previše proteklog vremena, više nisu postojale ni Kraljevina Srbija ni Osmanska Turska, a geopolitička realnost je nalagala nove saveze i „prijateljstva“   

Foto: Večernje Novosti

 

Od ostalih važnih vesti koje su zaslužile da zauzmu prostor na naslovnoj strani pored ovako važne teme, bile su one o rekonstrukciji vlade u mladoj arapskoj republici Egiptu, i o otvaranju topovske paljbe na brodove NR Kine od strane režima na Tajvanu. Našim čitaocima u to vreme sigurno nije previše značilo da znaju do kakvih je sve personalnih izmena došlo u Kairu ali sa istorijske distance interesantno je da se u ovom članku pominje ime potpukovnika, kako je pisalo, Anvar El Sadatea. Mogla se razumeti ta mala netačnost jer je Anvar El Sadat tada još uvek bio skoro anonimni oficir, ali će u budućim decenijama ostvariti trajnu istorijsku poziciju u svetskim okvirima. Sadat će postati predsednik Egipta nakon smrti Nasera i dobiti Nobelovu nagradu za mir 1978. kada bude sklopio sporazum o nenapadanju sa Izraelom koji traje i dan danas, i izuzetno doprinosi stabilnosti uprkos krizama koje vladaju na drugim granicama Izraela. Ubijen je u atentatu 1981. godine i to pred TV kamerama, tokom vojne parade.